Najduža nedelja naših života

Sinoć sam upoznao Aleksandrosovog prijatelja koji je sedeo blizu njega kada je ubijen. Sojeći tamo u tišini, slušajući ga kako opisuje trenutke ubistva (po n-ti put pretpostavljam), nisam mogao da odagnam misli: koliko li je godina ovaj klinac porastao tokom poslednjih sedam dana? Dok sam ga slušao kako objašnjava kako pandur sada pokušava da prikrije pravu priču, kako scenario sa rikošetom uopšte nije održiv... Gledao ga kako zastupa mišljenje da treba da promenimo taktiku da bismo sa našom borbom krenuli napred. Šalio se sa nama zbog nedovoljnog kapaciteta Indimedijinih servera da prime dolazni saobraćaj tokom prvih dana revolta. Koliko li je godina porastao? Ne mogu da odagnam misli; uzeli su 15 godina od Aleksandrosa, ali godine i godine života su transplantirane u sve nas koji smo sada ovde.

U ovim danima revolta, normalnost i normalno vreme su suspendovani - najzad nam pružajući više nego dovoljno vremena da živimo i rastemo. Iz tog razloga, kao i zbog milion drugih, jednostavno nema povratka: vreme ne može biti vraćeno unazad, ono što smo mi proživeli ne može biti izbrisano. "Upamtite ovo", čuo sam od starca koji je pričao svom unuku kod spontano napravljenog murala za Aleksandrosa na mestu njegovog ubistva. "Upamtite da je uvek vlast ta koja ubija ljude, uvek je moćni onaj koji ubija nemoćne." Klinac nikada neće zaboraviti ovu nedelju, niti će bilo ko od nas. Ovo je najduža nedelja naših života.

Subota, 5 popodne. Četiri sata pre nego što istekne punih nedelju dana od ubistva. Spremamo se da ponovo zauzmemo ulice. Ova noć, takođe, tvoja je noć Aleksandrose.