Izveštaj iz Nemačke #7

Nedavno sam pročitala nekoliko članaka u kojima se pokušalo da se potceni, otpiše i trivijalizuje "nasilje" do kog je došlo u Rostoku. Nasilje Crnog bloka nije bilo ni izbliza tako žestoko kao nasilje države, načinjeno je svega 60.000 evra štete, možda nije bilo ni izbliza onoliko ranjenih pandura koliko su mediji izvestili, itd, itd, itd. Istina, nasilje anarhista nije bilo onoliko žestoko kao nasilje države. Ali to ne znači da je ono što smo mi uradili (suprotstavljajući se kerovima) bilo išta manje ili više od onoga što je bilo: izraz mržnje, gađenja i besa protiv ljudi koji mogu legalno da nam upadaju u kuće, privremeno nas oslepe, pucaju na nas iz električnih imobilizatora umalo nas ne ubivši, da nam doživotno uspore proces mišljenja, da nas ubijaju i zatvaraju. Svako s kim sam pričala a da je učestvovao [u nasilnim protestima] nasmejao se svaki put kada bi porastao broj ranjenih pandura. Mediji su se držali nasilja i koristili ga da bi podelili ostalih 80.000+ ljudi no to nije izgovor za upotrebu njihove taktike zarad isticanja ili potcenjivanja određenih aspekata celine. Korporativne medije bi trebalo posmatrati kao objektivnu, ne-prilagodljivu silu. Ukoliko naprave izveštaj o nečemu što mi želimo da bude pokriveno, odlično. Ako ne, ne. Ukoliko o kontra-samitu ne bi bilo bilo kakvih izveštaja a sa svih TV ekranima bi sevale slike zapaljenih automobila i bačenih kamenica, ne krivite nas. Krivite njih. I nemojte nas lišavati 2. juna.

On je rekao da "No Future" pripada 80-im, dobu Hladnog rata. Stav "Baciće nuklearne bombe na sve, veruj ni u šta" je zastareo. Moguće je izgraditi nešto novo, rekao je. Ispod nas, u dvorištu, ljudi su se spremali za raciju na Kopi do koje će uskoro doći. Grad je prodao imovinu i pokušaće da obave iseljenje. Rečeno mi je da pazim šta pričam. Kopi je već pretrpeo raciju i panduri su bili unutra, nenadzirani, satima, baš kao što su bili i u Rote Flori. Prihvaćeno je kao činjenica da je čitav skvot ispunjen uređajima za prisluškivanje. Bilo je vrelo u Berlinu. Znojeći se, oni iz dvorišta su nastavili sa svojim životima, znajući, sa ili bez zadnjih misli, da će možda ostati bez svog doma.

Sedela sam na stepenicama u Flori. Spavala sam na ulicama tokom poslednjih nekoliko dana, pušila cigarete, čitala, smarala se. Stigla je marica. Polako, ljudi su počeli da se okupljaju ispred mene, obučeni u crno. Nešto se dešavalo pa sam sačekala. 30 ljudi se pojavilo, koračajući niz ulicu. Pokrenut je kombi sa razglasom. 200, 300, 400 ljudi je izašlo na ulicu. Ustala sam i krenula sa njima. Saznala sam da neko zna i pitala sam šta se to dešava. Rečeno mi je da je prethodno policija izvršila racije u još domova. Policija je poricala da to ima veze sa G8 i tvrdila da vodi istragu o nekim kolima koja su spaljena pre 5 godina. Kao i obično, panduri ništa nisu našli. I tako mi smo marširali, u pratnji pandura, videvši vodene topove na svakoj drugoj raskrsnici, kako čekaju na svoju šansu. U maloj, uskoj ulici policija je sa biber-sprejom napala one na čelu kolone. "Drago mi je da se pojavilo toliko ljudi za tako kratko vreme", rečeno mi je. "Šta je sa Berlinom?" "Nisam siguran. Tamo ćemo videti koliko smo jaki. Ako tamo bude mnogo ljudi znači da imamo nešto i da energija nije splasnula." Energija. Nije splasnula.

Svaka akcija solidarnosti o kojoj čitam ima veze sa akcijama oko mene. Svaka akcija solidarnosti ne donosi ništa drugo sem zadovoljstva, utehe i radosti. Hvala Pitsburgu, Portlandu, Takomi, San Francisku i svima ostalima u SAD koji su nam pomogli. Svi vam se ovde zahvaljuju i pružaju vam podršku. "Shadysides" i "Starbucks" postoje širom sveta i svaki od njih koji je napadnut ili dobije ciglu kroz izlog puno je više od samog tog čina; to znači, za one koji su sa druge strane okeana, da smo u stvari svi zajedno u ovome, da smo ujedinjeni u misli i taktici i ciljevima, da nam nije potreban centralizovani autoritet da bi naš pokret bio svetskih razmera. Demolirani "Shadyside" (mesto u Pitsburgu) se možda čini malim ukoliko se poredi sa nečim drugim. A kako bi bilo da uopšte ništa ne poredimo sa bilo čime drugim, ha? Kako bi bilo da jednostavno nešto URADIMO? Da li vam to zvuči dobro?

Spavala sam iza stare kuće od cigala negde u Holandiji kada je hamburška policija upadala u još domova. Moj avion je zamalo udario grom kad sam dolazila. "Nadvladaću te", rekao je policajac obučen kao vojnik. "Moguće je izgraditi nešto novo. Mi MOŽEMO stvarati." U svojoj maloj kabini, imigracioni policajac je piljio u mene. Nagrnuli smo preko granica sa osmehom na licima. "Da li razumeš šta govore?" pitao me je dok su povici na Nemačkom žamorili u masi. "Ne", rekla sam. "Ni ja", rekao je, "ali voleo bih da razumem." "I ja", rekla sam. "Odakle si?" "Ja sam iz SAD." On je napravio pomalo kiselu grimasu, slegao ramenima i pogledao me. "Zašto da ne? Ja sam iz Poljske." Probudila sam se i otišla na voz, pretvarajući se da spavam kada je naišao kondukter. Mora da sam prespavala moju stanicu koja je sada bila 60 milja odavde. Jedan korak bliže Hamburgu. Izbačena iz voza. Varnice su poletele kada su presečene metalne cevi. Miris zapaljenog hašiša. Sajkodelik trens svira dok ogromna kašika meša vegansku kašu. Razbijanje flaša na najbolji mogući način. Plamteće lokve. Adrenalin ti poboljšava fokusiranost i suzbija strah. More crnog. Trzaj unazad, pandur koji juri, bekstvo. Trčati, trčati, trčati. Crna zastava nad bariom, napravljena od kese za smeće. Ne morati objašnjavati anarhiju, biti u stanju videti je, živeti je, znati kako funkcioniše i ne interesovati se za njihove sumnje zato što je ovo naše i mi ćemo ga braniti. Helikopter je u niskom letu lebdeo nad kampom Redelih, nadajući se da će nam omesti preko potreban san. A onda je ispaljena granata i došlo je do eksplozije na nebu. Gledala sam kako se širi dim sa spoljnje strane i helikopter se pomerio, i više se tog dana nije toliko približio kampu. Kada je oglašena uzbuna hiljade nas je ustalo u sred noći dohvativši šta je ko stigao i probilo se do ulaza kroz mrak u 4 ujutro, spremni za borbu. Hipici su hteli da stanu sa svojom decom ispred pandura i da ne pružaju otpor. Anarhisti nisu verovali da kerovi neće tući decu. Ali nekako smo to rešili. Iz vazduha su kerovi videli s čim bi morali da se nose ukoliko bi upali u kamp. I tako oni to nikad nisu uradili.

Nije bilo munje pri poletanju.

Zbogom, Nemačka.

Ljubav, zauvek,
Annie