Izveštaj iz Nemačke #5
Svima vama đavolcima,
Provela sam nekoliko dana laganog, posla uz popodnevne odmore u kampu i sačuvala sam energiju za demonstracije 2. juna. Znala sam da će se nešto verovatno desiti ali da neć biti previše krupno. David Rovicks je svirao u kafiću, spreman na sve za džoint, bilo je vrelo na podijumu, svi su se dobro proveli i potom otišli na spavanje. Narednog jutra sam se popela na voz koji ide od Redeliha do Rostoka zajedno sa još oko 500. ljudi. Većina nas je morala da stoji sve vreme. Na glavnoj stanici u Rostoku su počinjale demonstracije. Čekala sam sa strane kao što to obično činim kad sam spazila crni blok koji je bio vrlo blizu čeonog dela marša. Krenuli smo u šetnju i gotovo istog trenutka je krenulo grafitiranje. Prošli smo pored "Radissona" i razne stvari su bacane. Praskale su petarde. Počela sam da se smejem. Bilo nas je oko 600 samo u jednom bloku. Znala sam da će ovo biti zabavno.
Kako da postignemo ovakvu brojnostu u SAD? Ne smatram da postoji samo jedan odgovor na to pitanje. Ono s čim sam suočena ovde je pokret koji je s one strane teorije. Prolaznici i huligani se priključuju bloku gad vide da prolazi pored njih. Čula sam nekoliko puta kako tinejdžeri kažu za blok da je "kul". Ljudi mojih godina se priključuju sa entuzijazmom.
Mislim da ponekad sebe previše uzimamo za ozbiljno. Mislim da smo skloni međusobnom napadanju zato što smo nesposobni da napadnemo Državu. A mislim da ovde u Nemačkoj (i drugde) ideja "spektakla" se shvata ne kao pozitivna ili negativna već kao sila koju treba iskoristiti. Remećenje, upotrebna NJIHOVOG spektakla da bi poduprli sopstvena nastojanja, penetrira kroz maglu unutar ljudskih umova zato što se nalazi odmah tu napolju, zato što kada neko vidi anarhistu(kinju) obučenog(u) crno kako baca flašu, ta osoba shvata da i oni takođe mogu da bace jednu na "nevidljive" pandure. A tada, možda, znajući neke ljude koji su anarhisti, ta osoba će postati radoznala. Za dovoljno vremena, ta osoba će biti izuzetno kritična prema NJIHOVOM sistemu, možda ne ekonomski, već mentalno, na najvažniji način. Mislim da ćemo mi fokusirati svu našu energiju na najstrožu ekonomsku i materijalnu kritiku NJIHOVOG sistema te da prosuđujemo svakoga ko očigledno nije na istom nivou kao i mi. Ne radi se o tome da Nemačka nema takvih problema. Ima ona iste probleme kao i mi. Ali ti problemi se rešavaju na drugačiji način. To je sve.
Dvojica pandura u zelenom su rukama pokrili svoje glave dok je staklo prskalo svuda oko njih. Metalne šipke su se sručile u ritmu. Došlo je do erupcije povika u bloku koji je bio iza njih. Svaki prozor je razbijen na policijskom kombiju. Blok se odbranio i apsorbovao sve. A onda banka. Ista stvar. Mogli smo da izađemo na kraj s bilo čim. Panduri, koji su mi u Hamburgu izgledali tako svemoćno, bili su samo ono što jesu: slabašna, nesigurna ljudska bića. Marš je stigao do odredišne tačke. Na kratko smo lutali unaokolo. A onda jurnjava. Bele kacige napreduju, crne kapuljače se povlače, okreću se pa potpm napreduju. Lokva zapaljene nafte i benzina je buknula na ulici. Kamenice i flaše su počele da lete. Kerovi su krenuli napred, mi smo im uzvratili još jače. Imali smo toliko ljudi da sve što su mogli da urade jeste da zaludno jurišaju, nadajući se da će nas savladati. To se nije desilo. Opkolili smo ih i pustili da odu. Ciglu po ciglu komadana je ulica koja prekriva tlo i bacali smo na njih ono što su čuvali. A onda smo ih potisnuli i više nisu kretali na nas.
150 kerova je povređeno. 25 ozbiljno.
Bilo je nadrealno slušati muziku kako svira dok mi pravimo nerede. Otežavajuća okolnost je bilo to što smo morali da odlačimo pacifiste od učesnika u neredima dok smo slušali kako nas sa bine preklinju da prekinemo sa borbom. Kao što sam rekla, Nemačka ima iste probleme: pacifisti nasilno napadaju ljude, liberali više brinu o njihovoj bini i zvučnicima nego o trenutnoj realnosti, itd, itd, itd. Razlika je u tome što nas je bilo na hiljade koji smo napadali policiju.
Neredi su potrajali i tokom noći.
Ovo od juče je bio tek početak.
-Annie Nimmety