Žena koja voli da usrećuje vagine
Volim vagine. Volim žene. I ne razdvajam ih. Žene mi plaćaju da njima dominiram, da ih uzbudim, da ih dovedem do orgazma. To nije bilo moje prvobitno opredeljenje. Naprotiv: počela sam kao advokat. No, u svojim kasnim tridesetim, prosto sam postala opsednuta željom da usrećujem žene. Bilo je mnogo nezadovoljnih žena oko mene. Onih koje nisu upoznale sreću koju donosi seks. Sve je započelo kao svojevrsna misija, a onda me je to potpuno zaokupilo. Postala sam veoma dobra u tome, takoreći briljantna. Prava umetnica. Počela sam da naplaćujem svoje umeće. Ono je postalo neka vrsta zanimanja, profesije. Pravo za koje sam se školovala postalo mi je potpuno nezanimljivo i beznačajno.
Kada sam preuzela dominantnu ulogu, oblačila sam izazovnu odeću – čipku, svilu, kožu – i koristila razna pomagala: korbače, policijske lisice, konopac, vibratore, veštačke penise. Ničeg sličnog nije bilo u bavljenju poreskim propisima. Nije bilo takvih alatki, uzbuđenja, a pri tom sam i mrzela tu dosadnu, uštogljenu, poslovnu odeću, mada je povremeno i sada oblačim ukoliko to zahteva neka posebna situacija u okviru mog novog zanimanja. Uviđam da se zaista može pokazati sasvim prikladnom. Najvažniji je kontekst. U pravničkim vodama nije bilo takvog pribora niti zavodljive, provokativne garderobe. Nije bilo vlaženja, niti misteriozne predigre. Nije bilo uzdignutih bradavica, bajnih usana, niti, što je najvažnije, zadovoljnog stenjanja. U svakom slučaju, ne takvog o kome govorim. Sada shvatam da je upravo ono bilo ključno; to nekontrolisano ekstatično uzdisanje konačno me je dovelo u iskušenje i na izvestan način postala sam od njega zavisna; bilo mi je neophodno da usrećujem žene. Sećam se da sam se smejala kada sam kao devojčica posmatrala kako glumice u filmskim ljubavnim scenama ispuštaju neobične orgazmične zvuke. Postajala sam nekako čudno histerična. Nisam mogla da poverujem da te visoke, sramotne, neobuzdane glasove mogu da „proizvode“ žene.
Čeznula sam da i sama tako stenjem. Vežbala sam pred ogledalom, snimala sopstveno „probno“ dahtanje na magnetofonsku traku, u različitim registrima i tonalitetima, kadkad s prilično operskom izdržljivošću, ponekad nešto uzdržanije, ili gotovo sasvim prigušeno. No, kad god bih preslušala traku, „predstava“ je zvučala nekako „falš“. Bila je falš. Neukorenjena ni u čemu istinski seksualnom, već jedino u mojoj želji da postanem seksualno biće.
Kad mi je bilo deset godina, prilikom jednog dugog putovanja automobilom, strašno mi se pripiškilo. Prošao je gotovo ceo sat pre nego što sam napokon dočekala da se ispiškim u toaletu male prljave benzinske stanice. Pri tom sam osetila takvo uzbuđenje i olakšanje da sam zaječala. Dakle, stenjala sam piškeći. Nisam mogla da poverujem da to zaista činim ja, i to na „Texaco“ pumpi usred Luizijane. Tada sam shvatila da je stenjanje povezano s nečim što želiš, ali što ne dobiješ odmah, već s izvesnim odlaganjem. Uvidela sam da su ti uzdisaji najbolji kad si zatečen, kad navru iz tog skrivenog, tajanstvenog dela tebe koji poseduje sopstveni govor. Spoznala sam da je ječanje poseban jezik tog čudesnog „ničeg“.
Otad sam stalno stenjala. To je uznemiravalo većinu muškaraca. Iskreno rečeno, plašilo ih je. Pošto sam bila vrlo glasna, nisu mogli da se usresrede na ono što su činili. To ih je ometalo u postizanju osnovnog cilja. Gubili bi fokus. A onda bi gubili i sve ostalo, pa bi stvar načisto propala. Nismo mogli da vodimo ljubav na klasičnim mestima, odnosno u zajedničkim zgradama. Zidovi su bili suviše tanki. U mom soliteru postala sam predmet zgražavanja, i u liftu su svi u mene piljili s prezrenjem u očima. Muškarci su smatrali da sam previše žestoka; neki su govorili da nisam normalna.
Počela sam da se osećam neugodno zbog stenjanja. I odlučila sam da budem tiha i uljudna. Ječala sam u jastuk. Naučila sam da prigušim dahtanje, zatomim i zadržim kao što se sprečava glasno kijanje. A onda su me stigle glavobolje i drugi psihosomatski poremećaji povezani sa stresom. Kad sam gotovo izgubila nadu, otkrila sam žene. Naučila sam da se većini žena dopada moje ječanje – i što je još važnije, otkrila sam koliko je intezivnije moje uzbuđenje kad ih dovedem do toga da glasno stenju. I to je postala neka vrsta strasti.
Otkriti ključ, osloboditi usta vagine, razvezati ih, izazvati taj glas, tu neobuzdanu pesmu.
Vodila sam ljubav sa tihim ženama i pronalazila to mesto u njima, a one bi doživljavale pravi šok zbog toga što su u stanju da puste taj iskonski, neuporedivi zvuk. Vodila sam ljubav i sa „glasnim“ damama i uspevala da iz njih izvučem još prodorniji krik. Postala sam time opsednuta. Žudela sam da žene dovedem do stenjanja, da vodim tu igru poput dirigenta ili vođe muzičkog benda.
Osećala sam se poput istinskog terapeuta, iscelitelja, doktora. Bila je to delikatna disciplina. Trebalo je postići pravi tempo, pronaći tačno mesto odakle će stići taj specifičan uzdah zadovoljstva.
Ponekad se nalazilo negde ispod farmerki, ali ja bih ga i preko njih napipala, ponekad bih mu se lukavo prikrala, ponekad pribegavala sili, ali ne istinskoj, gruboj, već odglumljenoj, znajući da partnerka priželjkuje moju dominaciju. Otprilike: „Ja ću da te vodim, ne brini, samo se udobno smesti i uživaj u putovanju.“ Kadkad bi se sve odigralo vrlo jednostavno. Otkrila bih željenu tačku pre nego što bi igra uopšte počela, prstima, slučajno, dok bismo u kuhinji jele salatu ili piletinu. Koristim i specijalni pribor – volim te pomoćne stvarčice – kao i kad žene preda mnom same urade ono što će ih dovesti do toga da ječe od zadovoljstva. Pri tom se ne dam prevariti nekim minornim poluuzdahom. Uporno čekam sve dok se potpuno ne otvore, dok iz njih ne izađe njihovo najmoćnije, najžešće stenjanje, dok ne ostvare svoj maksimum.
Postoje razne vrste ječanja. Klitorisno (meko, pomalo muklo, koje ostaje na nivou usne duplje); vaginalno (koje se čuje kao grlen, dubok zvuk) i kombinovano klitorisno-vaginalno stenjanje. Umem da razlikujem uzdah koji je samo nagoveštaj onoga što sledi, neka vrsta uvertire, potom onaj koji prethodi eksploziji i napokon onaj dubok, definitivan, pravi. Tu su još elegantan (koji podseća na prefinjen smeh), onaj koji liči na improvizaciju rok-pevača, potom nešto što je gotovo bezglasno, tradicionalno, konzervativno, što se smatra „prigodnim“. Mogu se čuti i zvuci koji gotovo podsećaju na otegnuto, versko pojanje, pa na zvuk planinara koji je osvojio važan vrh (zvuči kao jodlovanje ili „ju-hu“), pa „bebeće“ stenjanje (poput gugutanja), onda nešto što zvuči kao pseće dahtanje, pa takozvani rođendanski usklik (sličan graji na kakvoj razuzdanoj žurki), zatim nesputano, ratoborno, biseksualno stenjanje (dubok, energičan, agresivan ton), pa mitraljesko štektanje (pohotno i nastrano), pa ječanje u stilu operske dive i na kraju uzdisaj iznenađenja, prilikom trostrukog orgazma.
[pagebreak]
Nakon što sam završila ovaj komad, pročitala sam ga ženi koju sam svojevremeno intervjuisala. Delo je zapravo zasnovano upravo na tom razgovoru. Ona, međutim, nije smatrala da ono što sam napisala ima bilo kakve veze s njom. Komad joj se svideo, ali sebe nije pronašla u njemu. Smatrala je da sam na neki način ipak izbegla da govorim o vaginama i da ih i dalje opredmećujem. Čak je i poglavlje o ječanju doživela kao vrstu njihovog objektivisanja zato što je potpuno odvojeno od svega ostalog što čini i vaginu i ženu. Način na koji lezbejke vide vagine umnogome je drugačiji, objasnila mi je.
Pošto tu lekciju očigledno nisam savladala, zamolila sam je za još jedan intervju.
„Budući da sam lezbejka“, rekla je, „želim da počnemo od onoga što je najvažnije s lezbejske tačke gledišta, a ne da se uklapamo u heteroseksualni kontekst. Nisam se opredelila za seksualno opštenje sa sopstvenim polom zbog toga što sam osećala odvratnost prema suprotnom. Ne! Muškarci, naprosto, nikad nisu ni bili predmet mog interesovanja ili poređenja sa ženama. Neophodan je razgovor o ulaženju u vagine. Bez toga, priča o lezbejskom seksu nema nikakvog smisla“, insistirala je.
„Evo šta podrazumeva žensko-ženski čin. Ona je u meni. Ja sam u sebi. Tucam samu sebe zajedno s njom. U meni su četiri prsta; dva su njena, dva moja“.
Nisam sigurna da sam uopšte želela da pričam o seksu. S druge strane, kako mogu da govorim o vaginama ukoliko ih ne predstavim na delu? Brinu me mogući „golicavi“ aspekti i eventualno korišćenje teksta u neželjene svrhe. Da li govorim o vaginama da bih seksualno uzbudila publiku? I da li je to nešto ružno?
„Pošto smo lezbejke, poznajemo vagine“, produžila je. „Dodirujemo ih. Ližemo. Igramo se s njima. Nadražujemo ih. Uočavamo kad se partnerkin klitoris ispupči. Kao i kad nabubri naš.“
Uviđam da mi je neprijatno dok slušam. Razlozi su različiti: uzbuđenje, plašljivost, njena ljubav prema vaginama i lagodnost s kojom o tome priča, moja distanciranost i užasnutost pri pomisli da sve to treba da izgovorim pred vama, publikom.
„Volim da se poigravam s rubovima vagine, kaže, „prstima, zglavcima, nožnim prstima, jezikom. Volim da u nju uđem lagano, veoma lagano, a potom da tri prsta stavim u nju...“
„Tu su i druge telesne šupljine, drugi otvori, usta na primer. Dok mi je šaka slobodna, istovremeno držim prste i u partnerkinim ustima i u njenoj vagini i osećam kako se pomeraju, i vlažna usta i vlažna vagina, usisavajući moje prste.“
Shvatam da ne znam šta je prikladno. U stvari, čak ne znam ni šta bi ta reč trebalo da znači. Ko odlučuje o tome šta je podesno. Tako mnogo sam naučila iz njene ispovesti. I o njoj i o sebi.
„Onda se i sama ovlažim“, priča. „Moja partnerka može da uđe u mene. Mogu da proverim koliko sam mokra i da joj dopustim da svojim prstima uklizi u mene, moja usta, moju vaginu, svejedno. Potom izvlačim njenu šaku iz sebe. Zatim se tarem o njeno koleno da bi ona osetila moje uzbuđenje. I dalje klizim niz njenu nogu sve dok mi se lice ne nađe među njenim butinama.“
Da li razgovor o vaginama uništava misteriju, ili je i to samo još jedan mit koji vagine drži u tami, kao večite nepoznanice i večito nezadovoljne?
„Moj jezik je na njenom klitorisu. Moj jezik odmenjuje moje prste. Moja usta ulaze u njenu vaginu.“
Izgovaranje ovih reči zvuči tako nepristojno, opasno, previše otvoreno, neposredno, direktno, detaljno, nemoralno, žestoko, životno.
„Moj jezik je na njenom klitorisu. Moj jezik odmenjuje moje prste. Moja usta ulaze u njenu vaginu.“
Voleti žene, voleti vagine, upoznati ih i dodirivati, prihvatiti sebe i spoznati šta smo i šta nam je potrebno. Zadovoljiti sebe, pokazati svojim ljubavnicima kako da nas zadovolje, biti u svojim vaginama, glasno govoriti o njima, pričati o njihovoj žudnji i njihovom bolu, usamljenosti, raspoloženju i učiniti ih vidljivim kako ne bi bile izložene zaboravu, pustošenju i potcenjivanju i kako naše središte, naša vitalna tačka, naš motor, naše sanjarenje ne bi više od nas bilo odvojeno, ili osakaćeno, obamrlo, slomljeno, nevidljivo ili posramljeno.
„Treba da govoriš o ulaženju u vagine“, ponovila je.
„Pa, hajde“, rekla sam, „uđi.“
Iz: Iv Ensler, Vaginini monolozi
Prevela Vesna Milinčić,
Plato, Bgd 1999.
Preuzeto: Labris, #10-11, 2001.