Zavijanje divljeg psa

Pre nekoliko godina jedna radikalna grupa iz Engleske, Pleasure Tendency, objavila je pamflet pod naslovom “Teze protiv cinizma”. U tom pamfletu oni kritikuju stav pomodne ravnodusnosti, plitkog i sarkasticnog beznadja, a posebno sirenje tog stava u antiautoritarnim i revolucionarnim krugovima. Zavijanje divljeg psa

Wolfi Landstriecher

O Diogenu, verovatno najpoznatijem antickom ciniku, prica se i ova prica: dok se jednog dana suncao u buretu, koje je smatrao svojim domom, u posetu mu je dosao Aleksandar Veliki. Vladar mnogih naroda obratio mu se ovim recima: “Ja sam Aleksandar, princ Makedonije i gospodar sveta. Za tebe kazu da si veliki filozof. Imas li neku mudru rec za mene?" Ljut zbog toga sto mu neko narusava mir, Diogen mu odgovori: “Da, imam. Zaklanjas mi sunce. Gubi se odatle!” Iako je ova prica verovatno izmisljena, ona dobro izrazava prezir s kojim su se stari cinici ophodili prema autoritetima, kao i zestinu s kojom su im taj prezir bacali u lice. Ti, kako su sami sebe nazivali, “psi” (divlji psi, naravno), odbacivali su svaku hijerahiju, drustvene obzire i podanicku odnos prema zakonu, na sta su se uvek osvrtali sa prezirom i porugom.

Koliko je samo ovaj drevni cinizam drugaciji od onog sto se danas potura pod tim imenom. Pre nekoliko godina jedna radikalna grupa iz Engleske, Pleasure Tendency, objavila je pamflet pod naslovom “Teze protiv cinizma”. U tom pamfletu oni kritikuju stav pomodne ravnodusnosti, plitkog i sarkasticnog beznadja, a posebno sirenje tog stava u antiautoritarnim i revolucionarnim krugovima.

Zagovornici tog modernog cinizma nalaze se svuda. Pomodni, sarkasticni programi poput Saturday Night Live ili The Comedy Channel ne predstavljaju nikakav izazov za vladajuci sistem. Sta vise, njihov usiljeni, znamo-mi-sve-o-tome smesak deo je japi stava par exellence. Tu nema govora o istinskom razumevanju onoga sto se desava, vec samo o opravdanju za konformizam. “Da, mi znamo sta rade politicari i izvrshni menadzeri korporacija. Znamo da je sve to jedna prljava igra. Ali, posto tu nista ne moze da se uradi, ostaje nam samo da se dobro zezamo na racun svega toga.” Nemocni smo – to je poruka ovih modernih cinika. Ne prezir prema autoriteta, vec prema onima koji se jos uvek usudjuju da ga osporavaju umesto da pristanu na njegovu igru, s dobro uvezbanim smeskom.

Ovaj stav prosirio se svuda po takozvanim revolucionarnim i anarhistickim krugovima, koristeci kao zadnja vrata filozofiju postmodernizma, ciji je ironicni ultrakonformizam bio predstavljen kao efikasna revolucionarna strategija. Sa ozbiljnim izrazom na licu (i mozda s trackom onog odvratnog osmeha) vecina radikalnih, postmodernih filozofa uverava nas da je dovoljno da logiku kapitalizma dovedemo do njenih sopstvenih “sizofrenih” ekstrema, pa da se ona urusi sama od sebe. Za te moderne, radikalne “cinike” svaki napad na drustvo s namerom da se ono unisti potpuno je sumanut i uzaludan, dok svaki pokusaj da se stvori vlastiti zivot kao opozicija drustvu predstavlja vracanje na prevazidjeni, zastareli individualizam. Naravno, te (uglavnom francuske) filozofe jedva da neko cita. Kao i estradnim cinicima, i ovim postmodernim cinicima bili su potrebni promoteri – a njih sigurno nije nedostajalo. Sarkasticno omalavazavajuci svaku znacajnu pobunjenicku ideju ili akciju tokom poslednjeg stoleca, u isto vreme promovisuci pateticni liberalni eklektizcizam, idiotsku umetnost ili misticizam kao “revolucionarne” i “ikonoklasticne”, ovi alternativni japiji – koji za sebe vole da kazu kako odbacuju svaki individualizam – uglavnom samo promovisu sebe i sopstvene pateticne projekte.

Mozda najgora posledica prodora postmodernizma u anarhisticke krugove predstavlja odbacivanje teorije. Svaki pokusaj da se drustvo shvati kao totalitet, u cilju sto efikasnije borbe protiv njega, osudjuje se ili kao dogmatizam ili se navodi kao dokaz beznadezne naivnosti onih koji tako nesto pokusavaju, njihove nesposobnosti da shvate svu kompleksnost post-modernog-post-industrijskog drustva. Naravno, “razumevanje” ovih oh-kako-smo-samo-pametni drkadzija u stvari je samo uverenje o sustinskoj nemogucnosti svake analize, uverenje koje im samo dopusta da i dalje izvode svoje aktivisticke rituale, za koje se odavno pokazalo da ne vode nikud, osim sto povremeno nateraju drustvo da izvrsi neke promene u cilju svog daljeg odrzanja. Oni koji i dalje insistiraju na razvijanju teorije bivaju optuzeni od tih samoproklamovanih akivista da zive u kulama od slonovace, bez obzira na svu istinski pobunjenicku praksu koja moze biti nadahnuta tom teorijom.

Kada imamo u vidu kakvi su bili originalni cinici, jasno je da bi ove moderne morali da nazovemo nekim drugim imenom. Ipak, moderni “cinici” mnogo vise lice na nesto sto nam je dobro poznato – na pateticne, ovisne, pitome kucne ljubimce. Kao dobro izdrilovani kucici, cim promole njusku s one strane kapije oni se brze-bolje vracaju u sigurnost gazdine kuce. Tamo uce kako kako da laju i reze na divlje pse koji se usudjuju da zive s one strane ograde i kako da, u zamenu za po koju kosku, lizu ruku koja ih drzi na uzdi. Radije cu biti medju tim divljim dzukcima koji besno laju na svakog gospodara, spremni da odgrizu svaku ruku koja pokusa da ih ukroti. Odbacujem sarkazam i beznadje koji se danas prodaju kao cinizam, u korist pravog, neukrotivog cinizma koji svakoj vlasti moze da kaze: “Zaklanjas mi sunce. Gubi se odatle!”

Wolfi Landstricher/ Venoumous Butterfly