ЗАШТО ЧЕТИРИ ГОДИНЕ НЕМА СОЦИЈАЛНОГ СПОРАЗУМА
Четири су разлога због којих већ четири године политичка власт, синдикати и послодавци не могу да постигну минимални национални социјални споразум о томе како да спрече економско, социјално и морално пропадање друштва, оцењује стручњак индустријских односа у земљама транзиције и професор „Мегатренд” универзитета Дарко Маринковић. Анализирајући тренутно изузетно тешку социјалну ситуацију у Србији захваћеној масовним протестима, штрајковима и блокадама путева, Маринковић стрепи од још већег економског и социјалног хаоса у земљи који може да се отргне политичкој контроли, будући да долазе дани пуне неизвесности.
„Велику одговорност за тешко социјално стање у Србији сноси влада која је, као и претходна, убеђена да сама може да реши проблеме, пошто сматра да је социјални партнери попут синдиката и послодаваца оптерећују и ометају у раду”, каже овај експерт индустријских односа, наводећи први од четири разлога због чега у Србији не може да се зачне социјални дијалог.
Тапкање у месту
Подсетивши на чињеницу да управо то што већ четири године причамо о истим проблемима значи да нисмо кренули напред, Маринковић је истакао да је то што није развијен друштвени механизам којим се постиже дијалог други разлог нашег тапкања у месту.
„Трећи разлог је тај што није дефинисана стратегија економског и социјалног развоја друштва. И као четврти разлог навео бих то што није утврђена репрезентативност социјалних партнера, синдиката и послодаваца који никако не могу да договоре о томе”, каже он.
По Маринковићевим речима, уместо да се ради на постизању минималног националног консензуса, влада умирује штрајкаче од случаја до случаја, пошто нема јединствену стратегију како да створи услове за инвестирање у привреду и отварање нових радних места. Тако имамо ситуацију „вруће - хладно”, (не)успешне преговоре владе и штрајкача, блокаде аутопутева, нарастање конфликата и стварања нових неуралгичних „рупа” у друштву, пошто смо све сиромашнији, констатује наш саговорник.
Истражујући протесте у земљама транзиције, Маринковић је проценио да се сваког дана у Србији организује од 70 до 80 штрајкова и да је интензитет социјалног незадовољства све јачи.
У тако напетој социјалној ситуацији председник Самосталних синдиката Србије Миленко Смиљанић је изашао у јавност са некаквим текстом Споразума о спречавању социјалног конфликта који треба да понуди влади.
„Смиљанићев потез није реалан. Не знам о чему се ту ради: или је манипулација или ограничено виђење проблема. Не може само један синдикат правити социјални пакт са владом. То је неозбиљно”, изричит је Маринковић.
Стратегија развоја
Наш саговорник сматра да је крајње време да влада, синдикати и послодавци седну и да се договоре о стратегији развоја друштва, имајући при томе на уму искуства других транзицијских друштава која су социјалним дијалогом успела да изађу из тешке економске и социјалне кризе у којој се данас налази српско друштво. То је био случај са Немачком после Другог светског рата, која се налазила у сличној ситуацији као Србија сада.
„Уместо да се уозбиље и да почну да раде на постизању минималног националног социјалног консензуса, политичка власт, синдикати и послодавци користе социјални дијалог за манипулацију, трговину и као изговор за све проблеме који се не решавају, већ се „забија глава у песак”. Социјалног дијалога се сете пред изборе или кад почну протести и блокаде путева, као овог лета, па политичари, синдикални лидери и послодавци говоре о социјалном дијалогу као лековитом средству да би умирили незадовољне раднике. Али све остаје само прича, без суштинског и јасног договора о економском и социјалном развоју друштва”, закључује Дарко Маринковић.