Za ukidanje životinja-robe

Po američkom ministarstvu poljoprivrede, Sjedinjene Države pobiju više od osam milijardi životinja godišnje za ishranu; svakog dana više od 22 miliona životinja žrtvovano je u američkim klanicama, što će reći više od 950 000 na sat, 16 000 u minuti! I pored napretka u poslednjih nekoliko godina, one su i daljedržane u uslovima intenzivnog gajenja koji su zastrašujući, sakate se na različite načine, bez sredstava za umirenje bola, transportuju se na velike razdaljine natrpane u kontejnerima da bi zatim bile smaknute u kricima, smradu i prljavštini klanice. Piše: Gari L. Frenšione*

Divlje životinje ne prolaze bolje. U Sjedinjenim Državama se oko 200 miliona njih svake godine ubije u lovu. Na milione životinja upotrebljeno je u biomedicinskim istraživanjima i isgraživanjima novih proizvoda. Na njima se mere efekti toksina, retkih bolesti, eksperimentalnih molekula, radijacije, pucnji iz vatrenog oružja, one su podvrgnute mnogobrojnim oblicima psihičkih ili psiholoških lišavanja. Ako i prežive eksperimente, odmah su potom ubijene ili reciklirane za druge eksperimente koji će na kraju pobediti njihov otpor.

Cirkusi, zoološki vrtovi, karnevali, zabavni parkovi, spektakli sa delfinima i drugi upotrebljavaju životinje u cilju zabave. Oko 40 miliona životinja s krznom ubijeno je svake godine u svetu...

Pre XIX stoleća životinje su smatrane za predmete. Čak je i za Dekarta pas koii cvili bio isto što i mehanizam kome je potrebno ulje. Govoriti o moralnim obavezama koje imamo prema životinjama, „mašinama koje je stvorio Bog ", nije imalo za autora "Rasprave o metodi" više smisla od govora o moralu postupanja sa stvarima.

Humanistički princip lečenja životinja koje pate i primenjivanje zakonitosti o opstanku životinja koji iz toga proizlaze pretpostavlja da mi prihvatamo da sebi postavimo pitanje: da li je patnja životinja neophodna? Šta ako bi odricanje od upotrebe životinja za našu udobnost bilo štetnije za nas nego za životinje? Sve u svemu, interes čoveka preovlađuje i patnja životinja je nešto što se smatra za "neophodno zlo".

Na primer, britanski zakon koji reguliše upotrebu životinja u laboratorijama zahteva da se pre nego što takav eksperiment otpočne, procene "mogućne štetne posledice za životinje u odnocy na korist koja iz toga može da proistekne." Da bi zabrana životinjske patnje imala ma i minimalni domet, neophodno je da se osudi
svaka patnja koja je izazvana isključivo za zadovoljstvo, zabavu ili razonodu.

Nositi krzneni kaput, nametnuti glodarima mnogobrojne testove za kućnu hemiju ili nove marke ruža za usne ne tiče se vitalnih interesa da bi takvo postupanje bilo humano. Isto tako, jesti meso je za većinu nutricionista štetno po zdravlje. Osim toga, ekološki eksperti podvlače štetu koju intenzivno gajenje stoke nanosi našem okruženju. Za svaki kilogram životinjskih proteina koji su isporučeni, životinja koja se gaji mora da potroši oko šest kilograma biljnih proteina i sena. Osim toga, proizvesti kilogram mesa zahteva više od 100 000 litara vode. Dok proizvodnja kilograma brašna zahteva samo 900...

Nespojivost naših dela i misli kada su u pitanju životinje proizlazi iz njihovog statusa imovine. Po zakonu, „životinje su imovina, isto kao i nepokretna imovina i automobili ili nameštaj ". Divlje životinje imaju status državne imovine, što ih stavlja na raspolaganje narodu; ali one mogu postati i privatna svojina pojedinaca posredstvom lova, dresure ili zatvaranja. „Patnja" vlasnika koji ne mogu da uživaju u svom „vlasništvu" važnija je od bola životinja. Kada se radi o ekonomskim interesima, nema granice zloupotrebi životinja. Intenzivno odgajanje je dozvoljeno kada se radi o institucionalizovanoj i prihvaćenoj eksploataciji. Industrijalci mesa smatraju da je sakaćenje životinja, ma kakva da je patnja koju one zbog toga trpe, normalno i neophodno. Sudovi zaključuju da vlasnici nemaju nameru da se ponašaju surovo prema životinjama zato što bi tako smanjili novčanu vrednost životinje. Zakoni o životinjskom očuvanju imaju za cilj da ih štite u onoj meri u kojoj su one novčano vredna dobra. Napredak agroprehrambene industrije koji im ide u korist motivisan je kriterijumima ekonomskog iskorišćenja, jer životinje imaju trgovinsku vrednost.

Ako stvarno hoćemo da učinimo da status životinje u našim društvima napreduje, moramo da primenimo „princip jednakosti postupanja" (pravilo po kome moramo jednako da tretiramo bližnje), što je osnovni pojam u svakoj teoriji morala. Čak i ako postoji veliki broj razlika između ljudi i životinja, jedna nas osnovna sposobnost približava: sposobnost da patimo.

Ako naša želja da ne dozvolimo nepotrebnu patnju životinja ima i najmanje značenje, morali bismo da im ukažemo jednako poštovanje. Problem je što je primena tog principa već omanula u vreme ropstva, ropstvo je ljudima dozvoljavalo pravo vlasništva nad njihovim bližnjima. Institucija ljudskog ropstva strukturalno je identična posedovanju životinje. Rob je smatran za dobro, njegov vlasnik nije morao da uzima u obzir njegove interese ako mu to nije bilo ekonomski korisno.

Naravno, prihvatano je da rob može da oseti patnju. Ipak, zakoni koji su napravljeni da bi se oni zaštitili propali su iz istih razloga iz kojih su u današnje vreme propali oni o zaštiti životinja: nije stavljena prava granica našem pravu posedovanja. Interesi robova su bili poštovani samo u slučaju kada su stvarali profit svojim vlasnicima ili služili njihovom ćefu.

Sada je pravo da čovek ne bude smatran za vlasništvo zaštićeno pravnom regulativom. Imati osnovno pravo da se ne bude vlasništvo jeste minimalni uslov da bi se postojalo kao ličnost. Ako želimo da promenimo njihovo stanje, mi moramo da na životinje proširimo prava koja su proširena na sve ljude bez obzira na njihove posebnosti. To ne bi ukinulo svaki oblik patnje, ali bi značilo da životinje više ne bi mogle da budu korišćene kao izvor profita. Kako to da mislimo da je prihvatljivo loviti životinje, zatvarati ih, izlagati ih u cirkusima i zoološkim vrtovima, koristiti ih u eksperimentima, jesti ih, ponašati se prema njima onako kako nikad ne bismo usudili da se ponašamo prema ljudskom biću?

Teza po kojoj ljudska bića imaju mentalne karakteristike kojih u potpunosti nema kod životinja protivureči teoriji evolucije. Darvin je tvrdio da nema karakteristika koje i bile isključivo ljudske: " Razlika u inteligenciji između čoveka i životinje koja je u najvećem stepenu evoluirala jeste pitanje stepena a ne vrste. "

Životinje su sposobne da misle, ocećajy i da reaguju osećanjima kao što je to slučaj i kod ljudi. Darvin je primetio da " životinja koja živi u zajednici oceća ljubav prema drugima " i da životinje ocećajy očaj svojih bližnjih.

Čak i ako nismo sposobni da procenimo tačno prirodu životinjske svesti, izgleda da je očigledno da svako biće koje je obdareno percepcijom ima i mentalno postojanje koje traje. Profesor Antonio Damasio, neurolog koji radi sa osobama koje su pretrpele moždani udar ili teška oštećenja mozga, svedoči da ti bolesnici imaju ono što on naziva "jezgro svesti". Ljudi koji pate od prolazne amnezije, na primer, nemaju nikakav pojam prošlosti ili budućnosti ali imaju svest o svom telu u odnosu na predmete i trenutne događaje.

Damasio tvrdi da mnoge životinjske vrste imaju isto takvo jezgro svesti. Činjenica da nemaju autobiografski pojam o svom životu (makar koliko mi znamo o tome) ne znači da nemaju mentalno postojanje u kontinuitetu, ili da nemaju zanimanja za život, ili da im je svejedno što hoćemo da ih ubijemo. Životinje imaju priličnu inteligenciju i sposobne su da na složen način obrade informaciju. Kao i ljudi, oni opšte sa članovima sopstvene vrste. Dokazano je, na primer, da veliki majmuni koriste simbolički jezik.

Nijedna životinja, osim ljudskog bića, nije možda sposobna da se prepozna u ogledalu, ali nijedan čovek nije sposoban da leti, ili pak da diše pod vodom bez pomoći. Zašto bi sposobnost da se prepoznamo u ogledalu ili da koristimo artikulisani govor bila veća, u moralnom smislu termina, od sposobnosti da se leti ili diše pod vodom? Odgovor je da je to ono što mi proklamujemo. Ali ne postoji nijedan razlog da se zaključi da neke pretpostavljene osobine, koje bi bile jedino ljudske, opravdaju činjenicu da se prema životinjama odnosimo kao prema robi koja je vlasništvo. Neki ljudi nemaju te karakteristike, ali mi ih ipak ne gledamo kao predmete. Shodno tome, pitanje nije: mogu li životinje da razmišljaju, ili, mogu li da govore? Nego: mogu li da pate?

Ako želimo da njihovi interesi budu poštovani, jedino pravo koje moramo da im obezbedimo jeste da više ne budu smatrani za običnu robu.    

* Profesor na Rutgers University Law School, Newark (New Jersey, Sjedinjene Države), gde vodi predavanja posvećena pravima životinja (http://www.animal-1aw.org/). Autor je između ostalog: Introduction to Animal Rights, Temrle University Press, Philadelphie, 2000. Ovaj tekst je deo njegovog izlaganja na kolokvijumu "Teorije o pravima životinja i životinjskom pravu na dostojan život", koji je održan na uni verzitetu u Valensiji (Španija) od 15. do 19. maja 2006.