Za dobrim govedom prašina se diže
Slušali smo o njemu, čitali, gledali video snimke, spominjali ga... Njegova rešenost i njegov tvrdi stav su inspirisali ali i odbili mnoge. Dobar govornik i performer, duhovit ali i sa reputacijom teškog, tvrdoglavog čoveka i gotovo nemogućeg saradnika, nepokolebljiv do isključivosti, samouveren do tvrdoglavosti; ubeđeni američki liberal koji je inspirisao mnoge levičare, rodonačenik pokreta slobodnog softvera, njegov praktično-teorijski „otac osnivač“ i duhovni predvodnik, sveti IGNUcije crkve Emaksa - Ričard Metju Stalman (RMS) - održao je svoju propoved u Beogradu.
Zapravo, večeri koja je prethodila ovoj seansi, RMS je dao intervju jednom od momaka iz ovdašnje Mreže slobodnog softvera, aka "Free Software Network". Elem, u sterilnoj afmosferi galerije Ozon, sa sve ultra fensi mekovima natakarenim na jednako fensi nogare, i raskrečenim ženskim nogarima (eh, umetnici, umetnici...) zadenutim u jedan od ćoškova galerije, negde u visini očiju ili nešto više od toga, živopisna figura RMS-a je bila pravo osveženje. Izgledom starog hipika, ili pak matorog morskog vuka duge kose i zamašne bradurine, fokusiranog pogleda a opet sav otromboljen, neformalnan i „prirodan“, sa stomačinom nalik zadnjem točku Formule 1 naguranom pod majicu (zaista!), RMS svojom pojavom jasno je ukazivao da ne pripada tom izblaziranom artsy svetu ljubitelja kompjutera na kog je zaudarala (ako je tu opšte moguć ikakav miris) atmosfera u pomenutoj galeriji, u kojoj su robni fetišisti instalirali svoje brendirane haj-tek instalacije. Ili, jednostavnije, mada u oba slučaja postoji neizostavna ljubav prema tehnici (u kojoj, da se razumemo, kao takvoj ne vidim ništa loše), sa jedne strane smo imali razdragane artsy potrošače, a sa druge „naprednog korisnika“, kompjuterskog entuzijastu, inovatora. Razlika između potrošača i učesnika je bila jasna kao dan i pre ma koje izgovorene reči.
Međutim, uočljive nijanse u razlikama među ljubiteljima kompjutera te se večeri nisu svodile na pomenuti jaz. Momak koji je vodio intervju se pobrinuo da svojim trapavim, neznalačkim i dosadnim pitanjima u jednom trenutku čak dovede RMS-a u iskušenje da prekine intervju. Naime, očigledno ograničen na hakerske trivije, gomile „važnih“ činjenica i pikanterija iz uzbudljivog sveta kompjuteraških zaluđenika, konferansije nije uspevao da prati suštinsku žicu Stalmanove priče - a to je onaj socijalno-političko-filozofski aspekt pokreta slobodnog softvera (FSM). Mada na svoj način važna pitanja slobodno-softverskih rešenja za određene drajvere originalno pisane za neslobodni softver, razne formate itd. u ovom slučaju su samo doprinela da se diskusija preusmeri na hermetičnu priču tešku za razumevanje svakome ko nije proveo sate zureći u ekran, prethodno se podrobno informisavši o pomenutim pojedinostima, ili je čak (ili pak pre svega) proveo značajno vreme prčkajući ispod haube samog GNU/Linuxa direktno se upuštajući u hakerski univerzum. Sem toga, umesto da svojim pitanjima pomogne svome gostu da razvije i detaljnije predstavi soptvene, tj. ideje pokreta kojem pripada i na taj način pospeši komunikaciju sa širom publikom, on je svoje tragično nesnalaženje, uz sve poteškoće sa engleskim jezikom, pokušavao da nadomesti izbacivanjem raznoraznih podataka kojima je, valjda, hteo da impresionira sveca, ili nas, posetioce. Dakle, s jedne strane onaj pomenuti entuzijasta, „napredni korisnik“, inovator i socio-politički aktivista, a sa druge strane kompjuteraš tehnicističkog kockastog uma koji je sušti odraz stereotipa da su kompjuteri (tehnički uređaji) „toys for the boys“. Bljak.
A IGNUcije, kakav je lud, ne hajući ni malo za njegove snishodljive manevre i sve češće „I'm sorry“ zbog nesuvislih pitanja, prekidao bi ga u njegovim nefokusiranim i preopširnim pitanjima ponekad čak sročenim u izjavnoj rečenici (zaista, pa kakvo je to onda pitanje!?), sa odsečnim, drskim, pa ipak ne i bahatim i bezobraznim upadicama, zahtevajući npr. da dobije konkretno i precizno pitanje, da se izbegne odugovlačenje, da mu se navedu činjenice ili izvor na kojima počiva neka pretpostavka, kritika, da mu se objasni zašto je postavljeno pitanje uopšte relevantno i tsl. Uglavnom, da pitanja budu brza, (kratka) i jasna. RMS-ove upadice, opaske, kritike,... su jednom momentu dosegle takve razmere da sam se osećao glupo, i bi mi žao onog momka koji, pretpostavljam, nije očekivao tako oštar kriterijum svog učitelja. No, Stalmanov nastup (barem u tom domenu) nije bio problematičan jer je sve proteklo bez povišenog tona i nervoze (što u jednom momentu neće biti slučaj naredne večeri). Šta više, ta mi je neposrednost ostala u lepom sećanju.
Rođenje slobodnog softvera
No da pređem na ono što je RSM zapravo govorio, a tiče se glavnog razloga zbog kojeg je bio ovde - slobodnog softvera. A za puno razumevanje ideje na kojoj počiva slobodni softver, nužan je osvrt na samo njeno začeće. Ovo je, opet, vezano za Stalmanovo iskustvo života i rada u naučnoj i hakerskoj zajednici zaljubljenika u informacione tehnologije (IT) u okviru MIT-ove laboratorije za proučavanje veštačke inteligencije. Naime, u to pionirsko kompjutersko doba, dok su mogući horizonti razvoja IT-a bili izvan pažnje poslovne proračunljivosti i bili prepušteni entuzijazmu i vizijama istinskih zaljubljenika u programiranje, razmena informacija, znanja, programa, rad na njihovoj izradi, bili su dostupni svima da ih upotrebljavaju, razvijaju, dorađuju, prerađuju... na dobrobit svih i na opšte zadovoljstvo.
Međutim, pojava „portabl softvera“ u 80-im zabrinula je proizvođače kompjutera zbog toga što su na taj način korisnici bili u prilici da originalni softver prilagođavaju ne-originalnim kompjuterima, tj. kompjuterima drugih proizvođača. Da bi ograničili upotrebnu vrednost svojih softverskih paketa i tako svoje kupce trajno vezali za sebe, proizvođači su prestali sa objavljivanjem „izvornog koda“ istovremeno uvodeći zabrane na osnovu autorskih prava (copyright) za kopiranje i redistribuciju svojih softverskih paketa.
Nakon spora oko poslovne opravdanosti određenih investicija laboratorija se cepa na dva dela. U tom periodu RMS bije hakerske bitke da spreči monopolizaciju laboratorijinih kompjutera od strane konkurentske kompanije sačinjene od bivših kolega hakera. Poslednji u laboratoriji iz do tada već osute hakerske generacije, on biva suočen sa zahtevom da potpiše sporazum o ne-otkrivanju (non-disclosure agreement), kao sa i brojnim drugim zahtevma koji su se kosili sa njegovim principima koje je smatrao „klasičnim duhom naučne saradnje i otovrenosti“.
On napušta laboratoriju i gonjen željom da kreira program/e koji će moći da obnovi/e duh zajednice, saradnje i prijateljstva koje je iskusio u ranim danima svog hakerskog angažmana, RMS nailazi na minsko polje vlasničkog softvera (proprietary software). To ga navodi na nezamislivo - napraviće novi, ne-vlasnički, slobodni operativni sistem namenjen svima! 1983. on pokreće GNU projekat, objavljuje GNU manifest, čime je praktično rođen pokret slobodnog softvera.
Kuvanje žabe
RMS zajednicu stavlja u centar svog vrednosnog sistema, kojem suprotstavlja vlasnički softver ako anti-društveni, monopolistički, nemoralni, profiterski antipod. Kao jednu od suštinskih karakteristika zajednice on navodi mogućnost da ljudi među sobom dele i razmenjuju znanja, umeća i razne druge proizvode ljudskog rada. Vlasnički softver prekida te društvene spone. On uspostavlja skrivena mesta, tajne na kojima počiva iskorišćavanje, on je legalizovani monopol i kao takav šalje nedvosmislenu poruku: ne smete da delite (razmenjujete) stvari sa svojim komšijama, prijateljima. Zajednica se na taj način razbija, dolazi do atomizacije na niz uposebljenih potrošača čije su jedine društvene veze mesta gde se radi i zarađuje da bi se na drugom ili čak tom istom mestu kupilo-upotrebilo-bacilo, pa onda nanovo zaradilo, kupilo... gde ne postoji prijateljstvo, već samo ogoljeni račun. Oni ostaju usamljeni, bespomoćni pod kontrolom krupnog biznisa i blagonaklonim im vladama.
[TABLE]
Zapravo, kada je softver u pitanju, stvari su još i gore. Naime, pošto je domen softvera još uvek (mada sve manjim) delom terra incognita onda se bolni proces uspostavljanja svojinskog sistema odnosa javlja u najdrastičnojoj formi. I mada omeđavanje virtuelnih teritorija odavno traje, informatički divlji zapad - još uvek - ima svoje kauboje i indijance. To se ne tiče samo uspostavljanja i legalizovanja granica, već i - s obzirom na prirodu terena - dalju sofistikaciju napada na slobodne teritorije, uz posledično i ciljano normalizovanje vlasničke kulture i kapitalističkih svojinskih odnosa. Već sledeća generacija kompjuterskih korisnika koja neće biti u prilici da iskusi dobrobiti zajednice i slobodnu razmenu, matricu svojinskih odnosa će doživljavati kao nešto sasvim normalno, a vlasnički softver kao podrazumevanu (default) vrednost. Šta više, pošto do takvih promena dolazi postepeno - popunjavanjem pravnih praznina u skladu sa odgovaranjem na nove i nepredviđene situacije - na njih se ljudi jednostavno navikavaju. RMS se služi metaforom skuvane žabe da bi objasnio takav razvoj situacije. Naime, ukoliko biste žabu ubacili u vrelu, ključalu vodu, ona bi iz nje odmah iskočila (otuda i njegova reakcija jer je na svojoj koži iskusio drastični skok od slobodnih u neslobodne softverske odnose). Međutim, ukoliko biste ubacili žabu u mlaku vodu koju biste postepeno zagrevali do ključanja, ona bi u njoj ostala do kraja, tj. do sopstvene smrti. A to je upravo ono što se dešava sa korisnicima kompjutera i društvenom zajednicom koja se lagano podgreva sa tendencijom da mozgovi potrošača proključaju i ispare zajedno sa njihovim (kompjuterske) slobodama.
Konkretno, to iz današnje perspektive izgleda ovako: ako je već napravljen GNU/Linux i ako se ne može kao takav direktno kriminalizovati, onda mu se može doakati na razne druge načine.
Pošto je izvorna licenca pod kojom je objavljen GNU dopuštala potpunu kontrolu nad programom svakom korisniku, ali ga nije obavezivala da rezultat svojih izmena u izvornom kodu distribuira na isti način - dakle kao slobodan softver - onda je bilo sasvim moguće preuzeti, prilagoditi i potom zatvoriti, monopolizovati operativni sistem koji su bona fide prethodno gradile stotine i hiljade ljudi, za dobrobit zajednice i u ime slobode. Stoga, učinjene izmene, poboljšanja izvornog koda, ne ostvaruju efekat opšte dobrobiti za korisničku zajednicu, već predstavljaju komparativnu prednost monopoliste koji takvim postupkom ostaje na ratnoj nozi sa drugima od kojih se odvaja i koje „nadvisuje“ i iskorišćava zahvaljujući svojim proizvođačkim tajnama. Ekonomija to poznaje kao jedan od načina destruiranja tržišta, za koje se pretpostavlja (u liberalnoj ekonomiji) da će pre ili kasnije tu vrstu monopola, sistemom konkurencije, eliminisati. Videćemo nešto kasnije da, bez obzira na tirade o slobodnom tržištu sa kojima se svakodnevno suočavamo, sistem patentiranja i tzv. „intelektualne svojine“ postoje upravo da bi tehnički dostignutu i omogućenu slobodnu razmenu sprečili i ovekovečili profiterske monopole i ishodeću društvenu moć njihovih titulara.
Sa druge strane, napad stiže iz spregnutog vlasničko-zakonodavnog sektora. Tako su npr. proizvođači DVD plejera u SAD uspeli da utiču na izglasavanje zakona kojim se kriminalizuje svaki neautorizovani, tj. slobodni, softver uz pomoć kojeg bi se mogao premostiti postojeći legalni i od strane proizvođača ugrađeni softver u dvd plejere. No, lista se ni tu ne završava. Strateška namera profitera u IT sektoru jeste da se budući hardver kreira na takav način da je čak pokretanje drugih programa u odnosu na predviđene - nemoguć. Šta više, takav hardver - tj. softver u njemu - vam može dopuštati izvršavanje samo određenih operacija na vašem kompjuteru, ili pak potpuno onemugućiti dalji rad. Naravno, sve dok se ne prijavite kod korporativnog policajca i platite harač; na internetu naravno. Drugim rečima, vaša mašina vam neće biti poslušna, neće biti pod vašom punom kontrolom već će opsegom njene upotrebljivosti upravljati njen proizvođač i prodavac. To vam je od prilike kao kada bi vam nakon zamene originalne žice na osiguraču koji je pregoreo isti (osigurač) rekao: "E sad neću da radim! Ili kupi novi osigurač, ili zovi autorizovanog servisera da ti ugradi novu autorizovanu žičicu! I, vodi računa šta radiš, jer sam u stalnoj vezi sa centralom i kad god zatreba mogu da se novim organičenjima prilagodim na novonastalu situaciju!" U principu, ne samo da se vaše svakodnevno korišćenje kompjutera na razne načine nadgleda i sputava, već se tehničkim specifikacijama i/ili pravnim sankcijama i svaka tehnička improvizacija onemogućava, a korisnik svodi na zavisnog i bespomoćnog potrošača. Stalman ovakvu praksu zove nepouzdanim računarstvom. O tome nešto više u daljem tekstu.
Međutim, veliki kapitalistički brat tu ne okončava svoje policijsko njuškanje po vašem računaru. Njega zanima šta imate instalirano na svome kompjuteru, koje internet stranice posećujete, vaši lični podaci, interesovanja, izbori... No to je već odavno dokazana praksa korporacije Microsoft i njenog čuvenog operativnog sistema Windows XP.
Osnovne slobode
Zbog svega toga, ali zbog još koječega, RMS i pokret za slobodni softver, insistiraju na četiri osnovne slobode koje moraju biti garantovane svakom čoveku kao njegova ljudska prava.
- Sloboda br. 0 - sloboda da koristite softver onako kako vam to odgovara.
- Sloboda br. 1 - sloboda da proučavate i menjate izvorni kod onako kako vam odgovara.
- Sloboda br. 2 - sloboda da umnožavate i distribuirate softver po želji.
- Sloboda br. 3 - sloboda da kreirate i distribuirate modifikovane verzije onako kako vam to odgovara.
Na osnovu ove četiri slobode korisnik/ca ostavruje punu kontrolu nad svojim kompjuterom, uz punu mogućnost saradnje i učestvovanja u zajednici. Korisnici/e ostvaruju direktnu korist od sloboda 0 i 2, pošto se one tiču svih korisnika. Slobode 1 i 3 mogu da upražnjavaju prevshodno programeri/ke ali korist od njihove upotrebe imaju svi, zato što izmene koje su načinili programeri/ke, sva poboljšanja - a ona su jdino moguća ukoliko je izvorni kod dostupan - mogu slobodno da primene, dalje modifikuju i čak prodaju i svi ostali korisnici/e. Na taj način razvoj softvera ostaje pod kontrolom njegovih korisnika/ca.
GNU/Linux
Do 1992. veći deo neophodnih komponenti za izgrađnju istinski slobodnog operativnog sistema je bio napravljen. Jedino je jezgro, jedan od ključnih delova operativnog sistema, ostalo na listi čekanja. Tačnije, rad na njemu je započet 1990. a sasvim neočekivano vreme izrade se odužilo (do današnjih dana). Tada ('92.), oslobođeno je jezgro (pod nazivom Linux), tj. inicijalno objavljeno kao vlasnički softver, jezgro Linux je objavljivanjem pod GNU GPL licencom pridruženo zajednici slobodnog softvera. Tako je rođen slobodni operativni sistem opšte poznat kao Linux, kojeg pokret slobodnog softvera sa RMS-om na čelu izričito naziva „GNU/Linux“, ili „GNU plus Linux“. Razlog ovom isnsistiranju leži u činjenici da je veći deo posla obavila hakerska zajednica koja broji hiljade ljudi a ne jedan čovek (Linus Torvalds), ali - što je od posebnog značaja - i zato što je GNU projekat od početka bio vođen idejom slobode, dok je Linux jezgro rezultat studentskog eksperimentisanja i tehnicističke zaljubljenosti u robustan i pouzdan softver jednog dobrog programera - ali ne i natprirodnog bića koje bi bilo u stanju da sačini čitav oprativni sistem individualnim naporom - bez ikakvog kritičkog odnosa spram gore pomenutih anti-društvenih karakteristika vlasničkog softvera niti sa bilo kakvom idealističkom težnjom. Šta više, on je taj idealistički projekat od početka, u najmanju ruku, smatrao nebitnim.
[TABLE]
Međutim, konfuzija je poprimila opšte razmere a sve zasluge za uspeh novog, slobodnog, operativnog sistema je prigrabio Linus, uz svu prateću medijsku pažnju i poslovne angažmane koji su usledili. Preovlađujući Torvaldsov rezon, uz činjenicu da je GNU/Linux pod svojim uštrojenim nazivom - Linux - stekao milionsku armiju poklonika/ca i korisnika/ca, doveo je do šizme u okviru pokreta. Delom zbog želje da se oslobode dvosmislenog značenja engleske reči „free“ u imenu slobodnog softvera (free software) – reči koja je sinonim za slobodu ali i za našto što je besplatno – zato što ona kao takva odbija poslovne partnere i obehrabruje vlasnike kapitala od ulaganja u dalji razvoj, ali i zbog toga što su RMS-ovo insistiranje na slobodi u najmanju ruku stavljali u drugi plan u odnosu na tehničke performase operativnog sistema, jedan deo pokreta staje iza novog naziva - pokret otvorenog izvornog koda (Open Source Movement, u daljem tekstu OSM) - i na taj način 1996. godine deli zajednicu na dva dela. Dok „slobodno-softveraši“ na prvo mesto stavljaju slobodu a moćni softver doživljavaju kao bonus od koga se ne zavisi – dobro je imati ga ali to nije najvažnije – dotle „otvoreno-kodaši“ svoju hijerarhiju vrednosti i prioriteta ustrojavaju sasvim suprotno.
PC = Police + Capitalism
Već pomenute nedoumice oko samog naziva operativnog sistema, raspolućene zajednice i različitih prioriteta svake od strana, samo su vrh ledenog brega u pogledu mogućih pogrešnih razumevanja pojmova, metodologije, sredstava, ciljeva i aktera koji stoje pod širokom kapom reči Linux.
RMS ističe da je od posebnog značaja upotreba ili izbegavanje upotrebe određenih (nametnutih) termina koji odišu tendencioznošću i ostavljaju prostor za razna pogrešna tumačenja i zloupotrebe. (Reči za izbegavanje http://www.gnu.org/philosophy/words-to-avoid.html#Freeware ). U tom pogledu se posebno izdvaja „intelektualna svojina“, koju RSM smatra zamagljujućim pojmom čija je svha da pomuti granice između autorskih prava (copyright), patenata i robnih marki (trademarks) i na taj način olakša pravni lov u mutnom i dalje gušenje sloboda. To se posebno odnosi na patente, jer oni za razliku od „kopirajta“ – koji se svodi na sprečavanje neautorizovanog umnožavanja – nastoje da određenu ideju tretiraju kao vlasništvo. Naime patentima se ostvaruje monopol nad određenom idejom. Tako se npr. jednostavno isključuje mogućnost da dvoje ili više ljudi, koji bi mogli sasvim nezavisno jedni od drugih da dođu do suštinski iste ideje, tu ideju i slobodno sprovedu u delo ukoliko su „zakasnili“ sa njenom registracijom, tj. patentiranjem.
Softverski patenti pokrivaju najrazlčitije stvari poput skraćenica u programima za obradu teksta, neophodnih algoritama koje koriste svi programi, određenih aspekata formata fajlova poput novih Microsfotovih formata za Wordove fajlove itd. Primera radi, MPEG 2 video format pokriva čitavih 39 različitih patenata, ističe RMS. Tako da, čak i kada biste pokušali da identifikujete sve moguće patente koje krši neki veliki program sasvim je izvesno da biste nabasali na veliki broj narušenih patenata. Tako na primer, jedna studija iz 2004. je pokazala da jezgro Linux krši čitavih 238 patenata po zakonima SAD. To znači da se svaki od ovih patenata odnosi na neki računarski proces koji se može pronaći negde na hiljadama stranica izvornog koda Linuxa, i da bi se stoga mogao pokrenuti sudski proces zbog narušavanja ovih patenata. Tako patenti zapravo predstavljaju perfidnu pravnu alatku za gušenje sloboda, sredstvo kontrole i monopolisanja znanja i sputavanje svake slobodne stvaralačke inicijative.
Nepouzdano, perfidno računarstvo (treacherous computing) predstavlja nastojanje da se izmeni dizajn budućih personalnih računara na taj način da isti budu pod punom kontrolom proizvođača. RMS, na sebi svojstven način, zapravo demaskira zvaničan naziv za ovakvu praksu koja se orvelovski naziva pouzdanim (trusted) računarstvom. Zapravo, govoreći iz ugla proizvođača takav softver jeste pouzdan, pitanje je šta sa njim svako od nas unosi u svoje domove. Primer i najava takve buduće prakse predstavlja Microsoftov Xbox koji je dizajniran tako da sprečava korisnika/cu da instalira bilo koji program dok prethodno ne dobije odobrenje od Microsofta. ( http://www.gnu.org/philosophy/can-you-trust.html )
Nepouzdano računarstvo u tehničkom pogledu sastoji je u tome da računer treba opremiti uređajem za digitalnu enkripciju i potpisivanje čiji su ključevi skriveni od korisnika/ce (vlasnika/ce) računara. Vlasnički softver će koristiti taj uređaj da bi se kontrolisalo pokretanje raznih programa, dokumenata ili uopšte pristup podacima i njihovo prosleđivanje određenim aplikacijama. Znači, pravi zloduh cenzure, pandurčina i pop, legalizovani siledžija u srcu vašeg kompjutera. Stalno povezani sa maticom, ovi programi će automatski skidati sa interneta nova pravila za autorizovanje i primenjivati ih na ono što radite. Sa druge strane, ako ne dopustite svom kompjuteru da periodično osvežava pravila „pouzdanosti“, neke ili čak sve softverske mogućnosti će automatski prestati da rade.
Mogući scenario ide dotle da ukoliko bi neka vlada ili kompanija koja je vlasnik softvera imala problema sa onim što ste napisali u određenom dokumentu, mogla bi da prosledi kroz mrežu novo pravilo kojim bi se svim kompjuterima zabranio svaki dalji pristup tom dokumentu. I ne samo to, već bi se mogle uneti i izmene u dati tekst bukvalno u stilu retro-aktivnog prekrajanja istorije iz Orvelove 1984. Ovo možda zvuči paranoidno, tim pre što bi efekat takve zabrane ubrzo načinio više štete nego koristi samim cenzorima i možda bio povod rascepa između politike i privrede zbog mogućih različitih interesa koji bi počivali na ovom vidu kontrole, tj. mogao bi biti klica razdora na strani inače unisonog fronta kapitala i političke moći. Pa ipak, sama mogućnost takve prakse nas primorava da je neizostavno uključimo u sopstvenu perspektivu kao i svako dalje razmatranje opštih i posebnih pitanja u vezi sa informacionim tehnologijama, njihovim tvorcima i regulatorima.
Iz perspektive slobodnog softvera, nepouzdano računarstvo predstavlja veliku opasnost. Uz pomoć gore pomenutih pravila pouzdanosti, moguće je sprečiti korisnika/cu personalnog računara da uopšte pokrene bilo šta od slobodnog softvera. Na primer, određena vrsta nepouzdanog računarstva bi bila zavisna od određenog operativnog sistema koji bi morala da autorizuje određena kompanija. Na primer, vaš novi kompjuter sa, pretpostavljam, ugraviranim slovima „pouzdani računar“, će biti moguće pokrenuti samo uz pomoć, recimo, najnovije verzije operativnog sistema Windows, a njegovu punu primenu i listu programa koje je moguće na njemu instalirati bi onda kontrolisala centrala, sam Microsoft. Sa druge strane, ukoliko biste ikako uspeli da pronađete način kako da se pokrenu slobodni programi na takvom računaru, prekršili biste zakon i onda bi iz „odbora koji upravlja opštim interesima cele buržoaske klase“ poslali pravu, plavu, od krvi i mesa, policiju da vam prebroji rebra i izračuna (compute) kaznu.
* * *
Još jedan od češće navođenih argumenata protiv „intelektualne svojine“ jeste onaj koji počiva na liberalnoj teoriji vrednosti a koja se formira na osnovu retkosti određenog dobra – dakle, dok je fizička, realna, svojina ograničene prirode, tj. u manjoj ili većoj meri retka te se stoga za nju na tržištu kroz odnos ponude i tražnje i na osnovu konkurencije može ustanoviti vrednost, dotle se isti princip ne može pimeniti na ideje koje ne trpe ograničenja, tj. koje stalno i iznova izviru (što je, uzgred, izvorno značenje reči resurs) i množe se i za koje ne važi princip retkosti. Utoliko je ideje moguće uporediti sa vazduhom. No kako liberalni ekonomisti „po defaultu“ prenebregavaju prinudni karakter odnosa na kojima počiva „slobodno“-tržišna ekonomija i zanimaju se samo za „fino podešavanje“ sistema koji je, takav kakav je, tretiran kao bogom dan poput npr. meteoroloških uslova, i koji počiva na postuliranoj sebičnosti kao nosećoj karakteristici ljudske prirode, onda ni ne čudi što se u spektru raznih agumenata protiv svojinskog softvera i zakonske regulative u pogledu tzv. intelektualne svojine nigde ne navodi onaj klasični argument da - svojina je krađa. I to sva, ne samo ona koja se tiče softvera!
Zaista, ostajem vidno začuđen pred RMS-ovom tvrdokornošću koja po svojim strukturalnim karakteristikama, uz svo uvažavanje onoga što on i FSM rade kao i uočavanje kulturnog, socijalnog i političkog potencijala u njihovoj praksi za razvoj i rast istinski liberterske kulture, ipak u mnogim segmentima podseća na buru u čaši vode. Naime, ukoliko su zajednica, solidanost, slobodna razmena znanja i dobara (softvera), lične i političke slobode, suštinske vrednosti na kojima počiva FSM, ostaje u najmanju ruku zbunjujuće to što svoje principe i težnje ne proširuje na opšti društveni nivo i tu iznese isti obim zahteva. Tim pre što u obrazlaganju svojih stavova prilikom kritikovanja vlasničkog softvera insistira na „dubljim razlozima“. Jer, svojina - a ne samo njena specifična manifestacija kakav je vlasnički softver - je ta koja kida društvenu zajednicu, ona odvaja privatnu od javne sfere i osnova je buržoaskog poretka u kome zajednica vredi samo onoliko koliko se na njoj može zarađivati. Svojina je posvećena zakonima koji legitimizuju upotrebu monopola fizičke sile u njenu odbranu, u odbranu podvojenosti društvene zajednice i života u njoj, u odbranu raznih vrsta monopola nad materijalnim resursima, životnim prilikama, bogatstvom... Svojinski odnosi u eri informacionih tehnologija omogućavaju ultimativnu razgradnju društvenog tkiva, života društvene zajednice koja se kao takva briše sa psiho-geografskih mapa i totalnu atomizaciju gde se razne virtuelne internet zajednice, više ne kao dopuna već kao surogat realog života, javljaju kao jedina mogućnost susretanja, pripadanja, „ukorenjivanja“ – a ako je sreće onda ćemo to raditi uz pomoć GNU/Linuxa, dodali bi cinici.
Zaista razočaravajuće zvuči kada se posle mnoštva inspirativnih stavova i praksi RMS sroza na nivo vere u slobodu biznisa za sve (marksističke starine bi to nazvale ćiftinskom, sitno-sopstveničkom malograđanštinom) i državu blagostanja kao sudiju i čuvara jasnih pravila igre (zašto se vera u pravnu državu i njen birokratski aparat smatra delom prakse slobodne zajednice nikako mi nije jasno, kao ni to zašto nema poverenja u alternativne direktno-demokratske načine odlučivanja i na njima zasnovanom utvrđivanju opštih rukovodećin načela i standarda same zajednice?), jer se na taj način sav njegov zajapureni liberalni radikalizam svodi na neku vrstu socijaldemokratskog legalizma u kome cveta sitan biznis. Toliko o poverenju u zajednicu. Ili se možda ovde radi o fundamentalnom nesporazumu oko toga šta zajednica jeste. Jer, ako je RMS vidi kao zajednicu individualnih proizvođača, stvar biva puno jasnija. Ipak, imam utisak da ni on sam nije razbistrio gde se završava malo-privrednička kooperacija a gde počinje i dokle (treba da) seže društvena zajednica. Slobodnije povlačeći paralale, možemo konstatovati da pravi fokus FSM-a nije slobodni život realne zajednice (dakle, izvan čipova, kablova, ekrana, i tsl. – koji treba da joj služe, a ne ona njima, tj. da misija i život zajednice ne iscrpljuju u „softverašenju“; ili mimo tržišnog povezivanja individualnih proizvođača i sitnog biznisa), već regrutovanje ljudi koji se kreću u određenom (virtuelnom) socijalnom prostoru zarad ostvarenja poštenih zakona koji bi onda mogli da pruže uslove za pošteno poslovanje. A onda, kud koji mili moji, svako za svoj terminal gde će da potraži svoju (poslovnu) zajednicu. Umesto da i taj momenat društvene regulative (ako već mora da ga se drži) stavi u rang onog moćnog softvera o kojem je ranije bilo reči u vezi sa podelom na FSM i OSM, dakle da društvenu regulativu vidi kao mogući no ne i nužni bonus, a ne kao primarnu, podrazumevanu vrednost, on postulira robno-novčane odnose i zakone uz zapanjujuće odsustvo svoje „picajzl“ analitičnosti koju manifestuje u analognim softveraškim domenima u kojima fanatično brani prostore slobode slobodne zajednice (za šta mu se nema puno toga zameriti, uz nužna apstrahovanja njegove svedene društvene perspektive). Tamo gde sa jedne strane upotreba jednog ne-slobodnog programa predstavlja odricanje od Slobode i posrnuće u sam pakao izdajstva, sa druge strane prvatna svojina i kulturni, ekonomski i politički sistem i prateće nejednakosti ne predstavljaju analogon – što bi po svemu sudeći morale biti - samo za zainteresovano oko onoga koji to neće da vidi. No, čak i mimo ovakvih analogija, ne slažem sa tim prozelitističko-moralističkim slobodno-softveraškim niti bilo kojim drugim čistunstvom; život je uvek makar za korak dalje od čistih pozicija „dobra“ i „zla“, a uporeba neslobodnog softvera samo u svedenoj, isključivoj i ideološkoj verziji može da bude lišena situacionih, društvenih, ličinih i drugih faktora koji joj zapravo dodeljuju mnoštvo drugih i drugačijih perspektiva, smislova i mogućnosti. A kako lenjost i konformizam često traže u argumentima nalik ovom mojem i pronalaze svoje utočište, samo mi preostaje da im ovde poništim alibi i odreknem saglasnost sa takvim tumačenjem.
[TABLE]
Za razliku od RMS-a koji svoje insistiranje na slobodi ishodi u slobodnim poslovnim inicijativama na istinski slobodnom tržištu na kojem „stvari idu svojim tokom“, moju pažnju pobuđuje činjenica da je ovaj segment društvene stvarnosti igrom slučaja omogućio autonomnu stvaralačku (proizvodnu) delatnost koja kao takva ostaje u domenu direktnih učesnika u njoj – svaki korisnik postaje (makar potencijalno) i stvaralac, proizvođač, u čijim je rukama sav potrebni alat – personalni računar. Posredujuće kompanije i njihovi interesi postaju brutalno očigledno suvišni. Zato i treba ograničiti mogućnost autonomne proizvođačke delatnosti i slobodnog raspolaganja i razmene proizvoda sopstvenog i tuđeg rada, njihovu primenu i preradu na dobrobit svih. Zato treba utvrditi monopolitstičke pozicije softverskih carstava, kraljevina i kneževina. Zato treba kroz vene informacionih sistema propustiti policiju da čuva takav poredak, da guši slobode i sužava perspektivu.
Stoga su RSM i hakeri iz FSM-a (+ OSM) za mene pre primer i putokaz ka praksi kulture „novih samoupravljača“ koja, istina, počiva na značajnim kompromisima sa sistemom, ali koja uspeva da mimo ikakve birokratsko-organizacijske mitomanije i ambicioznih sistemskih projekata, počivajući na prijateljskim odnosima, saradnji, spontanosti, uzajamnoj pomoći, zajedništvu i demokratskom duhu, stvara preduslove unutar jednog (virtuelnog) prostora gde se, uz različite vidove konkretne prakse samih aktera, njihove različite primene rukovodećih načela – a recimo da su to neke opšte vrednosti koje se proističu iz GNU manifesta, Kopilefta i osnovnih sloboda korisnika kompjutera – rađaju nove mogućnosti za dalji razvoj i rast autonomne glokalne zajednice kao pozitivnog primera drugačije, poželjne društvene prakse. Dakle, umesto bezizlaznog rešetanja kritikama postojećeg, praksa FSM-a (+OSM-a) jeste vid konkretnog pokušaja izgradnje drugačije i bolje boljih društvene prakse i odnosa (i inspiracija za mnoge aktere u drugim društvenim sferama), a kao takav nužno je uronjen u empirijski svet sa svim njegovim protivrečnostima. A u njemu se teško snalaze sveci, moralisti, ideološki čistunci i propovednici, izuzev ako njime ne ovladaju. Sveti IGNUcije iz crkve Emaksa sam je dobar primer koji potvrđuje ovu tvrdnju. Sa jedne strane on je tu, sav u empiriji, bez pretenzija na dominaciju. Ali, kako crkva Emaksa nema svog boga i u svojoj jerarhiji ima jedino svece, i zazire od onih koji religiju suviše uzimaju za ozbiljno, dakle, kao takva je ne-teistička i user-frinedly :-) , ne samo da može da prođe, nego je i dobrodošla. Šalu na stranu, praktični i diy duh kojim odriše RMS-ov angažman pravo je osveženje od raznoraznog jalovog pravoverja kojim je natopljena (ovdašnja) „aktivistička“ scena. Međutim, onog trenutka kada svoju misiju ogradi granicama sopstvene slobodno-softveraške dogme sam zapada u ćorsokake svake isključivosti. To se onda zove „bezkompromisnošću“, a napaljeni sledbenici u liderskoj harizmi takvog heroja prepoznaju koncentrisanu snagu sa kojom se rado identifikuju. Izgleda, na žalost, da je bez takve „konfiguracije“ teško uopšte govoriti o ma kakvoj masovnijoj mobilizaciji. Pogotovo ukoliko se ona ne naslanja na radikalnu libertersku teoriju i praksu.
How about free hardware?
Sledeće večeri kada je u Domu omladine RMS održao predavanje/prezentaciju pokreta slobodnog softvera, pretreseni su manje-više gore navedeni argumenti. Ovoga puta to je obavljeno na znatno tečniji i zabavniji način (nije bilo prekidanja zbog smarajućeg ispitivača). U jednom momentu RMS se čak preobukao u svetog IGNUcija; na njemu je bila crna 'aljina (mantija) sa izvezenom šarom na grudima, dok je prastari kompjuterski disk veličine povećeg tanjira, sa zamašnom rupom u sredini, turio sebi na glavu (oreol) i tako kostimiran blagosiljao kompjutere prisutnih posetilaca/teljki. Istina, nakon predavanja neko je iz publike tokom postavljanja pitanja promumlao kritike na RMS-ov račun i tako mu stao na živac (ne toliko zbog upućenih kritika, već pre svega zbog nerazgovetnosti), pa su njegova vika i otresiti odgovor donekle pokvarili utisak, što je ujedno bila sasvim eksplicitna potvrda priča o njegovom zajebanom karakteru.
No, nakon što se prašina slegne, cenim da će mnogo toga biti za pretresanje u glavicama momaka iz FSN-a (a di su bre te cure?? još ne videh niđe ni jednu hakerku!). Bio bih najsrećniji ukoliko bi njihov entuzijazam odstupio od uglavnom uobičajenog robnog fetišizma i zaljubljenosti u kojekakve gedžite, „portabl uređaje za praćenje i kontrolu“ (kako je RSM nazvao mobilni telefon jednog od organizatora koji je svojom zvonjavom omeo početak intervjua) i opšteg istripovanog filotehnicizma, i stavio naglasak na RMS-ove preporuke u pogledu zajednice, dobre volje, prijateljskih odnosa, solidarnosti, poštenja, uzajamne pomoći i autonimije ličnosti. I to, pre svega, u realnom društvenom kontekstu čiji je njegov virtuelni aspekt produžetak, nadogradnja, a ne sav univerzum. I sve to bez nekritičke recepcije propovedi „oca osnivača" i zilotskog odnosa prema moralno posrnulim korisnicima/ama vlasičkog (a još piraterizovanog - oslobođenog?) softvera. Uz još jednu važnu napomenu, da svoje težnje manje zasnivaju u odnosu na sferu potrošnje (gde ih (s)vodi RMS-ov liberalizam zahtevajući slobodnu upotrebu kupljenog proizvoda – računara), i da (makar ponekad) promišljaju ovu problematiku iz sfere proizvodnje, kada će se najpre pitanje slobodnog hardvera, a na posletku i pitanja slobodnog života i rada, nametnuti sama od sebe.
pop
Izvori:
Kontrapunkt