Uri Gordon - Anarhija je oblik reda koji počiva na dogovoru

Autor knjige "Anarchy Alive!" kaže da ekonomski kolaps predstavlja znak da je kapitalizam dosegao sopstvene granice i objašnjava zašto neće glasati niti će služiti u bilo kojoj vojsci.

Intervju vodio Dejvid B. Grin (David B. Green) za magazin "Haaretz", novembar 2008, st. 22. zinelibrary.info/files/urigordoninterview.pdf

Preko telefona Uri Gordon ne zvuči kao da sija od zluradosti, ali za anarhistu poput njega, ekonomski zemljotresi iz proterklih šest nedelja mora da su pružili izvesno zadovoljstvo. Na posletku, današnji anarhisti/kinje su uvereni/e u pogrešno usmerenje savremenog kapitalističkog sistema, i njegovog neizbežnog marša ka ukrupnjavanju koncentracije svetskog bogatstva u sve manjem broju ruku. Većina takođe nužnom smatra radikalnu promenu odnosa čovečanstva prema životnoj sredini, što je shvatanje koje je čini se u najmanju ruku privhaćeno od strane velikog dela Zapada, što je posledica svesti o osiromašenju naftnih rezervi i klimatskim promenama. Gordon, star 32 godine, autor je knjige "Anarhija živi!: antiautoritarna poilitka od prakse do teorije" ("Pluto Press", 183 strane, 26,95$/16£), u izvesnom smislu učenjačke analize savremenog anarhizma. Odrastao u Haifi, Gordon je svoj doktorat iz političke teorije odbranio 2005. na Oksfordskom univerzitetu; njegova teza poslužila mu je kao osnova za knjigu. Ali kao što navodi u njenom uvodnom delu, u Ujedinjeno Kraljevstvo je stigao na jesen 2000, nakon što je antiglobalistički pokret počeo da privlači na desetine hiljada demonstranata/kinja, i odmah nakon ogromnih protesta širom Evrope protiv predstojeće savezničke invazije na Irak. Ubrzo se našao u takvoj situaciji da je provodio onoliko vremena na barikadama koliko i u biblioteci. Prividni konflikt je razrešio, piše, onda kada je shvatio da "bi(h) lako mogao da protumači(m) svoj aktivizam kao terenski rad, i da zapravo prilagodi(m) moj akademski rad potrebama aktivista/kinja."

"Anarchy Alive!" se bavi većinom krupnih pitanja koje bi znatiželjni čitaoci/teljke mogli/e da postave u vezi sa pokretom: njegvom povezanošću sa nasilnim revolucionarnim anarhizmom s početka 20. veka, i gledištima današnjih anarhista/kinja po pitanju nasilja; stavovima anarhista/kinja prema tehnologiji i ekološkim pitanjima, i zašto izgleda da su mnogi među onima koji protestuju protiv separacione barijere anarhisti/kinje. Zid koji je podigla država Irael na Zapadnoj obali deo je opšte diskusije o anarhizmu i pitanju odnosa Izrael/Palestina. Gordon opisuje integralni koncept anarhista/kinja, konept "prefigurativne akcije", koji najprostije rečeno znači da neće čekati na revoluciju da bi počeli da žive u skladu sa sopstvenim uverenjima. Pošto je glavno načelo pokreta potreba za decentralizacijom svih aspekata života, savršeno je smisleno to što mnogi anarhisti/kinje žive u malim zajednicama, i pokušavaju da ostvare nivo održivosti. Gordon je, na primer, stanovnik kibuca Lotan, do kog vodi put od Keture, u kom predaje politiku i etiku na Insistutu za studije životne sredine Arava. (Takođe je napisao nekoliko članaka koji se bave pitanjima životne sredine za englesko izdanje "Haaretza".) Sa nama je razgovarao odatle.

P: Kako si postao anarhista?

A: Odrastao samo u levičarskoj porodici, iako moji roditelji nisu bili politički aktivni. Odslužio sam vojsku u Vojnom radiju, i izveštavao sa Zapadne obale tokom 1996-1997, o ponovnom preseljenju iz gradova. Ekološka pitanja su me zainteresovala nakon skidanja iz vojske, kada sam naleteo na knjigu, "Our Angry Earth", Isaka Aimova i Frederika Pola. To mi je pomoglo da shvatim da će to biti odlučujuće pitanje narednog stoleća. Počeo sam da izučavam politiku i ekonomiju na univerzitetu u Tel Avivu, tragajući za pitanjima životne sredine iz filozofske i ekološke perspektive; takođe sam se aktivirao u grupama poput Zelene akcije i borbe protiv transizraelskog autoputa. Postalo mi je jasno da je eksploatacija prirode od strane ljudi blisko povezana sa eksploatacijom ljudi od strane ljudi.

P: Kako bi ste ukratko izložili osnovne principe anarhističkih uverenja?

O: Mi odbacujemo centralizaciju moći, u hijerarhijskim strukturama u društvu i u instituciji države. Mi smo protiv kapitalizma i društvenih klasa, školskih sistema koji su oblikovani tako da proizvode poslušne radnike i građane, kao i protiv većine oblika organizovane religije. Mi verujemo u horizontalne oblike organizovanja, u dobrovoljno udruživanje i uzajamnu pomoć, i verujemo da odluke treba donositi na što je moguće manjem ili što lokalnijem nivou.

P: Da li to znači da nećete glasati na predstojećim izborima u Izraelu, ili da danas ne biste služili vojsku?

O: Verovatno neću glasati. U osnovi, ne želim da izrazim saglasnost s tim da neko vlada mnome, niti da se prećutno saglasim sa sistemom u kome biramo ko će nas maltretirati. Izbori pružaju ljudima iluziju demokratskog učešća, ali kao što je čuvena jevrejska anarhistkinja Ema Goldman rekla: "Kada bi glasanje menjalo bilo šta, stavili bi ga van zakona". I ne, ne želim da služim bilo kojoj vojci bilo koje države. Kada bi svi bili anarhisti, ne bi bilo vojski i ne bi bilo ratova.

P: Čini se da ignorišete osnovne karakteristike ljudske prirode. Kada im se pruži izbor, društva - čak i kibuci - izgleda da preferiraju kapitalizam, neegalitaran koliko se to može biti. I ljudi su čini se takođe prirodno agresivni, zar ne?

O: Ne slažem se. Ako pitate ljude, da li želite da vam neko naređuje ili da radite ono što želite, da se takmičite ili da sarađujete - mislim da kada bi imali izbor da o tome promisle, umesto da budu indoktrinirani od strane društva koje počiva na takmičenju i hijerarhiji, oni bi odabrali saradnju. Anarhisti uvek kažu da njihovi oblici organizacije ne predstavljaju ništa novo. Većina ljudskih odnosa su prirodno horizontalni i kooperativni. Postoji razlika između reda i hijerarhije. Anarhija je takođe oblik reda, ali je zasnovana na sporazumu, a ne na zapovedanju. Na dogovorenim pravilima a ne na prisilno sprovedenim zakonima koji štite privilegovane od mnoštva.

P: Ali pogledajte samo kako se ponašaju ljudi u Izraelu, voze - i parkiraju se - kao da nikog drugog nema na ulicama.

O: Ljudi se ponašaju onako kako to čine zbog svoje kulture i svojih uzajamnih očekivanja. Ne iznenađuje da u kulturi koja nas uči da se takmičimo jedni sa drugima i da zapovedamo ili da se podvrgavamo zapovesima, da ćete imati ljude koji laktanjem pokušavaju da ostvare što više koristi za sebe. Anarhizam takođe poziva na revoluciju svesti i kulture, onu koja će nam omogućiti slobodnu vladavinu ljudskih društvenih instikata, uzajamne pomoći.

P: Sve to lepo zvuči, ali šta ako bi svi stvarno bili anarhisti/kinje? Da li bismo imali institucije poput bolnica, univerziteta, ili čak avionski saobraćaj?

O: Centralizovane ekonomije nisu jedniji način organizovanja proizvodnje i službi. U anarhističkom sistemu, bilo koji vid proizvodne aktivnosti bio bi u posedu i pod direknom upravom radnika/ca, a ne u rukama privatnih šefova ili države. Proizvodilo bi se zbog potreba, a ne zbog profita. Razna radnička preduzeća bi sarađivala među sobom da bi se obavili bilo koji obimniji zadaci. Osnovna ideja je da, ako ostavite ljude sa njhovim sredstvima, oni će se sasvim dobro organizovati, i da odozgo-nadole, centralizovani vidovi organizacije su tu da bi održavali postojeće sisteme privilegija i dominacije, a ne da bi vršili posao. Pogledajte u Kataloniju, na vrhuncu Španske revolucije, 1936. Postojao je dobro formiran anarhistički sistem. Seljaci su posedovali zemlju, radnici u tramvajskom javnom prevozu su posedovali tramvaje, i sve je funkcionisalo - a to je bilo usred građanskog rata. Originalni kibuci su takođe bili anarhistički, čak iako se nisu tako nazivali. U Deganiji, osnivači su rekli, mi pokušavamo da stvorimo društvo bez eksploatatora i eksploatisanih. Mi želimo direktnu demokratiju, od svakoga prema njegovim/njenim sposobnostima i svakome prema njegovim/njenim potrebama.

P: Vi kažete da danas ne biste služili vojsku. Ali šta ako bi to rekao/la svaki/a Izraelac/ka - vi sigurno ne poričete da Izrael ima ozbijne bezbednosne brige.

O: Mislim da okupacija stvara terorizam, a ne obratno. Kada bi svi Izraelci/ke bili politički svesni i odbili da idu u vojnu službu, našli bismo se u revolucionarnoj situaciji. To bi značilo da su se otarasili svih svojih veštačkih, napumpanih strahova i ustali protiv svojih eksploatatora. Generalno, ipak, kada ljudi raspravljaju o politici, oni se stavljaju u ulogu političara i zamišljaju šta bi oni uradili da su na njihovom mestu. Ali ljude poput mene i vas ne pitaju šta mi mislimo o tome šta bi država trebalo da radi. Kakav god sporazum da ostvare političke elite njegovo potpisivanje neće označiti kraj sukoba. To je samo početak mirovnog procesa. Ono što je važno u ovoj fazi jeste izgradnja veza binacionalne solidarnosti i saradnje, postojanje samoniklih pokreta koji nasoje da pokažu i demonstriraju sopstvenim delima i životima da je moguć drugačiji Bliski istok. Ne morate biti anarhista/kinja da biste prihvatili da se mir ostvaruje putem svakodnevnih odnosa. Tako da kada moji prijatelj i ja odemo u sela Palestinaca/ki čija zemlja je konfiskovana zbog izgradnje segregacione barijere, mi pokazujemo sopstvenim telima da postoji nešto jače od stalne pretnje koja se projektuje sa obe strane političkog spektra. Mi pokazujemo da mi imamo vrednosti koje prevazilaze sve oblike odvajanja.

P: Da li vidite ekonomski kolaps kao potvrdu svojih uverenja?

O: Mislim da je trenutna globalna finansijska kriza definitivno snaža naznaka da je kapitalizam dosegao sopstvene granice, i uveren sam da razni pokušaji da se "kupi vreme", u ovom smislu, neće uspeti da je zaustave. S jedne strane, mi se približavamo limitima ograničene planete na kojoj živimo - resursa koje vadimo, i zagađenja koje emitujemo - a sa druge, sistem kapitalizma zasnovan na spekulisanju sa budućim dugovima više ne uspeva da funkcioniše. Spasonosno rešenje nije to da vlade spašavaju propale banke, već da ljudi počnu da stvaraju samonikle strukture koje su samodovoljne, i koje će im omogućiti da se odvoje i od kapitalizma i od države.

P: Ovaj razgovor vodimo neposredno pred izbore u SAD, ali izgleda mi da vas verovatno nije briga ko će pobediti.

Zapravo, ja bih želeo da pobedi Obama, zato što se nadam da kada svakome bude slomio srce, ljudi će se onda probuditi i suočiti sa činjenicom da nema veze da li je marioneta u rukama kapitalizma plave i li crvene boje. Istovremeno, na kratak rok, imali smo osam godina izrazito desničarske administracije u Vašingtonu, koja je uvukla čitav svet u veoma tešku poziciju, i samo oslobađanje od nje će doneti promene u životima mnogih Amerikanaca/ki, i mnogih Iračana/ki, a nadam se, Palestinaca/ki i Izrealaca/ki takođe.