Ungdomshuset i pobuna mladih Kopenhagena

Od radničkog uporišta do socijalnog centra, smešten u susedstvu Norebro, tokom istorije ‘Ungdoshuset’ je bio epicentar političkih debata i socijalnih protesta u Kopenhagenu. Danas ‘Dom omladine’ više ne postoji. Iseljen je i srušen. Mladi i njihove pristalice su izašli na ulice. Krah istorije

Originalni naziv kuće iz 1897. koja je bila u središtu sukoba bio je ‘Folkets Huset’ (Narodna kuća), a sama kuća je rezultat postojanja ranih radničkih pokreta. 1910. u ovoj kući je Druga internacionala zajedno sa nemačkom socijalistkinjom Klarom Cetkin proglasila 8. mart za Međunarodni dan borbe žena. Vladimir Lenjin i Roza Luksemburg su u njoj držali govore, a 1918. velike demonstracije protiv nezaposlenosti - kada su radnici upali na dansku berzu - krenule su iz iste kuće. Nakon rata, kuća je na neko vreme poslužila kao sklonište nemačkim izbeglicama, međutim  socijalna tekstura socijalističkog pokreta u Kopenhagenu vremenom se promenila, a kuća je napuštena 60-ih. Tako je ostalo sve dok grupa mladih skvotera iz Norebra nije odlučila da zauzme napuštenu kuću u sklopu svoje jednogodišnje kampanje za samoupravni omladinski dom u Kopenhagenu. 1982. gradonačelnik Kopenhagena Egon Vajdkamp je predao kuću mladima na upotrebu i tada je ona preimenovana u ‘Ungdomshuset’ (Dom omladine). “Oni dobijaju kuću, a mi možemo malo da odahnemo”, rekao je gradnonačelnik pre nego što predao ključeve. 25 godina kasnije te reči će postati veoma važne.

Tokom više od dve decenije ‘Ungdomshuset’ je služio kao glavni hram danske andergraund scene i sigurna luka za sve one klince koji se jednostavno nigde nisu uklapali. Lenjina i Luksemburg su zamenili pank rok i liberterski politički stavovi protiv nuklearne pretnje i stare levice en bloc. ‘Ungdomshuset’ je pre svega bio mlad. Generacije vrlo mladih ljudi su naučile stvari poput “do it yourself way-a” u ‘Ungdomshusetu’, svirale su svoje prve koncerte na skršenim bubnjevima ili pak doživeli neka od svojih prvih gorkih političkih iskustava. Pisac ovog članka je jedan od njih.

Spisak “novih super zvezda” koje su svirale u ‘Ungdomshusetu’ je dugačak. One su tamo došle pre nego što je bilo ko u Kopenhagenu znao ko je Bjork ili Nik Kejv a 1991. američki tinejdžerski pank bend “Green Day” je svirao u kući pre nego što se vinuo ka svetskoj slavi. Sama kuća je ipak, i dalje bila trn u oku mnogih lokalnih desničarskih političara; mlade nije bilo moguće kontrolisati a mnoge političke akcije i demonstracije su godinama započinjale u ‘Ungdomshusetu’. Konzervativci su godinama želeli da zatvore kuću, ali pošto su na vlasti u Kopenhagenu socijal demokrate već 106 godina, bilo je potrebno da taj cilj ostvari socijal demokrata.

“Naša cena je niska,
 ali mi prodajemo problem”

1999. socijal demokrate su odlučile da prodaju kuću i saglase se sa desnicom. Zvanični razlozi za prodaju kuće su se konstantno menjali. Kuća je izneta na prodaju po vanredno niskoj ceni za 1999. godinu. Rečima konzervativnog gradskog odbornika: “Naša cena je niska, ali mi prodajemo problem.”

Ipak vrlo malo ljudi je želelo da kupi kuću, a ponuda desničarske hrišćanske sekte ‘Fadurhaset’ (casa del padre; Očev dom) je odbijena zato što ih je većina smatrala “neozbiljnim kupcem”. Ali onda je nepoznata akcionarska kompanija ‘Human A/S’ ponudila da otkupi kuću. Osoba koja je u javnosti istupala u ime kompanije, prilično ekscentrična advokatkinja po imenu Inger Loft, tvrdila je da želi da pomogne mladima. Ponuda njene misteriozne kompanije je prihvaćena pa su ‘Ungdomshuset’ i mladi korisnici prodati protiv svoje volje. Tokom narednih godina advokatkinja je postala predmet brojnih spekulacija. Ubrzo je otkriveno da je imala admnistrativnu poziciju u opštini sve do pred objavljivanje ponude pa su ljudi počeli da pričaju o socijal demokratskom manevru. Nakon godinu dana zatišja advokatkinja je odlučila da proda svoje akcije u ‘Human A/S-u’ ‘Faderhasetu’ predvođenom od strane pastoke Rut Evensen. Jedan dan pre prodaje, još misterije je dodato na čitavu stvar. Podignut je zajam na ime vrednosti kuće preko druge misteriozne kompanije koja se zove “Sarah Lee Jones Corporation” čije sedište se nalazi u Panami. Svaki pokušaj pronalaska ko su investitori koji stoje iza ove kompanije završavao je u ćorsokaku. Kuća je na kraju pripala istoji onoj desničarskoj hrišćanskoj sekti koja je bila nazvana “neozbiljnim kupcem”. Čini se verovatnim da je uloga advokatkinje bila da na neki način posreduje. Ali ko je to mogao da zna? Da li su vlasti na opštinskom nivou potražile način kako da izbegnu direktnu prodaju kuće desničarskoj hrišćanskoj sekti? Verovatno nikada nećemo saznati.

Interes sekte za kuću je bio jednostavniji nego što se činilo. U njihovoj koncepciji hrišćanskog buđenja, protiv greha se mora boriti ofanzivno. Oni su učestvovali u krstaškom pohodu protiv “muslimana koji preuzimaju Kopenhagen”, oni se otvoreno bore protiv homoseksualnosti dok je njihova pastorka Rut Evensen primila viziju od boga koji joj je rekao da kupi ‘Ungdomshuset’ i da se otarasi mladih. Godine protesta, sudskih slučajeva, smena gradonačelnika i nekih ozbiljnih inicijativa od strane fondacije advokata, kulturnih preduzetnika, itd. koje su pokušale da spasu kuću nisu sprečile iseljenje. Opština je prepustila najživopisniju kulturnu kreativnost kuće krstašima i novoj socijal demokratskoj gradonačelnici koja nije bila spremna da ode tako daleko da plati mladima za novu kuću koju je opština u startu obećala. Ona im je ponudila da njihove pristalice otkupe kuću u zamenu za ‘Ungdomshuset’. Cena: 1,9 miliona evra. Tako je postavljena scena za nerede do kojih je došlo tokom prethodne nedelje. Intenzitet, difuzija i u određenim trenucima iracionalnost tih nereda iznenadili su i same aktiviste/kinje u i oko kuće.

“Ne brinite; danas ne traže Arape”

Ono što se desilo u Kopenhagenu prošle nedelje prevazišlo je klasičan sukob političkih aktivista i policije. Kao što je tačno opisano u ‘Il Manifestu’ od prošle subote, borba za ‘Ungdomshuset’ je poprimila daleko širi znašaj od nekih relativno izolovanih andergraund [aktivista/kinja] koji se bore za svoju kuću. Iseljenja koja tokom predstojeće godine prete određenim delovima istorijskog grada Kristijanije sasvim sigurno su podigla nivo tenzija i navela veći broj maldih da izađu na ulice. Neredi su razotkrili opštiji nivo socijalnih nemira među mladima u Kopenhagenu koji se mogu posmatrati kao borbe za “slobodne zone” u gradu, a to  se moglo videti kada je uništena škola na drugom kraju grada. Sigurno, to nije ni lepo ni politički racionalno. Ako bi ste se prošetali kroz Norebro i po Kristijaniji ne biste mogli da primetite do koje mere su te mase heterogene. U četvrtak uveče stotine arapskih klinaca su se pridružile sukobima prazneći se malo za svoj račun. Godine marginalizacije su izvele na ulice i te klince, zajedno sa drugima kojih je previše da bi ih sve spomenuo. Koliko sam čuo jedan palestinski klinac je u mojoj ulici u četvrtak noću  pre nego što se pridružio masi na ulici rekao svojim prijateljima . “Ne brinite, danas ne traže Arape, noćas hapse samo bele klince.”

Ta izuzetno važna izjava direktno ukazuje na opštiji nivo kulturnih i političkih kontroverzi u današnjoj Danskoj. Od svojih prvih osvojenih izbora 2001. desničarska danska vlada je zajedno sa drugim zapadnim vladama pokrenula ono što oni nazivaju “bitkom za kulturu”. To je prilično difuzan politički program koji agresivno napada sve od pretpostavljene ‘68-aške levičarske dominacije nad univerzitetima i državnom televizijom do muslimana koji su etiketirani više ili manje en bloc u okviru odbrane onoga što je definisano kao “zajedničke vrednosti”. Došlo je do promene koja, pored toga što na globalnom nivou Dansku pozicionira striktno “atlantistički”, implementira neo-konzervativizam u srž polemike o danskoj kulturnoj politici. Od krize sa karikaturom od prošle godine, do nedavnih reformi sistema socijalne zaštite, do Kristijanije i ‘Ungdomshuseta’ naćićete ovaj generalizovani osećaj zaista eskalirane agresivne politike kulturne uniformnosti. Ovih dana odbijanje ovog pooštenog političkog kulturnog vanrednog stanja prepoznajem svuda širom Evrope i šire, onda kada mladi ljudi izađu na ulice da bi se solidarisali sa ‘Ungdoshusetom’ u Kopenhagenu, od Venecije do Hamburga, od Istanbula do Bolonje, od Osla do Njujorka i u toliko udaljenim mestima poput Novog Zelanda.

Juče su korisnici/e ‘Ungdomshuseta’ plakali na ulicama dok su maskirani građevninski radnici rušili njihovu kuću. Danas oni pozivaju ljude na zabavu i puštaju muziku, na ‘ungdomshusetski’ način, u centralnom Kopenhagenu zahtevajući novi samoupravni prostor. U subotu, mladi ljudi iz čitave Evrope su pozvani da se pridruže zabavi na velikim mirnim demonstracijama.