U Čjapasu se predoseća rat
San Kristobal de las Kasas, Čjapais -Prizora Isusovog rođenja ima u izobilju u ovom kolonijalnom gradu u visoravnima Čjapasa. Ali oni koji dočekuju posetioce na ulazu kulturnog centra TierrAdentro imaju lokalni pečat: figurica na magarcu nosi minijaturnu ski masku i drvenu pušku.
Sezona “zapaturizma” je u punom jeku. Posle ustanka urođenika, iznikla je industrija međunarodnih putnika, a TierrAdentro je mesto sastajanja. Tkanine, posteri i nakit koje su napravili Zapatisti se brzo prodaju. U dvorištu restorana, gde raspoloženje u 10 uveče varira od veselog do konfuznog, studenti piju Sol pivo. Mladić drži fotografiju Podkomandanta Markosa, naravno pod maskom i sa lulom, i ljubi je. Drugari prave još jednu fotografiju ovog, najdokumentovanijeg pokreta.
Sproveli su me pored slavljenika do sobe u zadnjem delu centra, zatvorenoj za javnost. Atmosfere u ove dve prostorije su dva različita sveta. Ernesto Ledesma Aronte, 40ogodišnji istraživač, kose skupljene u rep, je nadvijen nad vojnim kartama i izveštajima o kršenjima ljudskih prava. „Da li si razumela ono što je Markos rekao?“, upitao me je. „Bilo je jako snažno. Godinama nije rekao ništa slično“.
Aronte je mislio na Markosov govor od prethodne večeri, na konferenciji “Prvi međunarodni sastanak Planete Zemlje: Pokreti protiv sistema”. Naslov govora je glasio “Osetiti crveno: Kalendar i geografija rata”. Budući da je to bio Markos, zvučalo je poetično i blago eliptično. Ali za Arontea je to značilo znak upozorenja. Markos je rekao da “oni koji su bili u ratu, znaju kako da prepoznaju puteve kojima se on sprema i približava. Znaci rata su jasno vidljivi na horizontu. Rat, kao i strah, ima svoj miris. A sada na našoj zemlji počinjemo da udišemo taj smrad.”
Markosova ocena se slaže sa onim do čega su Aronte i njegove kolege iz Centra za političku analizu i društvena i ekonomska istraživanja došli posmatrajući mape i dijagrame. Primećena je povećana aktivnost u 56 stalnih vojnih baza koje je meksička vlada instalirala u zemlji urođenika Čjapasu. Drastično su osavremenili oružje i opremu, novi bataljoni pristižu, uključujući specijalne jedinice – sve su to znaci potencijalne eskalacije sukoba.
Kako su Zapatisti postali globalni simbol za novi model pružanja otpora, bilo je moguće zaboraviti da se rat u Čjapasu u stvari nije završio. Markos se, i pored neotkrivanja svog identiteta, sve vreme na očigled svih, ponašao prkosno prema meksičkoj politici, a najviše za vreme spornih predsedničkih izbora 2006. Umesto da podrži kandidata srednje levice, Andres Manuel Lopez Obradora, on je paralelno sprovodio „Drugačiju kampanju“, održavajući skupove na kojima je skretao pažnju na probleme koje su kandidati ignorisali. U ovom periodu, Markosova uloga vojskovođe Zapatističke vojske za nacionalno oslobođenje (EZLN) kao da je gurnuta u zadnji plan. Tada je bio Nulti Delegat – protivkandidat. Prethodne večeri je Markos je na konferenciji izjavio da se u skorije vreme neće naći u sličnoj ulozi. “Vidite, EZLN je vojska,” podsetio je svoj auditorijum, a on je “vojni šef.”
A ta vojska se suočava sa strašnom pretnjom – onom koja bi mogla da poseče samo srce borbe Zapatista. Tokom ustanka 1994. godine, EZLN je sebi pripojio dosta zemlje, podelila je svojim ljudima, što je materijalni deo njihove pobede. U sporazumu u San Andresu, pravo na teritoriju im je priznato, ali je meksička vlada odbila da potpuno ratifikuje sporazume. Kako nisu uspeli da zaključe do kraja koja su im prava, Zapatisti su ta prava pretvorili u praksu. Stvorili su sopstvene vladajuće strukture – nazvane veća dobre vladavine – i započeli izgradnju autonomnih škola i klinika. Što Zapatisti više proširuju svoju ulogu kao de fakto vlada u mnogim oblastima Čjapasa, to je odlučnost savezne i državne vlade da ih sabotira sve veća.
“Dalje”, reče Aronte, “imaju oni svoj metod.” Metod se sastoji u iskorišćavanju jake želje za zemljom svih seljaka u Čjapasu protiv Zapatista. Aronteova organizacija je došla do podatka, da je vlada, samo u jednom regionu, potrošila oko 16 miliona dolara na eksproprijaciju zemljišta, da bi ga dala porodicama koje su povezane sa korumpiranom Institucionalnom Revolucionarnom Partijom. Često tu zemlju već koriste porodice Zapatista. Da stvar bude gora, mnogi od “vlasnika” su povezani sa siledžijskim paravojnim grupama, koje pokušavaju da proteraju Zapatiste sa novoosvojene zemlje. Od septembra je zapažena eskalacija nasilja: pucnji u vazduh, brutalna prebijanja, pretnje smrću, silovanjem i sakaćenjem porodicama Zapatista. Uskoro će vojnici imati potreban izgovor za napad: povraćaj “mira” među zavađenim urođenicima. Mesecima se Zapatisti trude da se odupru nasilju i provokacijama. Budući da na izborima 2006. nisu stali uz Obradora, dobili su moćne neprijatelje. A sada, kako kaže Markos, njihov poziv u pomoć nailazi na zaglušujuću tišinu.
Pre tačno 10 godina, 22. decembra 1997. godine, odigrao se masakr u Aktealu. Pod izgovorom anti-zapatističke borbe, paravojna grupa je u maloj crkvi u selu Akteal, pobila 45 urođenika, od čega su 16 bila deca i adolescenti. Neka tela su iskomadali mačetama. Državna policija je čula pucnje, ali nije delovala. Nedeljama se u meksičkim novinama raznim člancima obeležava desetogodišnjica masakra.
Međutim, u Čjapasu, dosta ljudi ističe da im je ambijent strahovito poznat: paravojne grupe, narastajuća tenzija, misteriozne aktivnosti vojnika u bazama, ponovna izolacija od ostatka zemlje. I upućuju molbu onima koji su ih do sada podržavali: ne gledajte samo u nazad. Gledajte u napred, da bi sprečili još koji masakr u Aktealu, dok još nije kasno.