Turneja sa ukusom monopola i zabluda

Pri povratku sa muzičkog proputovanja, odnosno Dažd-ove turneje na relaciji Beograd - Zagreb - Skopje, primetio sam da sam nakon svega ostao sa velikim brojem impresija koje su me podsticale na stalno razmišljanje. Zanemario bih doživljaj koncerta, i u ovoj priči se pozabavio elaboracijom uslova za život, suštinskim kulturološkim razlikama, političko ekonomskim ambijentima. Muzičku priču bih za trenutak ostavio po strani.

Napravio bih trostruku vremensko-prostornu paralelu između dimenzija življenja ova tri grada.

Prvo i najočiglednije, što se da primetiti pukom obzervacijom, je to da ljudi u Skopju i Zagrebu daleko više koriste gradski prevoz, vožnju biciklom i samo hodanje gradom, takozvano pešačenje. Čak su i stanovnici tih daleko manjih gradova od Beograda uložili trud, i redukovali gužve u samom gradu, isključili višak vozila ne bi li sebi obezbedili prostor za kretanje i življenje. U jednom i u drugom gradu je moguće udahnuti vazduh punim plućima, bez bojazni da će doći do otpora i refleksivnog grčenja pluća zvanog kašalj. To mi je oduvek bilo bitno kao prva stvar koju uradim pri ulasku u bilo koji novi grad koji posećujem. Udahnem vazduh punim plućima, i to bude prva impresija i referentna informacija koju mogu primiti o gradu. Iz tog konteksta, dedukcijom dolazim do određenih zaključaka, tako da već sa samog praga okvirno znam u kakvu, ili čiju "kuću" ulazim.

Moram priznati da je jako oplemenjujuće provoditi vreme u gradskim sredinama u kojima se, za početak, disanje nesmetano odvija. U kojima se zraci sunca ne prelamaju preko crnih uljanih mrlja u atmosferi, sa čijih se putnih prilaza ne mogu registrovati kupole smoga i oblaci zlog zagađenja nad gradom, koji predstavlja blueprint civilizovanog osvešćenog društva 21. veka.

Na prvom mestu žitelji tih gradova poštuju svoj ambijent (čitaj dom), ne vrše nuždu tamo gde jedu, štede energiju i ne emituju štetne gasove bez preke potrebe, ne bacaju pare na benzin ako baš ne moraju. Hodaju svojim gradovima uživajući u čistoći, a pritom ne mislim na sterilnost.

U AKC Mediki, Zagreb, smo doživeli to da se nakon grupnog koncerta u dvorani skvota( na kome je bilo između 300 i 500 posetilaca, koji se nisu ni malo štedeli i ostavili su pošten trag iza sebe u smislu popijenog i prolivenog po celom mestu) probudimo oko podneva i zateknemo WC sređen do te mere da je patos mogao da se liže. Nije bilo traga nijednoj plastičnoj čaši, flaši, konzervi, opušcima. Nigde ničega. Baš kao da se prethodno veče nikada nije ni desilo. Ekipa AKC Medike nije ni spavala, nego se, kada su se poslednji posetioci negde pred jutro pokupili i otišli, organizovala oko čišćenja i vratila dvorište fabrike, kao i unutrašnje prostorije u savršeno stanje. Pušeći prvu cigaretu, susreo sam se, tu na samom ulazu u skvot, sa majkom koja je dovela svoju petogodišnju ćerkicu na lutkarsku radionicu organizovanu od strane kreativne ekipe Medike. Čuo sam da su otišle na nedeljnu misu do crkve, pa se nakon mise opet vraćaju na radionicu. U crkvu pa u skvot?

Stepen svesti koji bi se u Srbiji graničio sa naučnom fantastikom. Zar smo zaista tako daleko od toga... Odgovor se sam nameće.

Da završim priču o osnovnim i prirodnim zadovoljenjima potreba koje se manifestuju kroz poštovanje životne sredine, i napravio bih osvrt i malu digresiju na političkoekonomsku situaciju.

Sa akcentom na stanje u Skopju , primetio sam da se u ponudi asortimana njihovih marketa nalazi dosta srpskih proizvoda, ali da većina proizvođača čije proizvode tamo mogu videti nisu oni koje ja mogu naći "kod kuće". To su mali proizvođači prehrambenih proizvoda koji su pod pritiskom mIŠKOVIĆEVE Delta-Maxi monopolizacije tržišta, bili prinuđeni da se okrenu izvozu u zemlje u okruženju, jer u suprotnom, da to nisu učinili doživeli bi potpunu propast.

Očigledno je i to, i da se primetiti, da u Srbiji svi dobavljači imaju ekskluzivne dilove sa ekskluzivnim uvoznicima i gigantskim proizvođačima koji su istovremeno i distributeri istih. Začarani krug monopola na tržištu je dostigao zenit. Dobavljači nameću jedinstveni program i manjim "nezavisnim" radnjama u Srbiji i nemojte da se začudite ako svaka radnjica, čak i trafika počne da liči na mali Maxi. To što se dešava spada u sveru nadrealnog, i potpunog porobljavanja. Niti više možeš da kupiš šta želiš, niti neko može da ti prezentuje nešto ako nije u igri sa velikim igračima. Nema distribucije, nema reklamnog prostora. Kraj.

Sloboda tržišta ne postoji, postoji samo Miškovićev Soilent Green. Delta, Maxi, Premija, Fidela, Favola, Frivola, Fedela...FAVELA!!!!! pa sve to na kub.

Moje zapažanje. Koliko Čajeva imamo u ponudi? Nana, šipak, hibiskus, kamilica, zeleni, uva, od skora i nepobediva brusnica. Osim toga? Drugih biljnih čajeva praktično i nema. Naravno Milfordovi fensi čajevi...

Koliko proizvođača? Premija sa svojim lažnim i demagoškim konceptom popularnih " Trajno Niskih Cena" koje svakodnevno rastu. I humanističkim "1 dinar za decu obolelu od malignih bolesti". Pozdravila ih Katarina Rebrača. Ok, premija, centroprom, fructus, i možda još jedan u vrh glave...

U Skopju se može, samo za mlečne proizvode odvojiti oko deset srpskih i dvadesetak makedonskih različitih proizvođača. Petnaest vrsta mleka, jogurta, mleka, kačkavalja dvadeset vrsta praćenih raznim cenama, u suštini vrlo sličnim našim. U Beogradu - IMLEK, Mlekoprodukt, subotička, kikindska, šabačka mlekara. I to je to.

Pitao sam se da li preuveličavam stanje, da li sam to ja samo omatorio pa mi se smučilo da svaki dan gledam iste scene. Ali razuverila me je očigledno bolja i prijemčivija situacija u navodno zaostalijim i ne tako razvijenim urbanim sredinama u regionu.

Ista je situacija i sa bezalkoholnim pićima, sokovima, cirkom, slatkišima, suhomesnatim i mesnim proizvodima, prerađevinama, povrćem, voćem... Da ne nabrajam.

A sad malo ludila.

Ne znam da li ste nekada imali onaj bezizlazni bizarni utisak kada odete u radnju, i čini vam se kao da nemate šta da kupite. Kao imate pare, rafovi puni naizgled svega i svačega, šareniša i đakonija, ali kuda god da krenete, prema kojoj god gondoli se usmerite, zakucate se. Mozgom stalno odjekuje ona stara dobra folirantska repeticija "To nije to, to nije to, to nije to..". Ako imate para za neku određenu stvar koja vam je potrebna, nailazite na uzasno zatvoren i skučen izbor. I prinuđeni ste da kupite baš to što ne biste birali, čak i ako vam se baš ne mili . Pritom stićete utisak da se svaka gondola počne pretvarati u jedno džinovsko amorfno trulo, porozno i lažno sranje. Polako padaju sve maske i šminke, i najzad se vidi ono pravo lice. Jedno i jedino, koje se krije iza svih tih - nazovi brendova. Jer kao da ne postoji "To" u više vrsta, i kako god se okrenete, posegnete za drugim, u ruci će vam se na kraju ipak naći to prvo od kojeg ste i krenuli dalje, od kojeg ste pokušali da pobegnete.

Ako krenete od kuće sa namerom da nećete kupiti sranje ili prevaru, sami sebe lažete, jer kući ćete se vratiti baš sa tim po šta niste pošli. Čik se usudite da ne kupite meso na sniženju, u slučaju da jedete meso. Ljudi su trenirani i reaguju na sniženja kao telad na semafore. Umesto da su politički formirane optimalne i trajne prijemčive cene, stavljaju se maximalne moguće koje se survavaju u tim vrtoglavim "povoljnim" sniženjima. Pritom , kupuje ko stigne, uglavnom penzioneri, na tone hrane i pune zamrzivače dok ostali iz komšiluka pojedu dupe od jeda zato što nisu stigli da oni to urade, da oni isprazne rafove umesto komšija. Građanska solidarnost, ili ljudska beda pod impresijom svakodnevne apokalipse? Malo ludo, zar ne?

I opet, sve se projektuje. U malom, jedni imaju sve, dok drugi ništa. Čist ostvareni komšijski kapitalizam. Dobri kupci podržavaju dobre kapitaliste. Sve bolje od najboljeg.

Kao kada baciš jednu kosku na deset kerova. Kerovi se pokolju. Umesto da celog pojedu onog što ih izgladnjuje pa im baca kosku. Koska je bačena psima i kroz zamajavanje staniolskim reklamama. Staniol umotan u sam staniol, a odmotavanju i potrazi za bombonom nikad kraja. Ko zna, možda pronalaženje pripada srećnim nalazačima i hazarderima nagradnih igara. Uz sve to naravno ide još i neka priča o psima koji vole da slušaju priče o sebi.

Nazad na Makedoniju. U Skopju nema alkohola u prodaji posle sedan sati uveče, a kod nas i "muškarci i navijači znaju zašto". To je, verujem, neka interna fora koja me je mimoišla, nisam bio na tom predavanju u školi? Znati zašto... "Dođem ti dođeš mi, znam te znaš me, ona naša stara priča, ti ćeš znati zašto, jer mi znamo, a znanje je ono što mi imamo... Ti i ja. Ribe se pale na pijane tipove, znaš ti dobro, pivo je moć, kada ga popiješ dovoljno onda možeš sve da izbaciš napolje, da zgaziš sve one koji su te nervirali, napokon. Osvojiš sve ono što ti sleduje. Mi ti to obezbeđujemo, ti znaš zašto. Ja tebi, ti meni... Dobra kupovina. Dobra šema. „

Ono što ne znaš, a znaš zašto - glupo je i radi posao. Ko jebe i muškarce i navijače, bitno je da se proda, pa i pocrkali dabogda svi, a i nije strašno, naši su. Ko će kome ako neće svoj svome.

Kontaš?

Dalje, nema pušenja po klubovima, ali ljudi ipak idu na koncerte i puše napolju u pauzama između bendova. Potpuno drugi doživljaj svirke.

S treće strane, kada su Zagrebčanima uveli zakon o zabrani pušenja u klubovima oni su dolazili na dešavanja, ali su dreždali ispred klubova, ne ulazeći unutra tokom cele večeri. Jer ipak, napolju se puši, a gde je pljuga tu je i zezanje. A to što unutra neko svira, čita ili pleše nije neko zezanje. Pljuga je bila i ostala pljuga. Ultimativna zabava bez premca.

Pa onda, turobna priča o Makedoniji. Loša situacija sa Albancima, prema priči lokalaca, sad svi imaju oružje i frka je, ali ipak nije kao pre par godina. Razlog mirnoj situaciji je to što su Albanci uveli internet a usput se i ponavlačili na hors ekipno, pa ne izlaze iz kuća. Iz tog razloga je manja mogućnost da se desi sranje nekom Makedoncu, ili strancu zalutalom u albanski kraj. Albanske patrole mrtvare i stondiraju po gajbama, gemblaju counter. Brutalno.

Interesantna je i ta činjenica da u Makedoniji ljudi ne obeležavaju svoje stanove brojevima ni pločicama sa prezimanima. U stambenim zgradama se to baš da primetiti. Jako predumišljato. Samo stanar zna gde mu je stan, poštu preuzima iz sandučeta, goste sačekuje ispred zgrade, prijatelji znaju po default-u jer su bili već mnogo puta. Rešen problem. Ako ko nepoznat traži nečiji stan, sasvim je izvesno da u soliteru od deset spratova, sa neobeleženim stanovima neće naći npr. 36 Spasov. Ako je poznato to da u Japanu nijedna ulica nema ime, i da u giganskom Tokiju i pored toga ljudi žive i snalaze se, zašto ne bi i Makedonci u Skopju sa neobeleženim stanovima. Našalio bih se kada bih rekao da je taj običaj neka vrsta japanske konekcije, koju su Makedonci prihvatili uz zastavu izlazećeg sunca.

Da se sad nakon svega vratim muzičkoj priči. Koncert je prošao sjajno. Za gostoprimstvo našeg izdavača Ife iz "Fuck Yoga Records" imam samo reči hvale, kao i za sva izdanja koja nam je objavio na crnim i belim vinilima. Veliko hvala i ekipi iz AKC Medike koja nas je ugostila u Zagrebu, želimo im puno snage i istrajnosti u održanju tog zagrebačkog skvota, sa neverovatnim prostorom i isto toliko neverovatnim sadržajem. Veče u klubu Havana je bilo veče vanserijskih bendova Maras, Potop, Dažd na uskršnjem blasfemičnom performansu pod okriljem Havana kluba u kojem ni jedna cigareta nije zapaljena. Ironija.

Ulice pune uskršnjih hodočasnika, ceo grad je izašao u ponoć da oda počast nekoj priči koja je suviše dobra da bi bila istinita, nekom čoveku koji je bio suviše dobar da bi bio bog.

Nekakva paganska proslava nove godine, rekao bih. Ako mene pitate...