Tradicionalizam
Često se smatra da je tradicionalizam način mišljenja koji se poziva na sistem vrednosti i običaja ustanovljenih u prošlosti, a koji se nekritički primenjuje na razumevanje savremenih situacija. Patrijarhalni tradicionalizam, na primer, pokušava u savremenom društvu da sprovodi vrednosni sistem ustanovljen u društvima drugačije strukture, u kojima je još i imao snage da uredi društvene odnose po merilima svog vrednosnog sistema.
Uopšteno govoreći, to navodi kritiku na dva koloseka: 1) pokazati da je dotični (vrednosni, običajni, itd.) sistem prevaziđen i da ne odgovara aktuelnoj društvenoj strukturi, zbog čega postaje izvor novih konflikata i problema, i 2) pokazati da su vrednosti, sadržane u tom sistemu, zapravo protiv onih vrednosti koje bi trebalo prihvatiti. Prva kritika se u argumentaciji najčešće poziva na analize društvenih odnosa, pokušava da shvati sisteme u kontekstu u kojem se pojavljuju i sa funkcijama koje ispunjavaju; ova vrsta kritika donosi i nova saznanja, razvija metode argumentovanja itd. Druga vrsta kritike se, međutim, zasniva mnogo više na subjektivnom doživljaju, ona naglašava aspekte koji su nerazdvojivo povezani sa određenim emocijama, željama i nadanjima individua; ove kritike su, očigledno, patetične i saznajno od slabe koristi – njihova uloga je ubeđivačka.
Cilj ove rasprave je da ponudi nešto drugačije shvatanje tradicionalizma, definisanog strožije i formalno, ali na taj način da ukaže na njegovu mnogo veću raširenost nego što se najčešće primećuje. Štaviše, ako je predložena definicija adekvatna, obuhvatiće i određena shvatanja unutar anarhizma i drugih kritičkih teorija.
Specifična karakteristika tradicionalizma nije «odbrana» ili «čuvanje» tradicionalnih verovanja i institucija; to su samo praktične tehnike odgovora na izazove pred kojima se stalno sama tradicionalistička misao nalazi. Tradicionalizam je, pre svega, funkcionalna alatka: on služi da zakrpi rupe u teorijama koje pretenduju na univerzalnost i sistematičnost. Sadržaj tradicionalističke misli nije direktno suprotstavljen nekoj drugoj liniji razmišljanja, bilo da je ona «racionalna», «kritička», «naučna», «mitska» itd., već je uslovljen samim sistemom čije pretenzije na univerzalnost brani. U tom smislu, jednako je «tradicionalno» zahtevati ispunjavanje patrijarhalnih uloga žena/muškaraca, kao i tvrditi da je rešenje nekog novog problema dao «već Bakunjin».
Tradicionalizam je moguće izraziti u sledećoj formi: Za svako novo X, ako je definisan sistem Y, moguće je dedukovati vrednost Z iz tog sistema, koja će se pripisati X-u. «X» može biti empirijska datost, događaj, iskaz, operacija, delatnost, skup stavova, teorija ili delatnih principa, etičkih normi, za koje je zajedničko da se pojavljuju sa nekim karakteristikama koje nisu eksplicitno definisane u sistemu «Y» - to je naglašeno onim «novo X»; «Y» je sistem ideja/iskaza u kojem se misao kreće, bilo da se radi o izdvojenoj naučnoj teoriji, celokupnom naučnom saznanju, religijskom učenju, zdravorazumskim stavovima itd.; za sistem je karakteristično da ne mora biti potpun (štaviše, to najčešće i nije), ali da teži univerzalnom važenju i da se smatra da je univerzalno primenjiv. «Z» je «vrednost» u logičkom smislu: etički stav, delatnost, iskaz-odgovor, itd.; «Z» predstavlja način integriranja «X» u sistem koji ga ne definiše potpuno.
Na primer, uzmimo patrijarhalni sistem stavova kakav je bio pred kraj XIX veka u Srbiji i stavimo ga pred izazov njemu savremenog kapitalizma: osiromašena seoska porodica se seli u grad gde muškarac dobija posao u pivari, ali je plata nedovoljna da obezbedi preživljavanje porodici; žena je primorana da se zaposli, eventualno i deca. Patrijarhalni sistem stavova (Y) suočen je sa novom činjenicom: kapital zahteva upošljavanje sve raspoložive radne snage zarad većeg profita, ucena je takva da joj se ne može odoleti (X). Pretpostavimo da je žena našla zaposlenje i da je muž pristao na promenu porodičnih odnosa hranilac-domaćica. Po definiciji, on će tradicionalistički reagovati ako, na primer, 1) prihvati kao «normalno» da je ženina plata za isti posao niža od njegove, ili 2) ako sve prethodne obaveze «domaćice» i dalje žena sprovodi.
Mišljenje koje je novu – neizbežnu – činjenicu (zapošljavanje žene) prihvatilo, ali pokušalo da ga definiše iz sistema stavova koji takvu činjenicu nije predviđao, predstavlja tradicionalističko mišljenje. Ono integriše novu činjenicu u sistem tako što, prvo, naglašava «fundamentalnije» stavove unutar sistema nasuprot «manje značajnim»: žena je, ipak, sposobna da radi iste poslove koje radi muškarac («manje značajno»), ali muškarac to uvek radi bolje («fundamentalnije»). Drugo, ističe se da je nova činjenica integrisana tako da ne narušava sistem: normalno je, dakle, da je žena slabije plaćena. Tradicionalizam je, tako, mehanizam interpretiranja novog, putem njegovog integrisanja u sistem stavova, ne menjajući odlike sistema.
Interpretiranje iz sistema, integrisanje u sistem, i održanje sistema predstavljaju specifične formalne karakteristike tradicionalizma. Interpretiranje iz sistema odbacuje sve druge interpretacije, nova činjenica se ne razmatra u svom nastanku ili mestu/funkciji u strukturi drugih datosti i odnosa, već prevashodno mestom koje zauzima u sistemu stavova. Zapošljavanje žene u industriji se, na taj način, shvata kao napad na «prave vrednosti» i «normalne porodične odnose i obaveze», a ne kao nužnost razvoja kapitalizma; ako se i svari nova činjenica, niža plata za žene – umesto da ukaže na dodatnu eksploataciju – ukazuje na valjanost sistema patrijarhalnih stavova.
Integrisanje u sistem predstavlja određivanje mesta novog u strukturi sistema, bilo da se novo prihvata ili odbacuje; integrisanje koje se izvrši teško, ali koje deluje zadovoljavajuće (iz samog sistema) zapravo jača sistem i povećava njegovu pretenziju na univerzalnost. Ulazak žene u industriju nije uzdrmao patrijarhalni tradicionalizam, već je u jednoj meri redefinisao patrijarhalni sistem stavova, pomerajući fokus sa jednih elemenata na druge, čime je tradicionalističkom pristupu pronašao nova «objašnjenja».
Ne menjajući odlike sistema, tradicionalizam prećutno uspostavlja sistem stavova kao realnost, a svet kao prostor u kojem se stavovi pokazuju kao zasnovani, ili «istiniti»; čak i kada ulazi u empirijsko preispitivanje stavova u konkretnoj situaciji/događaju, tradicionalizam to čini prevashodno pokušavajući da dokaže zasnovanost sistema, a ne sa ciljem da se situacija/događaj istraži u svim pravcima koji mogu biti relevantni za njegovo razumevanje i opisivanje. Opet, rad žena u industriji: to za patrijarhalni tradicionalizam nije nešto što zahteva analizu kapital-odnosa, kroz sve manifestacije – bezlični i prinudni kolektivni rad, tržište, institucije buržoaske ekonomske politike itd. – već samo onih manifestacija koje ili direktno diraju u sistem stavova, ili ga direktno pomažu.
Interpretacija, integracija i očuvanje sistema su tri formalna uslova koje misao ispunjava da bi bila tradicionalistička. Sadržaj, međutim, nije ničim uslovljen: ali on ima posebnu funkciju u tradicionalističkom mišljenju. On uvek već postoji, kao istorijska društvena struktura na koju je sistem stavova primenjen. Ovde se, međutim, ne radi o savremenoj društvenoj strukturi, već o strukturi iz prošlosti. Tradicionalistička misao drži svoj sistem iskaza i vrednosti u prošlosti – iz prošlosti se dokazuje, u njoj se traže argumenti; kada se istražuje savremena situacija, istraživanje služi potvrđivanju selektivno naglašenih karakteristika/vrednosti prošlog.
Neizbežno dolazi do momenta kada jedan sistem mora da se redefiniše usled naleta mnoštva neintegrisanih činjenica; prošlost eventualno zadobija mitski karakter, gubi se njena ranija definisanost i instrumentalnost, a sistem se otvara novom, strukturišući sadržaj u skladu sa preživelim normama. Tako se i patrijarhat ili kapitalizam vremenom menjaju, ostavljajući za sobom mitologije, a prilagođavaju se zahtevima savremenog – ali se specifične karakteristike i vrednosti zadržavaju, a u novom sistemu bivaju manje ili više drugačije hijerarhizovane ili kombinovane. Stoga, sam sadržaj je od sporednog značaja – i sam se vremenom menja – ali je za tradicionalističko mišljenje specifično da odatle crpi argumentaciju. Usled toga, izgleda – kao što je rečeno na početku – da tradicionalizam «brani» prošle običaje i institucije, ali to je manje važno – jer tradicionalizam pre svega prilagođava običaje i institucije onim vrednostima i shvatanjima koja istorijski slabo ili uopšte ne menja. Savremeni patrijarhalni tradicionalizam ne mora da se poziva na običaje i institucije starije od npr. XIX veka, ali na šta god da se poziva – to će biti interpretirano u skladu sa sistemom vrednosti i iskaza, pri čemu je moguće da će savremeni patrijarhalni tradicionalizam biti i na trenutke upadljivo «liberalniji» od prethodnih, ali ga izmena jednog dela sadržaja neće u dovoljnoj meri učiniti manje tradicionalističkim.
Funkcije i mesta etičkih stavova u tradicionalističkom mišljenju, na ovaj način izloženom, u značajnoj meri se razilaze od onog što pretpostavljaju klasični prigovori tradicionalizmu. Kaže se da je tradicionalizam (shvaćen najčešće kao verski fundamentalizam, insistiranje na patrijarhalnom vrednosnom sistemu, kulturnim specifičnostima neke društvene grupe u određenom istorijskom periodu, itd.) često protiv «ljudskih prava», «demokratskih vrednosti», «humanističke etike». Takva kritika tradicionalizma može izgledati osnovano, ali iza toga se krije nešto mnogo značajnije: ukazivanje na etičku neprihvatljivost (ili nehumanost) tradicionalizma vrši se iz nekog drugog sistema. Naravno, to nije dovoljno da bi se reklo da su takve kritike i same tradicionalističke (jer zapravo ne ispunjavaju nužno i ostale uslove da bi se tako shvatile), ali one potpuno promašuju specifičnost tradicionalističkog mišljenja, zbog čega uvek postoji opasnost da prevladavanje – čak i uspešno - jednog tradicionalizma uopšte ne staje na put rađanju novog. Vrednosni aspekt je od sporednog značaja za razumevanje ovog načina mišljenja, jer se vrednovanje uvek vrši iz sistema, te uopšte ne garantuje da će tradicionalizam uopšte i biti otkriven, a kamoli prevaziđen.
Možda predložena definicija tradicionalizma izgleda suviše bliska definiciji dogmatizma, što bi značilo da ne predstavlja na adekvatan način specifičnu razliku ova dva pojma. Ipak, tradicionalizam ima, čini mi se, mnogo sistematičniji karakter od dogmatizma: prvi se redovno hvata u koštac sa novim, ali tako što teži njegovom integrisanju, dok se dogmatizam neretko skriva od izazova, zanemaruje probleme, pokazuje u manjoj meri sistematičan pristup, a u većoj meri afektivan. Čak i kada se radi o dogmatskom zastupanju određene sistematizovane teorije, nije teško zapaziti da dogmatizam insistira na određenom sadržaju tog sistema, a daleko manje na mehanizmu koji taj sadržaj drži zajedno. Npr. marksistički dogmatici ne idu ni korak dalje od Marksovih analiza i teorija, dijalektika postaje samo zanimljiva odlika sistema, dok sadržaj dobija presudni značaj. Marksistički tradicionalista, sa druge strane, insistirajući pre svega na specifičnim karakteristikama marksizma (dijalektičkom razvoju protivrečnosti, dijalektičkom materijalizmu, teorijama klase, otuđenja, itd.) rado analizira savremeno društvo, ne ustručava se da ukaže na prevaziđenost ili neosnovanost određenih Marksovih koncepata i teorija, ali ne odstupa od sistema ni korak. Slikovito rečeno, dok dogmatik ne shvata da se svet menja, tradicionalista dopušta da se svet menja po njegovim pravilima.
Šta, međutim, ne valja u tradicionalizmu, ako je sadržaj od marginalne važnosti? Kako prigovoriti tradicionalizmu, ako su etički prigovori nefunkcionalni?
Iako sadržaj po predloženoj definiciji ne bi trebalo da bude u fokusu kritike, ostaje ipak važno polje na kojem se sukobljavaju tradicionalističko i netradicionalističko mišljenje: tradicionalizam predstavlja kočnicu vrednosnom, misaonom i delatnom razvoju kritičkog razumevanja sveta. Kritičko razumevanje sveta nije apriorna vrednost kojoj treba težiti radi nje same, ono služi razvoju svih potencijala društva, u svim smerovima, što se naročito iskazuje na nivou subjektivne izvesnosti o kvantitetu i kvalitetu mogućnosti, kreativnosti, izbora itd. Tradicionalizam se suprotstavlja takvom razvoju, i to ili putem konzerviranja dostignutog nivoa kritičkog razumevanja sveta, ili putem usmeravanja tog razumevanja, ne dopuštajući druge pravce. U tom smislu, svi dihotomični pristupi (ili-ili, dijalektički razvoj protivrečnosti, itd.) već predstavljaju usmeravanje, zanemarujući ili direktno gušeći nijanse i osobenosti predmeta iskustva, interpretirajući ga i integrišući ga zarad održanja sistema.
Kao što su naučnici odavno primetili: činjenice su tvrdoglave; čak i kada se zna da su stvar interpretacije, one s vremena na vreme drmaju odnose u našim sistemima, ponekad udarajući u same temelje. Sistem teži univerzalnosti i samoodržanju, i tvrdoglavo sukobljavanje sa činjenicama samo vodi njegovom slabljenju i relativizovanju. Zato sistem ima višestruku korist od hvatanja u koštac sa problemima (što je jasno i tradicionalističkom mišljenju), ali zatvorenost sistema za promene vodi njegovom rastavljanju. Iako hijerarhizovani sistemi mogu povremeno da izvrše restrukturiranje, zamenu elemenata u hijerarhijskom nizu, samo nehijerarhizovan sistem vrednosti, iskaza, itd. može odoleti stalnim izmenama sadržaja i veza. To znači da samo nehijerarhizovani sistem nema interes u protivljenju razvoju kritičkog razumevanja sveta (iako ne mora nužno da radi na tom razvoju, tj. može ostati nehijerarhizovan i stabilan i u aktuelnom trenutku razumevanja sveta), i zato može efikasnije i fundamentalnije da se suprotstavi tradicionalističkom mišljenju.
Miša