There Is A Light:

Thee Silver Mt Zion And Tra-la-la Band u Novom Sadu, 16.10.2008.
(i jedna prošvercovana priča o čudu)

Fotografije: morries leraert i d.

updated!

- Stigli su. Jel možeš da ih pokupiš?

• Već? Gde su?
• Na okretnici dvojke.
• Ok. Gde idemo? Odma' u Studio “M”?
• Da. Ja stižem brzo.
• Ok.

(Zagrade su zloupotreba. One su prostor u kome ću, umesto da pričam o koncertu, pričati o čudu. Da se ono nije desilo, nikada ne bih znao da je moguće za jedan dan steći prijatelje. Čuda postoje i ovo je priča o verujućima. I o činima dobrote. Koga interesuju koncerti a ne čuda i čini, neka do kraja ignoriše zagrade. Ili neka odmah sve batali.)

klikni na fotku za veću rezoluciju

Par kratkih pokreta je dovršilo ručak i ispijam iz cuga čaj od lavande. Odnekud, pomisao kakav je Dušan car. Izlazim odmah napolje. Premotajmo osam minuta, dok ne stignem do Uspenske crkve i dok ih, stojeći na dugačkom crvenom, ne ugledam sa druge strane ulice.

Tamo sam i sa druge strane ulice je kombi. Pored njega čuči Dva, mašem joj dok čekam i ona odpozdravlja, Četiri je naslonjen na znak i gleda niz ulicu, ne vidi me. Crveno je postalo zeleno. Prelazim, pozdravljamo se, poželim im dobrodošlicu. Kroz predigru popodnevnog špica probijamo se ka Studiu “M”. Tihi su i umorni. Slabo pričaju međusobno, sa mnom tek po koju. Jedino su im pogledi bučni i ekstrovertni i napeti; odlučni u nameri da im ništa iza stakla ne promakne. Još uvek smo među automobilima. Ubrzo su uvideli da sam voljan da odgovaram na pitanja i pogledi su naterali glasove da ih počnu postavljati. Odgovoriš na jedno, stigne drugo. Nisu dosadna. Pitam ih da li su umorni i odgovaraju potvrdno. Pokrećem saučestvujući pogled izmešanog razumevanja i sažaljenja, ali Dva požuruje da mi objavi: “Ali lepo nam je. Moraš biti prava džukela da ne ceniš mogućnost da ideš na turneju i da na drugom kraju sveta svako veče sviraš za ljude koji su došli da te čuju. Moraš biti totalni džukac da ne budeš zahvalan zbog toga.” Ostali potvrđuju.

klikni na fotku za veću rezoluciju

Unosimo stvari i ćaskamo. Tihi su i umorni; premotajmo sada dok ne prođe ručak. Ko neće, eto mu zagrade.

(Šetnja do restorana i pitanja od Tri, Sedam i Dva; oni su najotvoreniji, ili slučajno hodamo uporedo. Prolazimo pored plakata koji najavljuju, ili su najavljivali, narodna veselja i Jedan se raspituje o čemu se radi. Na dobijeni odgovor uzvraća:

- A šta je sa Cecom? Jel ona još aktuelna?

• Otkud ti znaš za Cecu? - skupljam obrve, suviše sam iznenađen da bih bio zbunjen.
• Pa znam.

klikni na fotku za veću rezoluciju

Osmehuje se. Od početka mi je jasno da je za njega to osmehivanje najjednostavnije, da je sve preko toga neprirodno, napor. Da nije te proklete znatiželje, do odlaska bi verovatno samo ćutao i osmehivao se i bio fin.

- Ma daj, otkud znaš?!

• Ne znam, znam...
• Šta, srpska dijaspora u Kanadi?
• Ma ne, nije odatle. Nemam pojma, znam. A turbo-folk? Jel to sve još aktuelno?
• Pa da, malo je evoluiralo, ali je još tu.

Pa me zapitkuje oko socijalnih aspekata turbo-folka, a ja pokušavam da smislim odgovore i pokušavam da domislim odakle mu te informacije i takva pitanja.

Taman sam jeo i sad ne mogu sa njima. Oduševljeni su i ukusom i veličinom porcija. Piju samo kafu i Knjaza. Dva sata je prošlo od okretnice dvojke i nad okruglim stolom razastrt je živahan razgovor. Raspored snaga je neravnopravan. Na moje jedno stigne njihovih pet pitanja. Jedan se samo smeška i upija svaku reč koju izgovorim. Nenaviknut sam da me pažljivo slušaju. Očigledno je da njih više zanima da slušaju nego da pričaju. Meni je tako lakše, ne želim da im dosađujem pitanjima za koja pretpostavljam da im svakoga dana postavljaju, a za drugačija bih morao biti u situaciji jedan na jedan. Pitaju svašta, pitanja su takva da im moram naglašavati da pričam u svoje ime i da je vrlo verovatno da bi ljudi koji sede do nas imali unekoliko drugačije odgovore. Zanima ih šta radim, zanima ih gde sam rođen, Dva pita da li imam braće i sestara, pitaju kako se slažemo, pitaju zašto ponovo živim ovde, pitaju šta moji roditelji misle o stvarima koje sam im ispričao. Uzvraćam. Pričamo o porodicama. Razgovor je prijatan, obostrana lična pitanja nisu napadi na privatnost, već istinska zainteresovanost za ljudska bića. Laka, nenadana i čudna bliskost; toplina, razumevanje. Pričamo o jezicima. Pitam ih kako pričaju međusobno. Objašnjavaju mi da su dvoje iz Toronta i da pričaju engleski, a da ostatak međusobno govori francuski. Pričamo o prijateljima i o stvarima koje se rade za prijatelje. Pričamo o ravnicama i planinama. O prijateljima u Japanu.)

klikni na fotku za veću rezoluciju

Izlazimo da napolju popijemo kiselu. Sunce je iznad žutih baroknih reljefa i ja razmišljam kako sam već dobio više nego što sam poželeo. (Ne samo da ću ih gledati uživo večeras, već sam imao priliku da ih upoznam i da porazgovaramo. Računao sam na to sam kao na mogućnost, ali sam jednako računao i sa mogućnošću da dođu kasno, da nema vremena, da su premoreni od pet uzastopnih noći na bini, neispavanosti i tvrdih dana u kombiju, da imaju loš dan, ili da, jednostavno, nisu raspoloženi za konverzaciju. I ta varijanta bi bila čist dobitak. Ovaj dan je čist dobitak. Napokon, nakon šezdeset prethodnih i naročito nakon deset poslednjih. Impresioniran sam najneuobičajnijom smešom topline, jednostavnosti, zahvalnosti, ljupkosti, životnosti, ljubopitljivosti, nepretenciozne, gotovo skrivene pameti. Začuđen otkud sve to zajedno. I otkud sva dobrota? I zašto? Najzad, sve napisano je pokušaj da se naknadno izađe na kraj sa tom dobrotom.)

Raspakuju stvari, postavljaju opremu, posle toga će nameštati zvuk. Fast forward, ili zagrada; od volje vam je.

(Nestrpljiv sam da konačno čujem kako to izgleda uživo. Napolju mora da je kraj popodneva, u bekstejdžu je tek jutro. Razgovaram sa Sedam i sa Četiri i Dva i još par ljudi koji se tuda vrzmaju; pomažem organizatorima u tekućim poslovima.

Sirova i nestvarna, gola gitarska melodija jedne od omiljenih i nesnimljenih pesama i ulazim u ogromnu praznu salu da vidim taj događaj. Usamljena gitarska melodija se ponovo i ponovo, razbija o drvene zidove i odskače do dalekog plafona. Kad se konačno završi, pomislim da je vreme da idem kući. Dolaze i ostali da nameste zvuk. Tu negde shvatam da je sve ovo zapravo.

klikni na fotku za veću rezoluciju

Sala je svetla, ogromna, akustična, neintimna. To kažem ja. Tri i Jedan će mi uskoro reći i zastrašujuća, a ja ću ih onda gledati zbunjeno i kao sedmogodišnjake, i šapat mojih misli: “Pa šta je sad? K'o da ne svirate već petnaest godina i k'o da vam je ovo prvi put na ovakvom mestu.” Pričamo o koncertnim salama. Iskreni su, zahvalni, topli i skoro do besmisla nezahtevni. Pričamo o iskustvu širokih otvorenih prostora. Kažem im da je sala rasprodata i da su došli i neki ljudi iz Rumunije. Dva je razjapila usta u neverici.

- Stvarno?!

• Da.
• Vau...

Sasvim sam je zbunio.

- Pa, što ti je to toliko čudno?

• Pa kako mi neće biti čudno?
• Pa, što?
• Pa, probaj da zamisliš: mi dođemo iz Kanade i ljudi nas zovu da ovde sviramo i onda mi još ti kažeš da su došli još i neki iz Rumunije, samo da bi slušali našu muziku.
• Pa da. Ne znam... Meni to nije čudno.

klikni na fotku za veću rezoluciju

Jedan pita koliko su putovali i nakon mog odgovora klima glavom i kaže: “Ja mogu da razumem, putovao sam 500km da bih gledao koncerte”. Nalazimo se u trenutku od koga će nadalje svaki od desetina susreta naših lica na njihovima izazivati ogromne i posebne osmehe. Nisam navikao da mi se ljudi osmehuju, naročito nisam navikao da mi se ljudi na taj način osmehuju; ponajmanje da se sa ovom vrstom osmeha suočavam pred ljudima koji su do pre par sati bili potpuni stranci. Najapsurdnije je što sasvim pouzdano znam da ništa ne uobražavam; ja, koji sam u stanju da ubeđujem sebe da stvari ne postoje i da ih uobražavam, sve dok one ne odluče da je jedini način opštenja sa mnom udarac po glavi. Moguće da je moja spoljašnja reakcija takav isti osmeh, ali istina je da pojma nemam o tome. Pijemo još jednu kafu.)

 I nalazimo se u trenutku u kome se dole na ulazu pojavljuju prvi posetioci. Drugari. Do sada je već očigledno: za ljude koji sa dvema nogama stoje na zemlji, zagrada označava preporučeno premotavanje.

(Najnormalnije bi bilo da se zaustavim i razmislim kako je došlo do toga da se pojave ljudi koji mi se tako osmehuju i sa kojima za jedno popodne dokoračam do onih prostora do kojih sam stigao sa ovima gore, ali odviše sam uzbuđen za tako nešto. Ostaje mi da još pola sata bezglavisanja po holu, a onda još pola sata da budem pri ruci u bekstejdžu. Polazim da ih ostavim na miru pred svirku, ali Dva započinje novu priču i ostajem. Prave listu pesama i ja odlučujem da ćutim i da ih ne zamolim da mi ispune želje, želju.)

Sedam na pod pred prvim redom stolica, između nogu dvoje prijatelja, uzbuđen sam i premoren od čitavog dana. Koncert počinje objavom benda da će svirati anti-nacionalistički turbo-folk. Što je bila laž. Jer ono što su svirali je bio čisti, najčistiji pank na svetu.

Izdržao sam prvu pesmu i onda se sklonio u prolaz desno od stolica. Da stojim.

(Stojao sam. Prostor je bio prevelik i ispunjen, publika je bila daleko, i stidljiva, bilo je previše svetla, plafon je bio predaleko, i te proklete stolice. Ali to je sve sad, onda sam samo zatvorio oči, stajao, i pevao. Posle druge pesme Tri me je ugledala i valjda gasila mojim osmehom nervozu od plafona udaljenijeg od neba. U trećoj su me locirali i Četiri i Dva i vraćali mi se među pesmama, da trampimo osmehe. Kada su pauze prestajale, prekrivao sam oči kapcima. Oni su svirali. Publika je bila uplašena i topla. Iz užeg kruga mojih najdražih pesama, svirali su samo jednu; poslednju pred bis. Ali, to je bilo toliko nevažno. Ta dva sata nije bilo ničega.)

Jedino što je važno je što je sve nekako bilo na svom mestu i što je sve imalo smisla. Napokon, kakav je bio koncert? Ne znam. Pretpostavljam da je bio dobar, ali mi je nemoguće da kažem. Kakav je bio bend? Uvežban, oštar i bučniji nego ikad. Kakav je bio zvuk? Bio je odličan. Da li je falilo čelo? Moguće. Da li je nedostajala druga gitara? Verovatno, da. Da li je na jedan trenutak nedostajalo srce? Dođavola, ne.

Šta će vam spisak pesama.

 Neki od onih sa kojima sam pričao kasnije rekli su da je koncert bio odličan, sjajan; drugi su rekli da je bilo fenomenalno i bili su oduševljeni. Nikada mi to unapred ne bi palo na pamet, ali, sudeći prema reakcijama, izgleda da su pod najvećim utiskom bili oni koji nikada ranije nisu čuli za ovaj bend. Više od dve osobe mi je reklo da je bio najbolji koncert u njihovom životu. Može biti da je neko od njih bio u pravu, mene ne pitajte; ja o tome ne umem da sudim.

(Sve što znam jeste da je to bio koncert za verujuće.)

(Redovi koji su prethodili su mučna i istrajna borba da se ne strovali u provaliju i ulepi u  sentimentalnost i da se pokuša dohvatiti veridičnost; propinjanje da se dosegnu grane koje su, u sred jeseni, u istom danu procvetale i rodile sitnim tamnocrvenim bobicama tvrdoglavosti, upornosti, borbe, odanosti, lomljivosti, integriteta, pokušavanja, hrabrosti, dobrote i ponosa.)

(Opet taj osmeh dok prilazimo jedno drugom i onda dugi zagrljaj sa oznojenim telom. I tako pet puta. I još osmeha i zahvalosti koja bi bila neprijatna da nije bila toliko iskrena. Ošamućen sam i pomažem u pakovanju stvari, mada teško da sam od neke koristi.)

Sve je, nekako, bilo baš kako treba. Tristo i kusur ljudi se okupilo i, za cenu dva piva, gledalo jedan veliki bend koji ne obitava ni u jednoj vrsti masovnih medija, koji ušiva pet srca u hrabru muziku, koji ne prodaje majice, nema menadžera i ugovore, već svojim rukama štampa i lepi i pakuje i šalje ploče i diskove; koji svira i veruje. Glas se prenosio od uva do uva i tristo i kusur ljudi je došlo, bez posebne reklame, bez urličućih najava, bez bannera koji lepršaju po internetu mesecima unapred, bez specijalnih emisija, tekstova, feljtona; uprkos elegantnom, premda neučinkovitom, bojkotu “Popboksa”, “B92” i ostalih sveprisutnih i neizostavnih “alternativnih”, “indie” glasila; uprkos tome što se nije dešavalo u Beogradu i, još gore, uprkos tome što su čitavu stvar izneli ljudi koji su “niko”, a ne oni kojima je bogom dan monopol na te stvari. I nekako se sve činilo ispravno bez svih kvazi-alternativnih pozera, koji će za 1200 ili 2000 dinara – to je “normalno” i “u redu”- imati još toliko prilika da gledaju svoje post, cool i hype, trivijalne bendove kojih se niko za dve godine neće sećati. Ovaj o kome pričam ionako nema nikakve veze sa njima. Ma šta vam o tome ćutala sva pozerska fancy glasila, Thee Silver Mt Zion and Tra-la-la Band je, u Novom Sadu, napravio dva sata buke, lepote i iskrenosti. I svi koji su hteli, mogli su da budu. I došli su sa svih strana.

Gledam ih kako pričaju sa ljudima koji im prilaze. Teško mi je da odredim kome je draže i ko se, oni ili publika, manje snalazi u situaciji. Ćaskaju, posvećuju i poklanjaju diskove. Posle ubacujemo stvari u kombi. Izgledaju iznenađeni i srećni zbog reakcije ljudi posle koncerta i sa radošću prihvataju poziv da odemo svi na piće. Četiri, Šest, par drugara i ja odlazimo u kafić, ostali odlaze do hotela, da ostave stvari pre nego što nam se pridruže.

klikni na fotku za veću rezoluciju

(Pokušavam da budem uzdržan, da ne budem krelac koji će uzurpirati njihovo prisustvo i sedam za sto sa drugarima. Onda Tri u prolazu, osmeh, i zove me da dođem kod njih. Zabole me ko će šta misliti, pomislim, i sedam za sto sa Jedan, Tri i Dva. Posle nam se pridružuju Hrabra i Cvikeraš, i još neki fini ljudi. Nakon nekoliko tema zapadamo u razgovor o odnosu etike i estetike. Pričamo o psima. Tu negde stvari izmiču kontroli i stvari o kojima tada pričam sa Dva, i sa Jedan, niti bi mogle biti, niti će biti prepričavane. Kao da taj posao nije uzaludan, i dalje se upinjem da dokučim otkud je,  prve večeri zajedno, moguće govoriti stvari koje smo govorili. I stvari od sledećeg jutra, prvog zajedničkog jutra.)

U 3:15 smo pred hotelom, trinaest sati smo na nogama, opraštamo se i:

Odmah sam zaspao. U krevetu i mraku uspeo sam samo da razumem da se nalazim u stanju sa kakvim do sada nisam imao posla i da se zapitam je li veći utisak na mene ostavio koncert ili oni; onda sam zaspao. I uskoro se probudio.)

Ujutro je bila kiša, neispavanost i sastanak. Onda Četiri koji stoji na vratima kafea i kafa sa njim. Na pola su stigli i ostali, ubrzo i neki od organizatora. Osmesi, razmene utisaka, razgovori sa Tri i Jedan. Sa užitkom čereče masni burek i ponavljaju koliko su oduševljeni ljudima, organizatorima, kafom, burekom, udobnim krevetima... Po kišnom danu, očigledno je da im je samo lepo i da su, stoga,  nekritični. “Kasnite za Zagreb”, rekao sam im, u trenutku u kom su, po planu, trebali biti negde na granici. “Znam. Kako bi bilo dobro ostati”, Četiri je ukrao rečenicu koju su sinoć kazali Jedan i Dva.

Sve je bilo spremno za polazak i bili su minuti obostranog zahvaljivanja, osmeha i poziva u buduće posete.

(Onda je, po prvi put, sa lica Dva nestao osmeh i postalo je mrtvo ozbiljno. Instnktivna reakcija pred takvim izrazom lica je strah, i sreća da je požurila sa rečima:

- Pazi, mi ćemo doći ponovo, uskoro, to je sasvim jasno. Kao bend, ili bez benda. Ali ti moraš da dođeš u Montreal.

Onda je i Jedan klimnuo glavom, napravio isti takav pogled i dodao:

- Da, slušaj, ovo nije ni kurtoazija, ni zajebancija. Ovo je stvarno. Imaš prijatelje u Montrealu.

• Moraš da dođeš.

Slegnuo sam ramenima, nisam znao šta da im kažem i odgovorio sam najmanje nevešto što sam znao:

- Pa, voleo bih, ne znam... nije to tako lako, videćemo...)