The Day The Country Died DVD

A History Of Anarcho Punk
1980 to 1984 The DVD
DIY, 2006, UK

Originalno objavljeno u fanmagu Kontrapunkt Reloaded v.5.1.5

Anarhopank scena u UK počivala je na uzajamnom poverenju, poštovanju i podršci. Tim rečima počinje DIY film Roja Volasa (Roy Wallace), The Day The Country Died, nazvan tako po istoimenoj knjizi Iana Glaspera (koja je ujedno i inspiracija za film), odnosno prema nazivu čuvenog albuma anarhopank benda SUBHUMANS. I da, uz iskrenost, poštenje i želju da se jednostavno žive sopstveni životi, sa punom otvorenošću za drugo i drugačije, za preispitivanje i eksperiment, te sa neizbežnim ličnim, socijalnim i političkim posledicama takvog stava, čini se da bismo bili jako blizu onog skupa pojmova koji određuju polje sa uslovno nadenutom etiketom „anarhopank”.

Nastao na krilima reakcije na tadašnju pank scenu koja je gotovo od samog početka komodifikovana, a mladalačko buntovništvo pretočeno u novac, anarhopank je bio realizacija težnje da se raskrsti sa dotadašnjom pankerskom „cash from chaos” praksom. Naime, radikalni izgled, šok, skandal, provokacija, glupiranje, haos i destrukcija kao izvor lake zarade, sve je to brzo postalo predvidivo nizanje bezopasnih epizoda u sigurnom potpadanju pod kontrolu muzičke industrije; još jedna mladalačka ‘revolucija’ koja to nije. Takav pank je ostao bez elana i, pošto je ostao bez svog inicijalnog subverzivnog potencijala, pretvorio se u još jedan isprazni modni trend, odnosno u uličarsku mačo svinjariju bez ičeg kreativnog, a kamoli subverzivnog u sebi.

Umesto toga, kao saundtrek pankera koji nisu hteli da se prodaju, anarhopank je u prvi plan istakao borbu za oslobađanje od autoriteta države i crkve, raskidanje sa kapitalističkim odnosima i normama, mir, feminizam, autonomiju i jedinstvo različitosti. Sa prezirom prema licemerju, radikalno je odbačena bilo kakva vrsta ekskluzivnosti: granica između benda i publike je prestala da postoji. Okončano je doba zavisnosti od muzičke industrije, top lista i ocena kritike. S one strane ekskluzivističke kulture rok zvezda i otuđujućeg podvajanja na izvođače i publiku, rođen je DIY (Do It Yourself, uradi sam).

Taj koncept je u potpunosti reafirmisao važnost učešća svakog dojučerašnjeg potrošača, tzv. ljubitelja muzike, „fana”, kao punopravnog (sa)učesnika u stvaranju kontrakulturne mreže, kroz oblikovanje i ekspresiju sopstvenih života. Takav pristup je doveo do stvaranja scene koja je počivala na intenzitetu želja svakog/e pojedinog/e učesnika/ce, ne zaviseći pri tom od bilo koga među njima posebno. Ta scena je bila socijalno izuzetno disperzirana i neopterećena dinamikom dešavanja u bilo kom urbanom centru. Na njoj je svako, bukvalno svako, imao širom otvorena vrata za sopstveni doprinos, bez obzira gde živeo i sa kakvim umećem raspolagao. Dovoljna je bila želja čijom realizacijom bi bila pobuđena inspiracija nekog drugog i tako u nedogled. Želja, koja je neretko prerastala u pravu strast, sa svim dobrim i lošim stranama koje idu uz to.

Rešeni da tu igru odigraju do kraja, bez zadrške i kompromisa, uz sve prateće rizike, anarhopankeri su menjali socijalni, politički i kulturni ambijent Tačerkine britanije, shodno svojim mogućnostima. Varnica koja je zapalila požar, katalizator nastanka novog revolucionarnog pokreta, bio je bend koji je tako snažno zaljuljao brod da su talasi inspiracije preplavili ostrvo (i svet!) i pretvorili se u cunami pod čijim naletima su, direktno ili posredno, trajno promenjeni životi čitavog niza generacija.

U srca i umove (britanskih) pankera/ki grupa CRASS je urezala neizbrisiv trag, a domašaj njihovog uticaja je bio tako opsežan, moćan i prodoran, da mu se tragovi i dan danas lako mogu prepoznati gotovo u svemu što je ima veze sa radikalnom omladinskom kulturom, pa i šire. Od protesta protiv izgradnje puteva do feminizma, od skvotiranja do DIY politike, od antikonzumerizma do prava životinja i vegetarijanstva, od antimilitarizma do antikapitalizma, od antiklerikalizma do anarhizma, gde god da bacite pogled odjeci CRASS-ove politike i danas se mogu čuti. Šta više, učešće u demonstracijama „Stop The City” (‘83. i ‘84.), koje se smatraju pretečom tzv. antiglobalističkog pokreta, čini ih odgovornim (no ne isključivo i direktno, naravno) za još jedno proklijalo seme slobode. Međutim, nažalost, nije to jedini doprinos anarhističke kontrakulturne scene koji je utkan u tekuće prakse tzv. „pokreta pokreta”; doprinos koji uglavnom ostaje nezabeležen, neshvaćen i nepriznat od strane akademske levice i nekih novih „marksistoida”.

„Stop The City”, protest protiv vojno-finansijskog kompleksa, sastojao su se u celodnevnoj blokadi finansijskog distrikta u Londonu. Širi naziv tih demonstracija zazvučaće poznato svakome ko je upoznat sa praksama alterglobalističkih pokreta; bio je to „Karneval protiv rata, tlačenja i destrukcije”. Ideja karnevalizacije radikalne politike ponovo je isplivala na površinu 1999. Ako se za „Stop The City” može reći da su „protoantiglobalistički protest”, onda se za prvomajske demonstracije i Karneval protiv kapitalizma od 18. juna 1999. godine, mirne duše može reći da su, zajedno sa kampanjom protiv izgradnje puteva, prethodnica Sijetla, Kvebeka, Praga i Đenove, odnosno svih onih tendencija i procresa koji se zbirno nazivaju alterglobalističkim pokretom. Radikalni aktivizam koji je zaiskrio u srcu tih gibanja, gustim tkanjem je isprepletan sa socijalnim mrežama kroz koje je početkom 80-ih pulsirao anarhopank.

No, vratimo se filmu. Potpuno nezainteresovani za muzički i estetski aspekt svog rada, CRASS su svoj razlog postojanja imali u političkoj borbi. Otuda i sva sirovost njihovog muzičkog izraza koja je, uprkos svemu, naišla na širok krug poklonika. Pa ipak, kako jedan od protagonista filma kaže za čitavu anarhopank scenu, nema sumnje da je dosta toga, kada je muzika u pitanju, bio kerov kurac (dogs bollocks). Što se tiče CRASS-a, polovina članova benda uopšte nije znala da svira, niti su pokazivali želju da to nauče. Dišući kao jedan, ipak, oni su prevashodno bili zainteresovani za zajednički život i međusobnu razmenu ideja. „Sve što smo oduvek želeli je da živimo svoje živote i da ih živimo iskreno.”, kaže Peni Rembo (Penny Rimbaud), nekadašnji bubjar CRASS-a. I to su radili sa neviđenom posvećenošću. Potpuno podredivši svoje indivudualnosti kolektivnom projektu, zgađeni šepurenjem pank zvezda i klovnova, CRASS su počeli da nose crnu odeću. To je ubrzo naišlo na kritike. Njihova želja da naglase sopstvenu običnost („No one is special!”) uz pomoć odeće, momentalno je pobudila asocijacije na uniforme. Istina, potiranje individualnosti, gotovo fundamentalistički zastupani pacifizam, feminizam i vegetarijanstvo, uz rast frustriranosti zbog sopstvene političke nemoći, menjali su izvorni optimizam i radost slobode u ogorčenost i militantnost. Negativni aspekti ovakvog pristupa ubrzo su odjeknuli duž svih tačaka pokreta.

Armija klonova, uniformni izgled, pravoverje, sumorno ozbiljna lica, međusobne prozivke, to je naličje anarhopanka. Rodni Rileks (Rodney Relax) iz benda ALTERNATIVE navodi upiranje prsta i sindrom ‘A šta si ti uradio?’ prozivki; Bof (Boff) iz CHUMBAWAMBA se priseća krastera koji su ga gnjavili jer pije instant kafu (koja je tzv. „cash crop”), itd.... O problemu estetske uniformizacije svedoči Džerard Evans (Gerard Evans) iz benda FLOWER IN THE DUSTBIN. Siti crno-belih omota ploča i jednoličnog oblačenja, oni su zajedno sa bendom RUBELLA BALLET, nastojali da anarhopank sačuvaju od monohromatskog crnila i vrate mu pun tehnikolor. S pravom Evans ističe da je naloženost na jednoličan izgled katastrofalna za pokret koji bi trebalo da afirmiše pozitivne aspekte individualizma. Još jedan karakterističan primer pobune protiv ritualizacije i uniformnosti bilo je prepevavanje sopstvenih pesama kojim su članovi benda ERATICS – smoreni frazerskim naklapanjima o vegetarijanstvu, pravima životinja, i ostalim aspektima anarhopank politike – krenuli da umesto pravih stihova svojih pesama ponavljaju reči poput: kiseli krastavčići, pastrmke, itd.

Nažalost, gledano iz današnje perspektive, primetno je postojanje punog kontinuiteta sa praksom uniformizacije i sužavanja polja mogućnosti kreativnog izraza, odnosno samog dometa kulturne i političke radikalnosti anarhopanka (čast izuzecima, naravno). Dovoljan je samo letimičan pogled na pank podzemlje da bi se uočila pogubnost tih tendencija. Naime, umesto nekadašnje (problematizovane!) uniformnosti, danas se pored krastera („potomaka” anarhopanka) – koji tvrdoglavo brane sopstveni fetiš crne boje i karatkerističnog izgleda – zahvaljujući neizbežnoj diferencijaciji, unutar i oko panka može naći pregršt novih omladinskih subkultura koje svoje estetske kodove i saznajne horizonte zatvaraju u zasebne fioke koje su, gotovo po pravilu, pretočene u „pank pantomimu” (P. Rembo).

No, i pored navedenih negativnih strana, opšta je ocena svih anarhopank veterana koji se pojavljuju u ovom filmu, da pozitivni aspekti pokreta kojem su pripadali u mladosti, nedvosmisleno nadilaze negativne. Naravno, u to nema sumnje. Za razliku od fanatičnog pacifizma benda CRASS (koji su, suočeni sa sopstvenom političkom nemoći, na kraju, ipak, sami doveli u pitanje), bend CONFLICT, čiji su članovi bili direktno izloženi pretnjama i fizičkim napadima desničara, odlučuje da „stane na crtu” fašistima i policiji. Oni su zauzeli militantan anarhistički stav i zagovarali uzvraćanje udarca. Pako i Kolin se prisećaju 1985. i nezaboravnog koncerta „Gathering of the 5.000”, kada je došlo do sukoba između policije i pankera ispred Brikston Akademije u Londonu. Sa toliko gnevnih ljudi na jednom mestu, moralo je doći do sranja, priseća se Kolin.

Ako se većina tadašnjih pankera mogla opisati kao „bučna, politična i beskopromisna”, CHUMBAWAMBA su svemu tome dodali nešto sasvim netipično. Za razliku od većine koji su samo pretakali bes u buku, njihov muzički izraz je bio nešto poput energijom panka i anarhističkom politikom bastardizovani pop. Jednako posvećeni kao i CRASS, članovi/ce benda CHUMBAWAMBA su živeli u komuni. Ono što današnji klinci mogu da vide samo u karikaturalnim TV reminiscencijama na 80-e, oni su živeli punim plućima. Sav prikupljeni novac od plata i socijalne pomoći držali su na jednom mestu i trošili ga u korist kolektiva i ostvarenja svojih političkih ciljeva. Štampali su propagandne pamflete koje su delili na koncertima, pravili sopstvene majice i banere, i potpuno živeli ono što su „propovedali”. Iako nisu izgledali kao „raspad” pankeri iz skvotova, iz sve snage su želeli da budu deo te priče. Tim pre sve nas je kao grom iz vedra neba potresla vest kada su – pritisnuti finansijskim nedaćama – 1997. potpisali za EMI, giganta muzičke industrije, kojeg su tadašnji anarhopankeri voleli da mrze zbog veza te kompanije sa vojno-industrijskim kompleksom. Taj „pakt sa đavolom” potrajao je do 2001. kada ih je EMI šutnuo zbog problematičnih stihova i konstantnih napada na krupan biznis.

SUBHUMANS, odnosno bendovi koji su na izvestan način njegove „ekstenzije”: CULTURE SHOCK i CITIZEN FISH, svih ovih godina su ostali na kursu DIY pank politike, uspešno kombinujući muzički, lični i politički aspekt sopstvenog izraza. Jednako sveži i inspirativni kao nekada, ovi bendovi za to mogu ponajviše da zahvale neugaslom mladalačkom entuzijazmu njihovog „frontmena”, Dika Lukasa (Dick Lucas). Njegov uvodni monolog – spoj reske kritike, inteligentnog razmišljanja i humora – jedan je od najboljih segmenata ovog filma, ako ne i sam njegov vrh. To ujedno tokom gledanja filma stvara utisak da uzbuđenje u amplitudama pada i nikad više ne dostiže početni nivo.

Valasov film, kao nepretenciozni pokušaj ekranizacije istoimene knjige Iana Glaspera, zahvaljujući ograničenim resursima i limitima koje nameće sam medij, a sudeći po reakcijama onih koji su imali prilike da propuste kroz šake Glasperovu knjigu (ja nisam), The Day The Country Died ostaje negde na pola puta u ostvarenju željenog. No, svestan svojih mogućnosti, Valas ne isključuje opciju stvaranja novog, dopunjenog izdanja, kao i druge - tuđe - interpretacije.

Izazovi koje nameće savremeni trenutak su ništa manji od onih koje je donela era ‘80ih. Šta više, ne samo da su moguće brojne istorijske paralele sa dobom vladavine Ronija i Megi, već se može reći da su stvari u mnogo čemu još i gore, odnosno prete daljim pogoršanjem. Globalna dominacija neoliberalizma i prateće širenje verskog fundamentalizma i nacionalizma, ekoloških katastrofa i rivajval nuklearne tehnologije, zaoštravanje takmičenja među vodećim i globalnim silama u nastajanju itd, samo su etapa u poodmaklom procesu na čijem izvorištu stoje Tačerova i Regan. Utoliko, razloga za borbu, da se „uzvrati udarac”, da se „protestuje i preživi”, više je nego ikada, jer oni nam i dalje „duguju živote”, a ono što „sistem radi” i dalje „nema nikakvog smisla”. Uostalom, Who’s Gonna Fight The System, You, Me, Or Fucking No One?!