Teror sreće i dobrog raspoloženja

Pre neki dan smo se drugrica i ja dogovorili da se vidimo. Tog dana, ujutru, ona mi se javlja porukom u kojoj kaže da se probudila jako neraspoložena i nervozna i da od kada je ustala iz kreveta sve redom tera "u tri lepe". Predložila je da druženje pomerimo za sledeći dan, što sam ja, naravno, prihvatio bez pogovora. Jedino što mi je bilo bitno je da joj u odgovoru dam do znanja, da ako druženje odlaže zbog mene i sumnje u to da ću ja imati manjak razumevnja za njeno stanje onda za odlaganjem nema potrebe. Međutim, ako ona procenjuje da je za nju najbolje da ostane kod kuce, nezavisno od toga šta ću ja misliti, onda je to sasvim druga priča. Druženje je bilo pomereno, jer je njoj tako odgovaralo.

Ovakvi, po mome sudu, dobri primeri su, na žalost, poprilično retki. Intenzivno sam počeo primećivati da se ljudi kada su u raspoloženju koje je na bilo kom nivou drugačije od onoga što nazivamo srećnim i nasmejanim, ne žele pojavljivati među prijateljima i među ljudima generalno i to najčešće zbog toga što ne žele druge da opterećuju svojim stanjem i eventulanom težinom koju to stanje proizvodi. Potpuno zanemarujući sebe i to šta bi u tom trenutku njima odgovaralo, ljudi se povlače pred tim latentno, a neretko i otvoreno, kreiranim ambijentom u kojem je sve sem "dobrog" raspoloženja potpuno neprihvatljivo. Pri tome je i sam pojam "dobrog raspoloženja" prilično problematičan, jer najčešće to "dobro" biva shvaćeno kao jednodimenzionalno stanje u kojem pojedinac nema manevarskog prostora da se ponaša na način drugačiji od onog koji je skrojen po vrlo sumnjivim kriterijumima. Ti kriterijumi su skoro po pravilu zasnovani na infantilnom poimanju međuljudskih odnosa i, da budem patetičan, života samog. Kriterijum po kojem se sve, a posebno način komunikacije i tumačenje emocionalnih složenosti vulgarno svodi na korišćenje nekoliko desetina reči i rečenica i forsiranje osmeha kao merila kvaliteta odnosa. Sve van toga je ili filozofiranje ( čitaj kenjanje ) ili mračenje i kvarenje, avaj, tako divnog i zabavnog ambijenta u kojem nema mesta ničemu što ima veze sa složenošću ljudskih ličnosti i karaktera.

Na najopštijem nivou potpuni je promašaj propustiti jednu tako značajnu stvar kao što je složenost ljudskih emocija i misli i svih onih stanja koje ta složenost prozivodi. Na nekom internom iliti mikro planu, takav propust među ljudima koji međusobno sebe smatraju prijateljima, još više pojačava taj utisak promašenosti. Jer, ako prijatelji nisu u stanju da međusobno razumeju teško stanje onog drugog i ako to razumevanje nema pretenziju da pojmi da mi ne možemo biti uvek ili najčešće samo nasmejani i srećni, već da možemo biti itekako tužni, možemo biti potišteni, patetični, depresivni, ljuti, neprijatni, nadrndani, ćutljivi, grubi, onda smo u velikom problemu i to ne samo kao prijatelji, već i kao ljudi generalno.

Taj problem dodatno produbljuje i sklonost nekih ljudi ka idealizaciji drugih. Često podlegnemo prvobitnom predivnom utisku koji je neko na nas ostavio i snaga tog utiska ne samo da nas ne popušta nego se vrlo brzo pretvara u destruktivnu i autodestruktivnu silu fiksiranja tog prvog utiska kao ključne komponente nečije ličnosti i kroz tu komponentu pokušaja da se definiše odnos koji se bazira na toj oduševljenosti. Idealizovanje pored toga što je potpuno nepromišljeno i infantilno i što stvara probleme onome ko idealizaciju kreira, zapravo možda i veće probleme stvara subjektu idealizacije, jer ga, naprosto, stavlja u ulogu koju on ne želi da igra. Uloga koju "idealizator" dodeljuje idealizovanom je zapravo vrlo nedrugarska i vrlo netolerantna prema manama i slabostima ličnosti koja biva idealizovana. To je nasilno guranje osobe u krajnje nezahvalnu poziciju nekoga ko uvek mora da bude "na visini zadatka", zabavan i nasmejan...rečju, da nam bude zabavljač i da glumi klovna, jer je to, izgleda, jedini način da sačuvamo to "prijateljstvo". U suprotnom, čim nas idealizator doživi u drugačijem svetlu od onog koje je on zamislio da treba da bude primarno, on će nam okrenuti leđa i odbaciti nas kao što se odbacuje svaka potrošna roba. Ima nešto jako jezivo u tom konzumerskom pristupu bilo čemu, a naročito međuljudskim odnosima, nešto što neodoljivo podseća na priče oko istrošenih zvezda šou biznisa koje su svi tapšali po ramenu dok su izigravajući klovnove donosili profit, a koji su odbačeni kao stare krpe kada su prestali da budu u trendu. Ako išta u takvim odnosima fali, to je upravo drugarstvo u čije se, navodno, ime sve to i čini, i poštovanje autonomije ličnosti druge osobe i onoga što ona jeste sa svim manama koje ima.

Naravno, to ne znači da treba sve da se razume u ponašanju pojedinaca i da se sve toleriše i prelazi preko svega što neko čini, naprotiv, mislim da je ta vrsta apsolutne tolerancije i nemanja kriterijuma po kojem ćemo proceniti da li se sa nekim možemo lepo razumeti ili ne, jednako pogubna kao i idealizacija i površnost koje se nalaze sa druge strane medalje. Da li treba naći nekakvu sredinu ili pravu meru? Da, treba, ali ne sredinu u onom malograđnskom smislu te reči gde će ta sredina podrazumevati da se svi slažu i uvažavaju na lažnim i licemernim principima koji su upravo i doveli do toga da više nemamo razumevanja jedni za druge čim sklonimo osmeh sa lica i zamislimo se. Traženje sredine i prave mere je zapravo negovanje jednog veoma živog i fluidnog odnosa gde ćemo svi računati na sve moguće varijante i podvarijante stanja i energija koje jedan međuljudski odnos može da stvori. Sve, od histeričnog smeha do smrtne depresije, je u igri i sve treba da postoji kako u nama samima tako i u našim interakcijama. Poslednje što treba ljudima, posebno nama kojima su malograđanski moral i isfolirani odnosi strani i daleki, je da se ponašamo upravo onako kako takvo stanje svesti od nas to očekuje. Ako ne možemo da izađemo iz skučenih okvira u kojima smo vaspitavani ( uz svo uvažavanje uticaja koji na nas, hteli mi to ili ne, ima kultura u kojoj smo rasli i koja nam je sistematski nametana ) i u kojima smo naučeni da su laž i manipulacija normalni, a iskrenost, otvrenost i pokazivanje emocija u svim njihovim oblicima, poremećaj, onda ne samo da nema ništa od društvene promene kojoj neki od nas teže, nego nema ništa ni od nas samih na našem internom drugarskom planu. Ako odnosi koje gradimo počivaju na lažima, nerazumevanju i površnosti, onda možemo svi zajedno da se uhvatimo pod ruku sa bilo kojim predstavnikom tzv. "normalnog života" i da se zajedno sa njim nosimo u one iste "tri lepe" u koje je moja drugarica sve od reda terala onog nervoznog jutra.