Svako samosvesno ljudsko biće je anarhista
Pre desetak dana sam na jednom forumu video konstataciju sličnu naslovnoj. To me je podsetilo na moju artikulaciju istovetnu toj sa foruma prilikom razgovora sa dvoje prijatelja pre nekih godinu dana.
Uopšte me ne zanima kako će na ove reči reagovati neko ko anarhista nije. Jer, dovoljno je postaviti samo dva pitanja svakom da bi se dobio jednoznačan odgovor: osoba može biti ili nesamosvesna ili anarhista.
Iako priča počinje relacijom ekvivalencije između samosvesti i anarhizma, nikako ne znači da je deklarisanje anarhistom ulaznica za samosvesnost. Kao što i nije neophodno da se samosvestan čovek deklariše kao anarhista (iako će iz mog sistema vrednosti biti anarhista).
Pitanja koja valja postaviti svakom ko za sebe tvrdi da je samosvesno biće a da nije anarhista su: (1) Da li smatraš da je prihvatljivo da jedno ljudsko biće vlada drugim? i (2) Da li smatraš da je prihvatljivo da jedno ljudsko biće ima ekonomsku moć nad drugim ljudskim bićem?
Iako su ova dva pitanja u srži jedno, namerno sam ih razdvojio zato što postoje toliko ukorenjeni mitovi da se sa jedne strane vladanje jednog ljudskog bića nad drugim smatra lošim, dok se ekonomska vlast ne smatra lošom. Eto, "to je prirodno". I ne samo to. Do te mere je taj mit usađen, da retko ko uopšte to postavlja sebi kao pitanje.
Nema priče sa onim ko smatra da su međuljudski odnosi uređeni na osvama borbe za opstanak, tj., da su ljudi životinje. Jer, onaj ko tako nešto smatra sam(a) sebe stavlja u poziciju životinje. A sa životinjama se ne priča. Možemo se klanjati krupnih zverki, možemo se boriti za opstanak ugroženih vrsta, možemo čak i sprovoditi eksperimente u cilju uspostavljanja primitivne komunikacije sa onim inteligentnijim. Ali, ravnopravno ne možemo razvogavarati. (Jedino ako nešto ne pomuti naše humanocentrično stanoviše o itelektualnoj superiornosti ljudi na Zemlji. S tim da je to jedna potpuno druga priča.)
Isto tako nema nikakvog stvarnog razgovora sa ljudima koji potvordno odgovore na prvo, drugo ili oba pitanja. Sa njima se može pričati o vremenu ili hemijskim procesima, ali ti su ljudi, iako u sebi mogu sadržati bezbroj izuzetnih ljudskih osobina, po svom stavu vrlo bliski onim o kojima sam pričao redak iznad. Njima je prihvatljivo "da uzimaju stvari u svoje ruke" i odlučuju o budućnosti drugih ljudi. Oni za sebe smatraju da su božanstva i da je ceo život jedan mit kome su oni središte. Ti ljudi nisu samosvesni.
Pomislio sam da među antiautoritarnim liberalima postoji puno ljudi koji su vrlo bliski anarhističkim stavovima. Na svoje neprijatno iznenađenje, počeo sam dobijati upravo darvinistička opravdanja za kapitalizam. Da su takvi ljudi manjina, mesto bi im bilo u psihijatrijskim ustanovama. Nažalost, oni su većina današnjice.
Jedino što imam da kažem posle takvih razgovora jeste da me takav stav tera da imam razumevanja za ono što Al Kaida radi. Jer, prilagodili su se dobro svetu u kom jači opstaje, iako taj svet oni nisu stvorili; iako nasilje ne podržavam.
A kad neko odrečno odgovori na oba ona pitanja a za sebe kaže da anarhista nije, onda ću se zadovoljiti time da takvu osobu lično smatram anarhistom. I biće mi drago sa njom sarađivati.
Još je samo potrebno pronaći kakvih je osobina samosvest kod anarhista.