Suvi život

Ujednom intervjuu iz 1969. godine na opasku Bogdana Tirnanića da protivnici filmova jugoslovenskog "crnog talasa" smatraju da je njihova kritičnost prema društvu "tendenciozno zlonamerna, jer se bazira na životnim primerima ljudi koji nisu pravi odraz stvarnosti i čija tragična životna problematika nije produkt socijalnih protivurečnosti i etičkih raslojavanja zajednice, već, naprotiv, prost rezultat njihove sopstvene ništavne prirode", reditelj Žika Pavlović, između ostalog, odgovara i sledeće:

"Pa verujem da u Sovjetskom Savezu onih četrdeset miliona birokrata i njihovih užih porodica, koji su privilegovani i koji predstavljaju kastu što ostalih sto šezdeset miliona još kako muze, misle da se društveni procesi događaju među njima, a ne među onih ostalih sto šezdeset miliona. S obzirom da se ovi kritičari "crnog" u našoj kinematografiji nalaze u sličnoj situaciji kada je reč o našem društvu i s obzirom da su beskrajno udaljeni od prve ulice levo ili desno kojom prolaze svoj uski svakidašnji trougao od kuće do kabineta, od kabineta - kolima, naravno - do sale za konferencije, od sale za konferencije na večernju partiju pokera ili do budoara svoje ljubavnice, pa opet do kuće - i tako: večni krug trajanja - a da im saznanja dolaze preko referata iz raznih instituacija koje ih opskrbljuju informacijama o tekućim društvenim gibanjima, logično je da ono što je za Maka i mene - da parafraziramo naslov jednog divnog brazilskog filma - suvi život, za njih nešto sasvim drugo: otpadak od života. Ali, šta da radimo kada taj "otpadak" predstavlja devedeset procenata onoga što jeste naša stvarnost".

Sve ovde rečeno apsolutno važi i za današnju situaciju i to ne samo u Srbiji. Čak mi se čini da se "uski svakidašnji trougao" proširio sa životnog stila političkih elita i birokratskih upravljačkih struktura i na neke druge društvene skupine...od profesora, pre svega univerzitetskih i u tom smislu generalno "intelektualaca", pa preko raznih umetnika, NGO sektora i novinara, mejnstrim medija u celini, pa sve do sportista od kojih ja lično ne očekujem ama baš nista, niti me u bilo kom smislu zanimaju kao pojave. Pitanje je da li i od ostalih nabrojanih više bilo šta očekujem i da li sam ikada išta i očekivao. Taj "uski svakidašnji trougao" u nekim slučajevima postane četvorougao, možda petougao, često se svede samo na dvougao, ali je matrica uvek ista. Postoji taj "večni krug trajanja" koji bi za nekakvog profesora ( naučnika ) intelektualca bio centriran oko beskonačnog isčitavanja, u ovom slučaju ne samo referata raznih instituacija, vec i neprekidnog niza knjiga i naučnih studija. Ono što danas promiče jednom delu, bojim se većinskom, profesora i raznih društvenih analiticara je upravo taj "suvi život", koji je ne samo u ulici levo i desno, nego i nekoliko metara ispod ulice, u podzemlju, i koji lebdi negde iznad ulice u potkrovljima starih oronulih zgrada i memljivih jevtinih soba i studentskih domova. Nemanje sluha za "suvi život", znači nemanje sluha za okruženje čiji ste deo, u kojem živite, a ako nema tog sluha, tog osećaja za prostor u kojem se živi, onda je i vaša, ma koliko naučna, studija i anliza, potpuno besmislena, jer nema nikakvog dodira sa onim nivoima realnosti na kojima egzistiraju različiti delovi društvene zajednice. Realnost nikada nije jedna i jedinstvena, i potpuno je smešno kada neko za sebe kaže da je "realan" želeći zapravo da nam kaže kako je svestan sebe i svog okruženja, što mi svojim stavom, jelte, nismo, jer naša ideja društva nije kompatibilna sa njihovom. To zapravo više govori o kratkovidosti osobe koja je to izjavila nego o njenom osećaju za "realnost". Elementarna stvar je da se realnost prostire na više paralelnih nivoa i da upravo ta multidimenzionalnost onoga što mi vidimo i osećamo čini mozaik "realiteta" koje mi pokušavamo da složimo i da uvidimo sve te nivoe na kojima se odvija život.

Kako objasniti to da na tek usputno saznanje, od jedne studentkinje u razgovoru koji je slučajno došao na tu temu, o visini cene školarine na Filozofskom fakultetu u Beograda, tadašnji i jos uvek aktuelni upravnik odeljenja za sociologiju na dotičnom fakultetu deluje potpuno zblanuto i sa nevericom konstatuje da je cena previsoka. Dakle, upravnik pojma nema koliki harač moraju da podnesu studenti kojima on nekoliko puta nedeljno drži vežbe i predavanja. Ili, kako drugačije tumačiti izjavu jednog od profesora sa istog odeljenja koji je studente u protestu 2006./'07. učesnike blokade Filozofskog fakulteta nazvao varvarima. Da podsetim, između ostalih zahteva, koji su svi do jednog bili socijalnog karaktera i usmereni na korekciju cene školarine i ostalih dažbina, jedan zahtev se ticao i, u najbukvalnijem smislu te reči, krađe koju je fakultet sproveo nad samofinansirajućim studentima uzimajući im dodatnu svotu novca na ime troškova univerziteta koju su po zakonu sami bili dužni da obezbede od već uplaćenih školarina. Ta krađa je na kraju i dokazana i studentima su pare vraćene pod pretnjom tužbe studenata u protestu. Je l` to znači da je protest, ma kako on bio artikulisan, protiv krađe - varvarizam, a krađa od, već samim školarinama pokradenih studenata, nije varvarizam? To nemanje osećaja za ljude sa kojima radite i sarađujete, kojima kao prenostite nekakvo znanje i učite ih nekom kritičkom mišljenju ( mislim sada pre svega na pomenuti fakultet ) je ništa drugo do posledica tog izolovanog života svedenog na proučavanje i pisanje u toplom prostranom kabinetu ispunjenom policama punim knjigama i dupeta zavaljenog u udobnu fotelju napravljenu od mrtvih životinja. Sve to, naravno, uz platu koja za njih možda nije dovoljna, ali je sasivm sigurno nešto malo bolja od plate moje keve koju je zadnji put primila u decembru 2008. godine.

Kako objasniti izjavu jednog ministra mesije koji je ladno i bez blama izjavio da Srbija formalno izlazi iz recesije. Šta li ta izjava uopšte znači, niko nema pojma, ali važno je da on zna. Pitanje je da li je za njega recesije uopšte i bilo, da li ju je on na bilo koji način osetio dok je u kabinetu vlade Srbije proučavao izveštaje koji mu pristižu kao na pokretnoj traci i preko tih friziranih izveštaja i filtriranih statističkih pokazatelja preko kojih se, u to ne sumnjam, zaista može zaključiti da Srbija izlazi iz recesije. Šta više, može se verovatno zaključiti da Srbija u nekakvom sumanutom spajanju tih statističkih brojki može još i da ispadne jedna od primerenijih zemalja u regionu, ako ne i šire. Šta uopšte znači taj propagandni bezobrazluk za ministra čija stranka, ne da neće preći cenzus na sledećim izborima, nego mogu da budu srećni ako osvoje i 2% glasova? Kakvo je to pljuvanje u lice polovini populacije koja bukvalno krpi kraj sa krajem i koja grca po ulicama i prugama štrajkujući po ciči zimi ne bi li dobili bar mrvicu onoga što su velike srpske gazde pokrale u istorijskoj krađi, pardon, privatizaciji javnih preduzeća. Koga uopšte boli dupe sta jedan birokratski manipulator govori i što je za njega recesija gotova? Koga boli dupe šta priča jedan istripovani mesija, kao i bilo ko iz onih uskih svakidašnjih trouglova i četvorouglova koji sa životom većine populacije, imaju onoliko veze koliko i bolonjska deklaracija sa naukom i kritičkim mišljenjem.

Da ne bih dalje išao u pojedinačne slučajeve, ima ih beskonačno mnogo, zadržaću se još samo na jednoj zanimljivoj prepisci sa jednog foruma dok sam se još uvek bavio takvim ( besmislenim? ) prepiskama. Bio je to po mojim merilima i po onome što se meni dešava i što ja vidim, jedan od perioda kada je srpska fašistička omladina imala pojačano nasilnicko delovanje u odnosu na manjinske društvene grupe na području Beograda. Uz naravno, prateću internet ikonografiju i pretnje koje su, opet iz moje perspektive standardne i svakodnevne, dolazilo je u tom perioda i do učestalijih fizičkih napada mladih patriota. Na temi čijeg se naziva više ni ne sećam jedna devojka i jedan dečko, su me uporno ubeđivali da ne samo da nema ovoga o čemu sam malo pre pisao, nego u Srbiji nema fašizma uopšte. Ništa nisu vredeli moji pokušaji da im predočim da postoji i drugačija realnost od one koju oni žive, a koja se kreće u trouglu od kuće, često kolima do posla, ili ređe gradskim prevozom do faksa i do nekog fensi beogradskog kafića ili splava, opet kolima. Ništa nije vredelo, njihov zaključak je bio da ja lupetam gluposti i uz cinično pitanje u kom gradu ja živim konstatovali su da nisam normalan. E sad, nisam normalan u situaciji kada moje prijatelje, poznanike i mene po ulicama vijaju fašiti, kada prekidaju koncerte, žurke, prete, sačekuju po mračnim haustorima, bacaju suzavce i sl. Ne, to nije realnost, realnost je samo ono što dotični primećuju. I nikada im ne padne na pamet da je možda i jedno i drugo realnost i da je to taj mozaik realiteta o kojem pričam. Ja uviđam njihovu realnost i kao takvu je uvažavam, bez obzira da li mi je ona odvratna ili ne, a oni nikada ili gotovo nikada nisu otvoreni i spremni da uvide da je i ovo o čemu ja pričam jedan od nivoa naših zajedničkih realnosti. Ta priča mi se puno puta, čak i previše, ponavljala, gde jednostavno ne možete da iskomunicirate sa ljudima koji ne poznaju ništa drugo sem svojih večnih krugova trajanja i opstajanja u bezbednim ispraznim životnim ciklusima. Jedini način da oni vide nešto od drugačijih realnosti je da se digne medijska frka kao što se digla oko gay parade ili oko ubistva Brisa Tatona, francuskog navijača, ali će ta svest o drugim dimenzijama realnosti biti svedena na ono što im mejnstrim mediji serviraju, a što je skoro po pravilu osakaćeni i često manje važan deo. Ta posredovana i amortizovana slika realnosti ništa neće pomoći onima kojima su upravo ti mediji jedini prozor u svet, prozor u ono što je Žika Pavlović, parafrazirajući naslov filma Nelsona Pereire dos Santosa, nazvao suvi život.