Šta motiviše (pokreće) ljude u anarhističkom društvu?

Anarhističko pitanje i odgovor #31

Za većinu društava se može reći da njihovu pokretačku snagu predstavljaju strah i sistem individualnog nagrađivanja. Totalitarni režimi prednjače u upotrebi straha kao primarne društvene pokretačke sile. Bez obzira da li je društvo sekularno ili versko, državno kapitalističko ili privatno kapitalističko, u svima njma glavnu ulogu igra strah.

Iako strah može da bude delotvorna pokretačka snaga, on u mnogim zajednicama nipošto ne predstavlja osnovnu pokretačku snagu. Da bi određeni režim opstajao u datoj zajednici, pored straha potrebno je da postoji i sistem nagrađivanja na kome počiva poverenje u režim. Nagrade mogu biti usmerene ka pojedincima ili ka određenim društvenim grupama. One mogu biti ekonomske prirode, odnosno to može biti podela moći. U svakom slučaju, manjina određuje konačan ishod zajednice.

Anarhističko društvo ne pokreće strah niti ekonomske nagrade. Iako bi se moglo reći da su anarhisti/kinje primarno motivisani ličnim interesom, kod njih postoji svest da je najbolji način za puni razvoj potencijala određene osobe, doprineti stvaranju bezbedne životne sredine. To je nalbolje i najlakše ostvariti zajedničkom akcijom i zajedničkim naporima.

Kolektivnim naporima i akcijom obezbeđuje se siguran prostor u kome svaka osoba može da se razvija bez brige da li će imati šta da jede i da li će izgubiti ono malo sigurnosti koju ima.

Anarhisti shvataju da individualna sloboda, sigurnost i sopstveni interes u krajnjoj instanc zavise od dobrovoljne kolektivne akcije a ne od straha ili skale ekonomskih nagrada.