ШТА ДОНОСИ НОВИ ЗАКОН О ДРЖАВЉАНСТВУ
Уколико надлежно Министарство унутрашњих послова испуни обећање свог челника, дато ових дана једној делегацији Конгреса српског уједињења из САД поводом бржег и једноставнијег добијања држављанства, Србија би од јесени могла број својих поданика да – удвостручи! Предлог новог Закона о држављанству, који је у договору са дијаспором још пре скоро пола године упутило надлежнима најмлађе министарство задужено за расејање, требало би – према уверавањима Драгана Јочића – већ за десетак дана да се нађе на дневном реду владе, уђе у скупштинску процедуру и на првом заседању, било оно редовно или ванредно, буде усвојен.
Крај одуговлачењима
– Ако МУП не уради ово у најкраћем времену, учиниће то посланички клуб Српског покрета обнове – каже резигнирано др Војислав Вукчевић, министар за дијаспору, подсећајући да је последња верзија текста закона отишла где треба још пре два месеца. Ништа се није догодило. Уместо да закон уђе у процедуру, Вукчевић је добио „бирократски углађен одговор” да се „на томе ради”.
При томе, отварају се нове странице овог питања које наговештавају да се потенцијални број српских поданика широм света не закључује бројком од 2,5 до три милиона, колико броји српска дијаспора.
Држављанство је на Балкану камен спотицања у новоствореним државама, што се потврдило и у разговорима које је министар Вукчевић водио са поглаварима СПЦ и Католичке цркве у Србији и Црној Гори, патријархом Павлом и надбикупом Станиславом Хочеваром, па је утолико нервоза што се са регулисањем тога одуговлачи разумљивија.
– Посетио сам, или ћу то учинити, представнике све три најбројније конфесије у Србији, чији су верници такође део наше дијаспоре. Будући да је наш принцип „све што министарство чини, ради у договору са дијаспором”, сматрао сам упутним да чујем и глас оног дела дијаспоре који до сада нисмо чули – објашњава наш саговорник стратегију својих сусрета и намеру да Србија око себе окупи сву своју расељену децу, без обзира на верску или националну припадност.
Захваљујући таквом приступу на помолу је решење проблема словеначког држављанства за око 15 хиљада Срба у бившој југословенској републици, који га још нису стекли, а изгубили су југословенско и сада су – апатриди. Наиме, према обећањима надбискупа Хочевара, који је родом из Долењске, он ће заложити сав свој углед и ауторитет да се тај проблем реши.
– Тиме би се, истовремено, Католичка црква овде легитимисала као неко ко има разумевања за Србе и њихове проблеме – истиче министар.
Дијаспора у Турској
Занимљиво је да из нашег Конзулата у Истанбулу на адресу министарства за дијаспору долази већ други допис у коме се истиче да у Турској има више од два милиона људи рођених у Србији, или њихових потомака.
– Добар део њих је свестан те чињенице, они траже везу са Србијом, записе о свом крају, књиге на српском језику који сматрају својим, једном речју, желе да буду третирани као и други у дијаспори – подвлачи Вукчевић.
Најава за 4. септембар ове године великог скупа у Футогу подунавских Немаца родом из Војводине, или њихових потомака, осветљава до сада непознату страницу наше дијаспоре. Руководећи се ненаметљивим и добронамерним саветом помињаног надбискупа Хочевара и принципом да тим људима треба прићи, с њима разговарати и саслушати шта они желе и траже, може се очекивати да такав скуп поздрави и министар за дијаспору. Тим пре што је међу овим људима, рецимо, један од најутицајнијих црквених великодостојника са врха Бискупске конференције, који је рођен у Србији.
– Такве и друге важне људе треба окупљати око себе. Морамо да прекинемо праксу у којој једни друге гледамо и доживљавамо као непријатеље из прошлости. Чињеница да су овде рођени већ је довољан разлог за то – вели министар Вукчевић.
Износећи ове примере, наш саговорник хаглашава колико је важно законско регулисање што једноставнијег и бржег стицања држављанства за све оне који су рођени у Србији, или су потомци овдашњих држављана.
– И међу нашим Муслиманима у Турској и међу подунавским Немцима нашло би се људи који би хтели држављанство Србије. Ко зна колико би таквих било, који о томе сада и не размишљају, да за тако нешто постоји законска могућност. Тако нешто, као малом народу и држави, само може да нам користи. Престанимо да губимо тамо где не морамо, уместо да тражимо разлоге и објашњења зашто нешто нисмо учинили – закључује Вукчевић.
Све је почело на углу Ресавске и Крунске
Будући да се ове године навршава девет деценија од почетка Првог светског рата, министар Вукчевић је скренуо пажњу јавности на једну историјски значајну дестинацију, о којој се мало зна, а на коју му је указао надбискуп Хочевар приликом њиховог сусрета. Реч је о здању у Улици Ресавској у коме је смештено седиште католичког верског поглавара у Србији и које је заједничким двориштем повезано са Црквом Светог Спаса у Крунској улици.
Пре 90 година у тој згради била је амбасада Аустро-Угарске монархије и у њој је 29. јула 1914. године тадашњем министру Лази Пачуу, који је мењао одсутног председника владе, уручен аустроугарски ултиматум. Тиме је овде практично започео Први светски рат, а на истом месту је пала и његова прва жртва. Амабасадор царске Русије, узбуђен развојем догађаја, напуштајући зграду амбасаде пао је мртав, а његови посмртни остаци сахрањени су на Новом гробљу у Београду.
– Место овако значајно за историју Србије и света, јер је овде почела да се кроји нова политичка карта, морало би да уђе у списак незаобилазних историјских и туристичких дестинација – сугерише министар Вукчевић.