Sol Njumen - O budućnosti radikalne politike
Kategorija hegemonije Lakloa i Mufove – kao specifična vrsta univerzalnoszi zasnovane na tenziji između razlike i jednakosti – nudi inovativni način za interpretaciju savremenih političkih borbi. Ideje poput lanaca ekvivalencije, antagonizma i artikulacije predstavljaju moćna analitička oruđa za aktiviste i političke teoretičare. Hegemonija je korisna nova, ne-esencijalistička teorija politike, koja afirmiše radikalnu kontingentnost i otvorenost društvenog polja. Mnogo toga se, naravno, promenilo od kad je objavljena Hegemony and Socialist Strategy, promene o kojima Laklo i Mufova raspravljaju u novom predgovoru: kraj hladnog rata i sovjetskog sistema, nove paradigme poput postmodernosti i multikulturalizma, i novi trendovi u globalnom kapitalizmu. Uprkos, ili bolje zbog, ovih promena, njihov rad je možda relevantniji danas nego ikada. Sa fragmentacijom društvenog, ekonomskog i političkog polja, novi izazovi se pojavljuju pred radikalnom politikom, novi oblici dominacije su postali očigledni i nastale su nove borbe. Iako postoji velik broj dimenzija iznetog argumenta, poruka je relativno jasna, radikalna politika ne može više biti poimana kao poduhvat racionalističke logike, ekonomskih prerogativa, i esencijalističkih identiteta; već mora biti viđena kao otvoreno polje borbi i antagonizama, čiji su efekti kontingentni i nepredvidivi. U mojim studentskim danima na Sidnejskom Univerzitetu, tokom mog kratkog flerta sa trockizmom, redovno me je pogađala njegova sektaška politika. Trockisti, Socijalistička radnička partija (Socialist Workers Party) kako su sebe nazivali, sastojali su se od tri okorela člana (ovih dana verovatno i manje). Rutinski su se cepali, formirali suprotstavljene frakcije i, u najotrovnijem tonu, optuživali jedni druge za revizionizam, izdaju partijske linije, pervertiranje prave poruke marksizma, i druge gnusne uvrede.
Ironija je bila, naravno, to što je sam trockizam bio jedno od mnogih skretanja sa orginalne marksističke linije, zajedno sa lenjinizmom i brojnim drugim teorijskim revizijama koje su nastojale da prilagode marksizam postojećim društvenim i ekonomskim uslovima. Ipak svaka od ovih intervencija nametala je sopstvene teorijske granice koje nisu uspevali da prevaziđu. Možda ovo objašnjava fanatični žar sa kojim su moji saborci prijanjali na beznadežno zastarele ideje poput centralnosti klasne borbe, avangardizma Partije, i mantre da je Sovjetski Savez koji se neko vreme u potpunosti raspadao bio deformisana radnička država koja mora biti očuvana.
Razočarenje u autoritarizam, dogmatizam, i zaslepljenost marksističke teorije dovelo me je do kritike marksizma, kroz anarhističku i poststrukturalističku teoriju. Anarhizam je odbacio državni centralizam, kao i ekonomski determinizam marksizma, i delovao uključujući druge grupe uključene u socijalističke borbe. Poststrukturalistički mislioci poput Fukoa, Deride, Delezea i Lakana doveli su u pitanje univerzalističke pretpostavke, esencijalističke identitete, i dijalektičke strukture koje su bile prisutne u velikom delu marksizma.
Problem sa marksizmom jeste njegovo fundamentalno pogrešno razumevanje politike. Politička dimenzija ne može više biti poimana kao ono što je determinisano ekonomskim silama, već je ona veoma autonomna sfera sa sopstvenom kontingentnom logikom. Niti se političke borbe ne mogu više razumevati jednostavno kao klasni konflikti. Političko polje se rascepalo na veliki broj različitih borbi oko identiteta, roda, seksualnosti, etniciteta, i tako dalje. Novi oblici potčinjenosti, poput onih u zatvoru i psihijatriskim institucijama koji ne mogu biti objašnjeni pojmovima kapitalističke ekonomije, su razotkriveni.
Ove promene usmerile su mnoge na Levici da preispitaju centralne kategorije marksizma, posebno: klasni esencijalizam, ideju da industrijski proleterijat reprezentuje čitavo društvo u kapitalizmu, te stoga je jedina klasa koja može da ispuni revolucionarnu sudbinu društva; ekonomski determinizam, ideju da kapitalistička ekonomija determiniše sve društvene i političke fenomene; i racionalnu i dijalektičku izvesnost, verovanje da je istorija racionalni proces sa tačkom kulminacije u komunizmu, unutar koga će se sve društvene kontradikcije razrešiti.
Rad Ernesta Lakloa i Šantal Muf Hegemony and Socialist Strategy, prvi put objavljen u 1985. i nedavno drugi put, predstavlja ključnu intervenciju u razvoju post-marksističke političke teorije. Laklo i Mufova pokušali su da ponovno promisle radikalnu politiku na ne-esencijalistički, ne-autoritarni, i demokratski način, preispitivanjem centralnih kategorija marksizma. Pojavio se procep između empirijske stvarnosti, smanjivanja radničke klase u post-industrijskim društvima, transformacije kapitalizma, bedne propasti lenjinističkog projekta, fragmentacije političke dimenzije, i pojave novih društvenih pokreta i Marksovog predviđanja o polarizaciji društva na dve suprotstavljene klase i neizbežne propasti kapitalizma. Ovo je dovelo do političkog problema propasti marksizma kao političkog projekta zahvaljujući njegovom zapostavljanju političkog, njegovom insistrianju na tome da je političko podređeno ekonomiji. Problem sa marksizmom jeste negovo fundamentalno pogrešno razumevanje politike.
Nesposobnost da obuhvati političku stvarnost vremena dovela je do intervencija unutar marksizma koje su pokušale da premoste ovaj procep između teorije i stvarnosti. Odista, Laklo i Mufova su pokazali da ne postoji prvobitno jedinstvo marksističke misli, od samih početaka istorije marksizma postojao je veliki broj sinteza i kompromisa koji su nejasni i zamaskirani u trenutnom rušenju teorijske građevine.
Dekonstrukcija je pojam koji se često pogrešno shvata, ali ona jednostavno opisuje otkrivanje nejedinstava, pukotina, i antagonizama koji neibežno stoje u pozadini naših zapažanja o društvenom svetu, ali koji su prikrivani i potiskivani. Laklo i Mufova, na sličan način, razotkrivaju kompromise, premeštanja, tišinu, pukotine u logici, devijacije, i skrivene glasove, kako bi videli kuda oni mogu voditi, kako bi videli na koji način nam oni omogučavaju da razmišljamo o ogrničenjima marksizma.
Ova orginalna sinteza ukazala je na politički monenat u marksizmu koji ima potencijal da ode izvan oštrih granica ekonomskog determinizma i klasnog esencijalizma, i da prepozna da politika ima sopstvenu logiku i dinamiku. To je bio momenat hegemonije. Hegemonija se odnosi na posebnu političku logiku artikulacije, u kojoj partikularna društvena sila, pojedinačna klasa, grupa, ili politička partija, na primer reprezentuje ili stoji u ime celine. Za Marksa, društvena sila koja reprezentuje univerzalnost borbi protiv kapitalizma bila je, naravno, proleterijat, čije je mesto u indusrijskom kapitalizmu utelovljavalo zločin celog društva.
Međutim, marksisti posle Marksa su ukazali na procep koji se širi između klasne (ekonomske) pozicije proleterijata i njegovih političkih zahteva. Tokom devetnaestog i dvadesetog veka, na primer, radnici su nastoajli da poboljšaju uslove industrijskog kapitalizma, pre nego da ga sruše, zahtevajući bolje plate i uslove. Ovo je pokazalo da ne postoji nužna veza između klasne pozicije i političkih stavova. Drugim rečima, bilo je jasno da bi ovaj odnos bio hegemon – odnosno, zavistan od sintetičke artikulacije između različitih političkih zahteva i društvenih grupa, i načina na koje te grupe stižu do samorazumevanja i samoreprezentacije. Ovaj odnos, drugim rečima, nije unapred određen, već je razvijen iz političke celishodnosti i u potpunosti je kontingentan.
Hegemonija je, stoga, bila odgovor na krizu marksizma. Dok je rascep između ekonomije i politike, između klasne pozicije i političkih stavova, postajao očigledan, postojali su različiti pokušaji da se taj rascep zamaskira pomoću sintetičke političke konstrukcije. Laklo i Mufova prate intervencije Kauckog, Plehanova, Bernštajna i drugih kako bi pokazali način na koji su oni na trenutak priznali autonomiju političkog i kontingentnost društvenog, jedino da bi se vratili oštrim granicama ekonomskog determinizma i klasnog redukcionizma, stoga unapred poništavajući radikalni potencijal sopstvenih ideja. Lakolo i Mufova pokazuju da ne postoji prvobitno jedinstvo u marksističkoj misli.
Jedino uvođenjem koncepta hegemonije razvijenog od strane ruske socijal-demokratije i Gramšijeve ideje o kolektivnoj volji politička dimenzija je odista počela da biva posmatrana na pravi način. Ruska socijal-demokratija, uključujući Trockog, predložila je hegemono rešenje za specifične probleme Rusije tokom devetnaestog i ranog dvadesetog veka: zbog situacije povezanog i nejednakog razvoja, proleterijat će morati da preuzme političke zadatke buržoazije. Lenjin je proširio ovu logiku svojom idejom o klasnom savezu, u kom bi se buržoazija i proleterijat ujedinili kako bi postigli zajedničke demokratske političke ciljeve. U obe ove pozicije postoji svesno konstruisanje političkog jedinstva, koje obuhvata jednu klasu koja je na potpuno sintetički način naklonjena zahtevima druge klase. Ipak, ove potencijalno radikalne inovacije su i dalje bile ograničene insistiranjem na specifičnosti klasnih interesa u poslednjoj instanci.
Ove intervencije, međutim, postepeno su oslabile vezu između klasne pozicije i političke identifikacije, i podstakle nastajanje hegemonističke logike u kojoj je politička pozicija namerno konstruisana izvan klasnog identiteta uz pomoć onoga što Laklo i Mufova nazivaju lancima ekvivalencije. Zamislimo situaciju u kojoj postoji autoritarna vlada suprotstavljena različitim grupama u društvu, na primer, vlada koja uskraćuje radnicima njihova prava i takođe uskraćuje studentima njihova prava, i tako dalje. To dosta liči na situaciju u carskoj Rusiji. Uprkos njihovim specifičnim ciljevima i identitetima, određeni odnos ekvivalencije bi bio formiran između radnika i studenata ujedinjujući se protiv zajedničkog neprijatelja. U toj situaciji, određeni identitet bi stajao ispred ili bi utelovljavao univerzalnost ove političke borbe.
Međutim, važna stvar u vezi sa ovim hegemonističkim odnosom jeste ta što je on u potpunosti kontingentan, identitet koji stoji ispred svih nije određen unapred, već je stvoren u otvorenom polju borbe. Drugim rečima, ovde ne postoji esencijalna veza, tako da potencijalno svaki identitet – pre nego nužno proletarijat, kako je to Marks insistirao – može ispuniti tu ulogu, ukoliko uspe da artikuliše zajedničku poziciju. Šta više, on to radi samo privremeno. Ovaj hegemonistički odnos takođe menja identitet učesnika, kada su uhvaćene u lanac ekvivalencije različite grupe ne mogu zadržati svest o sebi kao apsolutno različitima, zato što su uključene u zajedničku političku borbu. Hegemonističke politike je uvek tenzija između partikularnog (razlike) i univerzalnog (zajedničkog). Odista, bilo koja vrsta političkog identiteta predstavlja međusobnu borbu ove dve suprotstavljene logike.
Ali ukoliko je politika toliko otvorena i nedeterminisana da bilo koji broj različitih identiteta i zahteva mogu privremeno hegemonizovati političko polje, šta onda određuje radikalnu politiku danas? Za Lakloa i Mufovu, savremene radikalne i socijalističke borbe moraju biti, kao prvo i najvažnije, demokratske borbe. Autoritarnost i centralizam marksizma je povećao jaz između socijalizma i demokratije. Stoga, oni tvrde, savremene socijalističke borbe treba da prošire demokratska prava, do sada zatvorenih od strane liberalizma u političkoj sferi, na ostale društvene i ekonomske sfere, stoga ciljajući na opštu društvenu transformaciju. Demokratija omogućava mobilizaciju prava i preispitivanje odnosa društvene subordinacije. Demokratska revolucija je dovela do uspona, na primer, niza novih društvenih pokreta: feminizma, enviromentalizma, borbe za prava crnaca/kinja i homoseksualaca/ki, borbi protiv novih tipova državnog autoriteta, i protiv rastuće komodifikacije života. Novi pokreti ne mogu više biti ograničeni marksističkom kategorijom klasne borbe, već radničke borbe moraju biti poimane kao jedne u nizu različitih demokratskih borbi.
Laklo i Mufova otvoreno podržavaju liberalnu demokratiju, što je smeo potez za socijaliste. Oni pokazuju da je liberalna demokratija zasnovana na određenoj nužnoj tenziji između slobode i jednakosti, stoga dopušta pluralnost društvenih perspektiva, kao i jednaka prava i društvenu pravdu. Problem sa liberalnom demokratijom nije u njenom sadržaju, već u kapitalističkim odnosima moći unutar kojih je artikulisana. Ovde se upotpunosti sažem sa njima uprkos retorici većine današnjih liberalnih demokrata (koji su ustvari neo-liberali) liberlna demokratija nema nužne veze sa kapitalizmom. Odista, istorija pokazuje da je većina liberalnih demokratskih prava, kao što je sloboda govora i pravo okupljanja, ostvareno putem radničkih socijalističkih i demokratskih borbi. Štaviše, može se uputiti na Nemačku pod nacistima, i Čile pod Pinočeom, gde je kapitalistička ekonomija funkcionisala zajedno sa represivnim i brutalnim političkim režimima. Zašto onda ne možemo odvojiti liberalnu demokratiju od kapitalizma, i poimati je kao problem kapitalizma? Zašto se liberalna demokratska prava ne mogu proširiti na ekonomsko i društveno polje, na osnovama toga da je jednostavno nedemokratski garantovati politička prava bez ekonomskih prava, itd.? Možda bi najradikalnija pozicija bila, pre nego da se odbaci liberalna demokratija, poput marksista-lenjinista, da se njena poruka uzme za ozbiljno i proširi njena logika na druga polja. Oni koji su na polju levice danas moraju se boriti za legat nad liberalnom demokratijom protiv neo-liberala koji nastoje da odvoje liberalizam od demokratije, ostavljajući političke odluke u rukama tehnokratije.
Levica je danas suočena sa mnogim izazovima koje je neo-liberalizam odamdesetih godina dvadesetog veka postavio rađanjem Trećeg puta i njegovog perverznog pratioca krajnje desnice. Treći put pokušava da de-radikalizuje politiku putem ideje o radikalnom centru – srećnoj sredini između levice i desnice. Rečima Tonija Blera, ne postoji više levičarska i desničarska politika, već samo dobra ili loša politika. Drugim rečima, odluke vlade treba da budu de-politizovane; ostavljene racionalnim tehnokratama koji navodno znaju šta je za nas najbolje. Teoretičari Trećeg puta čak govore i o kraju ideologija, da je ideologija iracionalna, stvar prošlosti, i da jednostavno moramo nastaviti da se bavimo poslom dobrog upravljanja. Naravno to nas mora učiniti sumnjičavim – oni koji tvrde da su izvan ideologije su, često po definiciji, ideolozi par excellence.
Treći put, štaviše, ima velik broj važnih efekata. Gura svaki oblik radikalne ili emancipatorske politike na margine, etiketirajući je kao iracionalnu, anahronu i ekstremističku. Primenjuje ideološku oblandu kako bi kapitalističku globalizaciju ostavio nesputanom. Vlade Trećeg puta govore o društvenoj pravdi i, u isto vreme, sprovode neo-liberalne programe privatizacije i državnih rezova bez presedana, koji nam se prodaju u ime reforme. Možda najozbiljnije, Treći put efektivno de-politizuje samu politiku, menjajući antagonizam koji je vitalan za demokratsku politiku sa tehnokratskom administracijom društvenog života.
Alarmantni rast krajnje desnice širom Evrope predstavlja reakciju na tu racionalizaciju političkog. Bila bi fatalna greška poimati desnicu kao jednostavno vraćanje na staru fašističku politiku. Ovo je lukava, nova forma pseudo-radikalne politike, koja, sa jedne strane, prezentuje sebe kao racionalnu i razumnu (što je narvano čini opasnijom) i, sa druge strane, prati je iracionalno nasilje, stvoreno frustracijom koja je posledica mejnstrim politike i reakcije protiv globalizacije, ali usmerene na imigrante i druge manjinske grupe.
Radikalna levica je ustupila velik deo političkog polja desnici, i uglavnom je bila nesposobna da formira adekvatan odgovor, izvan liberalnog stezanja pesnice nad rasizmom. Politički teren koji je u igri jeste kapitalistička globalizacija koja je sama po sebi, u pojmovima Lakloa i Mufove, neka vrsta plutajućeg označitelja koji može biti artikulisan na različite načine bilo od strane levice ili desnice. Izazov levice mora biti preuzimanje polja otpora globalizaciji, koje je preuzeto od strane krajnje desnice, artikulisanjem sopstvenog odgovora na kapitalističku globalizaciju.
Globalizacija ostavlja politici otvoren hegemonistički teren u kome se mogu stvoriti novi lanci ekvivalencije između različitih podređenih grupa. Sadašnji anti-globalistički pokret bio bi dobar primer hegemone politike u akciji. Tu je kapitalizam vraćen na radikalnu agendu, ali na novi način. Pre nego da je ograničen starim marksističkim kategorijama klasne borbe i hijerarhijskim partijskim strukturama, anti-globalizacijski pokret je decentralizovana koalicija različitih grupa, i usmeren je na otkrivanje novih oblika dominacije i eksploatacije: ekološke degradacije, genetički modifikovanih useva, rasizma, podređenosti i nadziranja radnog mesta, korporativne pohlepe, itd.
Kategorija hegemonije Lakloa i Mufove – kao specifična vrsta univerzalnoszi zasnovane na tenziji između razlike i jednakosti – nudi inovativni način za interpretaciju savremenih političkih borbi. Ideje poput lanaca ekvivalencije, antagonizma i artikulacije predstavljaju moćna analitička oruđa za aktiviste i političke teoretičare. Hegemonija je korisna nova, ne-esencijalistička teorija politike, koja afirmiše radikalnu kontingentnost i otvorenost društvenog polja. Mnogo toga se, naravno, promenilo od kad je objavljena Hegemony and Socialist Strategy, poput promena o kojima Laklo i Mufova raspravljaju u novom predgovoru: kraj hladnog rata i sovjetskog sistema, nove paradigme poput postmodernosti i multikulturalizma, i novi trendovi u globalnom kapitalizmu. Uprkos, ili bolje zbog, ovih promena, njihov rad je možda relevantniji danas nego ikada. Sa fragmentacijom društvenog, ekonomskog i političkog polja, novi izazovi se pojavljuju ispred radikalne politike, novi oblici dominacije su postali očigledni i nastale su nove borbe. Iako postoji velik broj dimenzija iznetog argumenta, poruka je relativno jasna, radikalna politika ne može više biti poimana kao poduhvat racionalističke logike, ekonomskih prerogativa, i esencijalističkih identiteta; već mora biti viđena kao otvoreno polje borbi i antagonizama, čiji su efekti kontingentni i nepredvidivi.
I dok su neki na marksističkoj levici osudili Hegemony and Socialist Strategy zbog rešetanja ideja ekonomskog determinizma, dijalektike, i centralnosti klase, upravo su preispitivanjem tih ideja Laklo i Mufova radikalizovali socijalističku politiku, stvarajući je relevantnijom za savremene borbe. Oni koji su možda, sa druge strane, previše rumeni zbog ove kritike marksizma, ipak, treba da uzmu u obzir ovo zapažanje: rad povezan sa marksizmom je paradoksalno onaj koji predstavlja kritiku i preispitivanje centralnih marksističkih koncepata, upravo kroz tu dekonstrukciju on ostaje veran marksističkom emancipatorskom i demokratskom duhu.