Slučaj "Raise the Fist" još dugo neće biti okončan
Intervju sa Šermanom Ostinom, osnivačem "Raise the Fist", i vebmasterom sajta Raisethefist.com
- avgusta 2003. sudija Stiven V. Vilson je osudio Šermana Ostina na godinu dana zatvora u federalnom zatvoru zbog toga što je na svom veb sajtu (Raisethefist.com) imao link ka drugoj stranici na kojoj su bile informacije o eksplozivnim materijalima a čiji autor on nije bio. Ostin je takođe osuđen na 3 godine striktne uslovne kazne tokom kojih neće smeti da pristupi kompjuteru ili da se svesno udružuje sa bilo kojim pojedincima(kama) ili oranizacijama koji(e) zagovaraju upotrebu nasilja za političke ili društvene promene. O [stvarnom značenju] ovoga naravno odlučuje vlada kada i gde god to ona odluči. Sem toga Ostin je i dalje suočen sa uznemiravanjem od strane lokalnih i federalnih policijskih agencija uključujući i FBI koji je tokom poslednjih 11 meseci odbio da vrati Ostinovu imovinu koja je zaplenjena iz njegove kuće na dan racije 24. januara 2002. koju su izvršili 25 dobro-naoružanih agenata FBI-a i Tajne službe u okviru zajedničke anti-terorističke interventne jedinice. Razgovaramo sa Ostinom o najnovijim dešavanjima u vezi sa njegovim slučajem...
EFI via LA Indymedia utorak, 12. jul, 2005.
- Dokle se stiglo sa tvojim slučajem?
Od kada su me pustili pokušavamo da povratimo kompjutere koji su nam oduzeti nakon racije iz 2002. Samo nekoliko meseci pre nego što sam pušten, FBI je pristao da vrati kompjutere. Moja mama i moj brat su otišli da ih pokupe uz pomoć pravnog veća. Kada su stigli, specijalni agent Džon I. Pi (glavni agnet FBI-a za ovaj slučaj) pobrinuo se da svi hard diskovi budu skinuti pre vraćanja. Kada smo ga pritegli u vezi stim rekao je da su svi podaci uništeni. Odlučili smo da iznajmimio privatnog advokata i da ovo pitanje poguramo još agresivnije. Od tada nam FBI nije dao apsolutno ništa sem vrdanja. Mada bi tačnije bilo reći ništa sem laži. Kada smo po drugi put zatražili da podaci budu vraćeni FBI je rekao da su kod okružnog tužioca i da ih pregleda zbog moguće državne tužbe.
[šest meseci pre nego što je Ostin pušten na slobodu FBI je prebacio njegov slučaj kancelariji okružnog tužioca [sa sedištem] u centru Los Anđelesa sa ciljem da protiv njega podigne optužbu na državnom nivou pod istim optužbama koje su podignute protiv njega na federalnom nivou.]
Tako je moj advokat kontaktirao kancelariju okružnog tužioca i oni su rekli da nikada nisu primili bilo kakve fizičke podatke. Oni nikada nisu dobili bilo kakve hard diskove. U stvari sve što su imali su bile slabe kopije materijala koje je za njih odštampao FBI. Tako da se moj advokat konsultovao sa federalnim tužiocem, Ron Kasto-Silvom, i zatražio da stvari budu vraćene odmah jer nije bilo razloga da ostanu u posedu FBI-a. Onda je FBI grupisao sve hard diskove na jedno mesto kao "kontrabandu" što je bio samo izgovor da ih ne vrate. Naravno, ne vezano sa činjenicom da nekoliko hard diskova nije imalo bilo kakve veze sa bilo čim drugim sem sa muzikom na kojoj sam radio. Ove gluposti sa FBI-em i federalnim tužiocem su išle tamo-amo, i još uvek se to razvlači. Svaki put kada smo podneli zahtev oni su namerno čekali mesecima da odgovore nadajući se da ćemo zaboraviti na hard diskove koji su zaplenjeni tokom racije što je, uzgred rečeno, dokazalo da su isfabrikovali dokaze u brojnim dokumentima i da su lagali na sudu kako bi uspeli da me bace pod ključ i da mi prilepe krivičnu optužbu. Zatražili smo da FBI napravi listu stvari koje su bile kontrabanda i onih koje nisu. Čekali smo i čekali ali nismo dobili odgovor. Mesecima kasnije konačno smo dobili odgovor od federalnog tužioca koji je rekao da SA Džon I. Pi nije skoro dolazio u svoju kancelariju zato što mu je otac navodno bio u bolnici gde je i umro. To je bilo nakon šest meseci čekanja. Trebalo im je šest meseci da sačekaju da se nešto desi ne bi li im to bio izgovor da dobiju na vremenu. Moj advokat je podneo tužbu protiv Džona I. Pija ministru pravde. Odgovorili su mu i rekli da Džon Pi nije odgovorio ni posle dve nedelje i da će zbog toga biti preduzete disciplinske mere. Čekali smo gotovo dva meseca dok FBI nije najzad odgovorio rekavši da nisu dovršili analiziranje podataka i da postoji jedan deo podataka koji hoće da analiziraju pre nego što podnesu izveštaj o svojoj analizi. Čekali smo.
Najzad nakon čekanja 11 meseci dobili smo u vidu izveštaja analize ništa drugo nego duplikat liste sa stvarima koje su zaplenjene, s tim što su sada svi hard diskovi kategorisani kao "kontrabanda". Datum naveden na izveštaju je bio mart 2005. Mi smo ga dobili dva meseca kasnije. Oni su nas zavlačili 11 meseci i čisto sumnjam da su to uradili tek onako. Oni su to uradili jer su bili nervozni zbog činjenice da smo bili uporni u zahtevima da nam se vrate hard diskovi. Tako da su to uradili da bi dobili na vremenu. Ako mene pitate oni su davno uništili hard diskove, još kad je to prvi put Džon I. Pi rekao, što je bilo nekih šest meseci pre nego što sam uopšte pušten iz zatvora. To znači da su prevremeno uništili dokaze. Mislim da je to jedan od glavnih razloga zašto nisu mogli da navedu okružnog tužioca da podigne optužbu protiv mene na državnom nivou. Oni su se zajebali. Ako mene pitate ove brljotine u vezi sa neprikrivanjem laži su konzistentne sa istragoma Džona I. Pija i ostatka FBI-a. Isto važi i za 1500 strana FBI-ovog podneska... Gde u jednom dokumentu stoji da sam priznao da sam napravio veb stranicu sa informacijama o tome kako napraviti bombu pod nazivom "The Reclam Guide" a ja ustvari nikakve veze nisam imao sa autorizovanjem, kreiranjem ili implementacijom tog sajta na ma koji način. Na drugoj strani koju su navodno zaboravili da izbrišu se kaže da su specijalni agent Džon I. Pi i još jedan agent FBI-a posetili osobu koja je zapravo autorizovala "The Reclaim Guide" i sve informacije u vezi sa eksplozivima i koja je zapravo i priznala da je to uradila. Ništa od toga nije spomenuto na sudu. Ništa od toga nije pomenuto sudiji. Kada je rečeno federalnom tužiocu Ronu Kastro Silvi on je rekao da sam ja autorizovao "The Reclaim Guide". Slagao je. Odakle mu informacije? Odakle drugo nego od specijalnog agenta Džona I. Pija. U saradnji sa glavnim federalnim tužiocem [njegovim supervizorom], FBI, i Džonom Aškroftom. Svi su oni radili zajedno.
Oni nisu optužili osobu koja je zaista autorizovala "The Reclaim Guide" u kome se nalaze informacije o eksplozivima, i koja ga je distribuirala, kako je istakao, tako da su informacije mogle biti upotrebljene tokom prestojećih protesta protiv MMF-a. Umesto toga oni su mene optužili za "distribuiranje ingofmacija koje su povezane sa eksplozivima ili oružjem za masovno uništenje sa namerom njegove upotrebe u nasilnom federalnom zločinu". Eto zato oni ne žele da vrate hard diskove. To dokazuje njihovu krivicu, to dokazuje njihovo prikrivanje, to dokazuje njihove fabrikacije, to dokazuje nepravdu. Sada pokušavam da podnesem sudu zahtev za povratak hard diskova ali ne znam koliko je to moguće pošto su moji pravni fondovi prilično osiromašeni.
- Da li su stipulacije tvog uslovnog puštanja na slobodu ili priroda tvog grivičnog gonjenja doveli do bilo kakvih problema od kako si pušten?
Pa da to se odnosi na svakog osuđenog prestupnika koji izađe iz zatvora i vrati se nazad u društvo. Posebno ukoliko si mlad i crn ili ako si ma koja 'obojena' osoba u Americi već ti je teško samim tim. Misliš da je teško to što moraš nekako da spojiš kraj sa krajem u ovom svetu sve dok ti ne prilepe zločin. Zaključaju na neko vreme i onda te izbace nazad u društvo sa malo ili bez ikakvih sredstava za život. Šta onda da radiš? Šta misliš zašto se tako mnogo ljudi odmah vrati siledžijstvu ili čemu god što ih je na prvom mestu dovelo u zatvor. Promenio sam pet poslova za dva meseca. Bukvalno sam primljen i otpušten u istom danu zbog mog zločina. Pre ovog slučaja radio sam kao slobodni (free-lance) veb developer i to sam radio još od svoje 14. godine. To je jedini posao koji sam imao da bih se izdržavao. To mi je oduzeto delom stipulacija mog uslovnog puštanja na slobodu. Zašto? Nisam osuđen za bilo koju vrstu hakerisanja, nisam ništa oštetio. To je zato što se toliko boje da priđem kompjuteru jer su videli šta se desilo kad sam ga koristio. Videli su šta se desilo sa "Raise the Fist" i možda je to nanelo neku štetu. Glasovi naroda su se čuli. To je postalo pitanje nacionalne bezbednosti. Kompjuterske zabrane imaju manje veze sa stvarnom upotrebom kompjutera a više se tiču mog ućutkivanja. To je političko pitanje. To je uvek bilo političko pitanje, tako radi sistem nepravde. 75% zatvorske populacije čine crnci, oni te zatvore i otrgnu te iz društva, oni ti postavljaju zamke da bi te bacili u siromaštvo, ne bi li te držali u neprestanom sistemu zatvaranja. Video sam klince koji su optuženi na brzinu samo zato što nisu imali novca za privatnog advokata. Mislim da je ovaj slučaj odraz problema sa kojima se svi suočavamo.
- Da li su te na bilo kakav način uznemiravali predstavnici zakona u vezi tvog slučaja od tvog puštanja na slobodu?
Tipično uznemiravanje od strane predstavnika zakona i FBI se i dalje nastavlja. Ne tako davno pokušao sam da govorim na koledžu u vezi sa mojim slučajem na mirovnom dobrotvornom skupu za "Food Not Bombs", i iz FBI-a su me zvali telefonom. Pre nego što sam stigao u kampus policija je pitala organizatore gde sam bio na autoputu, koliko se daleko nalazim, i ko dolazi sa mnom. Oni su pojačali obezbeđenje u školi i dovezli su nekoliko patrolnih vozila od kojih je jedno bilo neobeleženo i kružilo je po kampusu čitavu noć. Nedavno sam pritvoren zbog "terorističkih veza" u Burbanku nakon što me je neki pandur startovao zato što je mislio da imam droge kod sebe. On je saznao da sam na uslovnoj zbog distribuiranja informacija koje su povezane sa eksplozivima ili oružjem za masovno uništavanje nakon što je naleteo na moje ime u kompjuteru koji mu je pokazao "terorističke veze". Još dve jedinice su se pojavile pre nego što mi je pretražio džepove i novčanik kao i moja kola pitajući me da li imam nekakav eksploziv sa sobom.
- Da li imaš kakvih planova po pitanju podnošenja žalbe? Da li misliš da anti-ratni pokret igra značajnu ulogu u nastojanju da se spreče buduće situacije kakva je tvoja?
Jednom kada se izjasniš o svojoj krivici ne možeš da se žališ na donetu presudu. Pretili su mi sa 20 godina zatvora u skladu sa dodatnim terorističkim pojačanjima ako ne prihvatim da se izjasnim o svojoj krivici, a ja nisam imao finansijskih resursa koji su neophodni za odgovarajuće pravno veće za suđenje. Mene su osudili na brzinu. Mogao sam da dovedem u pitanje ustavnost zakona pošto niko drugi nije osuđen po istom zakonskom osnovu. To je sasvim jasno kršenje Prvog amandama. Mislim da će bez obzira na bilo koju žalbu podnetu sudu biti političke represije, oni će nastaviti da zatvaraju ljude na osnovu lažnih optužbi, zatvori će i dalje biti prepunjavani, naše zajednice će i dalje biti okupirane od strane policijskih snaga, američki imperijalizam će i dalje postojati. Jedina prava žalba za nepravdu je revolucija. Mi moramo da odgovorimo sredstvima koja su neophodna. Mislim da bi anti-ratni pokret bio uspešniji kada bi usvojio ovakvo stanovište. Na primer radnički pokret u Argentini kaže 'odupri se, okupiraj, proizvedi, prestani da tražiš i počni da uzimaš'. To je tačno ono što mi moramo da uradimo ovde kod kuće.
Za više informacija o slučaju Šermana Ostina, posetite: