Situacionizam i anarhistički feminizam
Kako revolucionisati svakodnevni život? Putem kreiranja situacija koje ometaju ono što izgleda kao prirodan tok stvari – situacija koje izbacuju ljude iz uobičajenih načina razmišljanja i ponašanja. Samo će tada ljudi moći da deluju, da unište proizvedeni spektakl i robnu ekonomiju – tj. kapitalizam u svim oblicima. Tek tada će postati slobodni da kreiraju slobodne i neotuđene živote. Situacionizam i anarhistički feminizam
Izmeniti svet i izmeniti strukturu života – jedna je te ista stvar.(12)
Lično je političko.(13)
Anarhistkinje su navikle da slušaju kako nemaju teoriju koja bi pomogla u stvaranju novog društva. U najboljem slučaju, pokroviteljski kažu njihovi kritičari, anarhizam nam kaže šta ne bi trebalo da radimo. Ne dozvoli birokratiju i hijerarhijski autoritet; ne dozvoli da avangardna partija donosi odluke; nemoj da me gaziš. Nemoj da gaziš nikoga. Po ovom shvatanju, anarhizam uopšte i nije teorija. To je samo set opreznih pravila, glas slobodarske svesti – uvek idealističke, ponekad pomalo divlje, povremeno anahrone, ali neophodne za podsećanje.
Ima više nego zrno istine u ovom prigovoru. Ali isto tako postoje razne anarhističke misli koje mogu da ponude i teorijski okvir za analizu sveta, i akciju za njegovo menjanje. Za radikalne feministkinje koje žele da naprave taj "korak u smeru samosvesnog teorijskog razvoja”(14), najveći se potencijal možda nalazi u situacionizmu.
Značaj situacionizma za anarhističku feminističku analizu je u tome što kombinuje socijalističku svest o primatu kapitalističkog ugnjetavanja, sa anarhističkim naglaskom na transformisanju celokupnog javnog i privatnog života. Poenta o kapitalističkom ugnjetavanju je važna: često se dešava da anarhistkinje nisu svesne da ovaj ekonomski sistem eksploatiše najveći broj ljudi. Međutim, mnoge socijalistkinje – naročito marksistkinje – ne vide činjenicu da su ljudi ugnjeteni u svakom aspektu života: na poslu, u onome što se zove slobodnim vremenom, u kulturi, ličnim odnosima – svuda. A samo anarhistkinje smatraju da ljudi moraju sami da izmene uslove svojih života – to ne može neko drugi za njih da uradi. Ni partija, ni sindikat, ni "organizatorke”, niti bilo ko drugi.
Dva osnovna situacionistička koncepta su “roba” i “spektakl”. Kapitalizam je od svih društvenih odnosa napravio robne odnose: tržište vlada. Ljudi nisu samo proizvođači i potrošači u usko ekonomskom smislu, već je i sama struktura njihovih svakodnevnih života zasnovana na robnim odnosima. Društvo ”se konzumira u celini – sklop društvenih odnosa i struktura je osnovni proizvod robne ekonomije”.(15) To je neizbežno otuđilo ljude od njihovih života, ne samo od njihovog rada; konzumiranje društvenih odnosa čini od ljudi posmatrače (spectators) sopstvenih života. Spektakl je, stoga, kultura koja se razvija iz robne ekonomije – scena je postavljena, akcija kreće, tapšemo kada mislimo da smo srećne/i, zevamo kada mislimo da nam je dosadno, ali šou ne možemo da napustimo – jer van pozorišta nema drugog sveta u koji bismo mogle/i da odemo.
U poslednje vreme, međutim, društvena pozornica je počela da propada, usled čega postoji mogućnost konstruisanja novog sveta van pozorišta – ali ovog puta stvarnog sveta, takvog u kojem svako i svaka od nas direktno učestvuje kao subjekat, a ne kao objekat. Situacionistički naziv za ovu mogućnost je ”revolucija svakodnevnog života"
Kako revolucionisati svakodnevni život? Putem kreiranja situacija koje ometaju ono što izgleda kao prirodan tok stvari – situacija koje izbacuju ljude iz uobičajenih načina razmišljanja i ponašanja. Samo će tada ljudi moći da deluju, da unište proizvedeni spektakl i robnu ekonomiju – tj. kapitalizam u svim oblicima. Tek tada će postati slobodni da kreiraju slobodne i neotuđene živote.
Podudaranje ove aktivističke, socijal-anarhističke teorije, sa radikalnom feminističkom teorijom je zapanjujuće. Koncepti robe i spektakla naročito su primenjivi na živote žena. Zapravo, mnoge radikalne feministkinje su ih detaljno opisale, ne postavljajući ih u situacionistički okvir.(16) To širi analizu, predstavljajući žensku poziciju kao organski deo društva kao celine, ujedno bez igranja socijalističkih redukcionističkih igara. Ugnjetavanje žena je deo sveopšteg ugnjetavanja ljudi od strane kapitalističke ekonomije, ali nije slabija od ugnjetavanja drugih. Niti je – iz situacionističke perspektive – potrebno da budeš neka određena vrsta žene da bi bila ugnjetena; ne moraš da budeš deo proletarijata, bilo bukvalno – kao industrijska radnica, ili metaforički – kao neka koja nije nezavisno imućna. Ne moraš bez daha da čekaš socijalističke feminističke manifeste da ti kažu da si kvalifikovana – kao domaćica (rađajući novu generaciju radnika), kao kancelarijska radnica, studentkinja ili radeći za državu kao službenica iz srednje klase (i stoga deo “nove radničke klase”). Ne moraš da budeš iz Trećeg sveta, ili lezbejka, ili starica, ili korisnica socijalne pomoći. Sve su ove žene objekti u robnoj ekonomiji, sve su pasivne posmatračice – spektakla. Naravno, žene u nekim situacijama prolaze mnogo gore od drugih žena. Međutim – u isto vreme – nijedna nije slobodna u svakom aspektu svog života.
Žene i robna ekonomija
Žene imaju dvostruki odnos prema robnoj ekonomiji - one su i potrošačice i potrošna roba. Kao domaćice, one su potrošačice kućnih dobara kupljenih ne vlastitim novcem, jer ga "nisu same zaradile". Ovo im može dati određenu količinu kupovne moći, ali vrlo malo moći nad bilo kojim aspektom njihovih života. Kao mlade, neudate heteroseksualke, žene su kupci dobara dizajniranih da im povise cenu na bračnom tržištu. Kao sve drugo - lezbejke, starije neudate žene, ili samostalne žene sa “karijerama”, ženski odnos prema tržištu kao potrošačice nije tako oštro određen. Od njih se očekuje da kupuju (i što su bogatije, to se od njih više očekuje da kupuju), ali za neke kategorije žena kupovina nije određena primarno kao ispunjenje nekih aspekata ženske uloge.
I šta je tu novo? Nije li ideja žene-kao-pasivne-potrošačice, izmanipulisane medijima, pod pokroviteljstvom "Madison Avenue muškaraca", preterani kliše pokreta? Pa, da - i ne. Situacionističke analize povezuju konzumiranje ekonomskih dobara sa konzumiranjem ideoloških dobara, i onda nam kažu da stvorimo situacije (gerilske akcije na raznim nivoima) koje će razbiti taj mehanizam društvenog prihvatanja sveta takvog kakav je. Nema jurenja krivaca, nema kritikovanja žena koje su "pokupile" potrošačku perspektivu. Jer su je zaista (po)kupile: prodana im je kao način preživljavanja od najranijih trenutaka života. Kupi ovo: učiniće te lepom i ljupkom. Kupi ono: održaće tvoju porodicu u dobrom zdravlju. Osećaš se depresivno? Počasti se popodnevom u kozmetičkom salonu ili novom haljinom.
Krivica vodi pasivnosti. Samo će akcija - revolucionisanje svakodnevnog i stvaranje nečeg novog – promeniti društvene odnose.
*Poklon
Smatrajući je poklonom
počeli su rano da ga pakuju.
Nalepili su mu osmeh
oborili pogled
prilagodili uši telefonu
nakovrdžali mu kosu
izravnali zube
naučili ga da pokopa svoje želje
sipali mu med u grlo
naterali da govori da, da i da
seli su mu na palčeve.
Ova kutija nosi moje ime
reče muškarac. Za mene je.
I nisu bili iznenađeni.
Dok su razmenjivali poljupce i treptaje
odneo ga je kući. Stavio na sto
gde su prijatelji mogli da ga proučavaju
govoreći "Pleši", govoreći "Brže".
Probušio je njegov tunel
utisnuo svoje ime dublje.
Posle ga je stavio na postolje
ispod Klieg svetla
govoreći "Guraj", govoreći "Jače"
govoreći "Baš kao što sam želeo,
dala si mi sina".*(17)
Žene nisu samo potrošačice u robnoj ekonomiji; one su konzumirane kao proizvod. O tome govori poema K. Olis, i to je ono što je Taks (Tax) označila kao “ženska šizofrenija”. Taks je konstruisala i unutrašnji monolog za domaćicu-kao-proizvod: "Ja sam ništa kad sam sama. U sebi, ja sam ništa. Znam samo da postojim zato što sam potrebna nekome ko je stvaran, mom mužu i mojoj deci".(18)
Kada feministkinje opisuju socijalizaciju u žensku seksualnu ulogu, kada ukazuju na osobine kojima se uče ženska deca (emotivna zavisnost, detinjastost, zastrašenost, zabrinutost da budu lepe, poslušnost, pasivnost, itd.), govore o pažljivoj proizvodnji proizvoda - iako se najčešće ne naziva tako. Kada opisuju nasilje seksualnog objektivizovanja, ili života u nuklearnoj porodici, ili postajanja Supermajkom, ili rada na ponižavajućim, potplaćenim poslovima koje većina žena dobija u okviru plaćene radne armije, one takođe opisuju ženu kao robu. Žene su konzumirane od strane muškaraca kao seksualni objekti; konzumiraju ih njihova deca (koju su proizvele!) kada kupe ulogu Supermajke; konzumiraju ih autoritarni muževi koji očekuju od njih da budu potčinjene sluškinje; i konzumiraju ih gazde koje ih uključuju i isključuju iz radne snage, izvlačeći maksimalan rad za minimalnu platu. Konzumirane su od strane medicinskih istraživača koji isprobavaju nove i nesigurne kontraceptivne metode na njima. Konzumiraju ih muškarci koji kupuju njihova tela na ulici; crkva i država koje očekuju od njih da proizvedu sledeću generaciju u slavu Boga i Države; konzumirane su od strane političkih i društvenih organizacija koje očekuju od njih da "volontiraju" svoje vreme i energiju. Imaju vrlo mali osećaj za sebe, jer je njihova samosvest prodata drugima.
Žene i spektakl
Teško je konzumirati ljude koji se bore, koji pružaju otpor kanibalizaciji njihovih tela, umova, svakodnevnog života. Mali broj ljudi uspeva da se odupre, ali se većina ljudi ne odupire efektivno, jer ne mogu. Teško je locirati mučitelja, jer nas prožima, jer je blizak. Znamo ga celog života - to je naša kultura.
Situacionisti opisuju našu kulturu kao spektakl. Spektakl nas tretira kao pasivne posmatrače i posmatračice onog što nam je rečeno da su naši životi. A kultura-kao-spektakl pokriva sve: rođene smo u njoj, socijalizovane njome, idemo u školu u njoj, u njoj radimo i odnosimo se prema drugim ljudima. Čak i kada se bunimo protiv nje, pobuna je najčešće određena spektaklom. Može li iko da proceni broj osetljivih, otuđenih muškaraca adolescenata koji su generaciju pre oblikovali svoje ponašanje po uzoru na Džejms Dina u Buntovniku bez razloga? Govorim o filmu čiji su kapitalistički producenti i zvezda napravili veliki novac od ovog spektakla.
Buntovnički potezi bi, stoga, trebalo da predstavljaju opoziciju spektaklu, ali su retko dovoljno drugačiji od njega da bi mogli da ga prevaziđu. Žene imaju set ponašanja koja pokazuju nezadovoljstvo kada su suprotno od onog što se očekuje da budu. U isto vreme to su klišei pobune, i stoga skoro prepisani kao izduvni ventil koji ne menja pozorište naših života. Šta se od pobunjene žene očekuje da uradi? Sve možemo da navedemo ta ponašanja – ona se pojavljuju u svim novinama, na udarnim televizijskim programima, na listi bestselera, u popularnim časopisima i – naravno – u svakodnevnom životu. U sredinama koje cene perfektno održavane kuće, žena može da bude aljkava; u kulturi koja ceni velike porodice, može da odbije da rađa decu. Druge predvidive pobune? Može da prkosi seksualnim dvostrukim standardima za udate žene, tako što će imati aferu (ili nekoliko njih); može da se propije; ili da koristi tzv. “kočijaški” jezik; ili da doživi nervni slom; ili – ako je adolescentkinja – može da se “iskaže” (fraza koja zaista odaje!) tako što će pobeći od kuće ili imati seks sa mnogo muškaraca.
Bilo koja od ovih stvari može da učini život pojedine žene snošljivijim (mada je efekat najčešće suprotan); sve će one naterati konzervativce da kukaju o propadanju društva. Međutim, ove vrste prepisanih pobuna još nisu počele da ruše društvo i, same za sebe, teško i da mogu. Sve osim direktnog napada na uslove naših života nije dovoljno.
Kada žene govore o izmeni socijalizacije seksualnih uloga žene, one biraju jednu od ove tri mogućnosti: (a) devojčice bi trebalo da budu socijalizovane manje-više kao i dečaci, da budu nezavisne, takmičarskog duha, agresivne, itd. Ukratko, ovo je muški svet, i žena koja želi da se uklopi mora da bude “jedna od momaka”. (b) Trebalo bi da slavimo žensku ulogu, i da shvatimo da je ono što zovemo slabošću zapravo snaga. Trebalo bi da budemo ponosne što smo sposobne da budemo majke, hraniteljke, osetljive, osećajne, itd. (c) Jedina zdrava osoba je androgena osoba: potrebno je da odbacimo veštačku podelu ljudskosti na ”mušku” i “žensku”, i da pomognemo polovima da postanu smeša najboljih karakteristika oba.
Unutar ova tri modela, lično rešenje problema seksističkog ugnjetavanja pokriva širok spektar: ostati sama; živeti u komuni (sa muškarcima i ženama, ili samo sa ženama). Nemati decu; nemati mušku decu; imati bilo koju decu, ali naći nekoga/u da se o deci stara. Naći posao; naći bolji posao; pozivati na afirmativnu akciju. Biti informisana potrošačica; pokrenuti parnicu; naučiti karate; vežbati upornost. Razviti lezbejku u sebi. Razviti svoj proleterski identitet. Sve ovo ima smisla u pojedinačnoj situaciji, za pojedinačnu ženu. Ali sve su to delimična rešenja za šire probleme, i nijedno ne zahteva obavezno kvalitativno drugačiji pogled na svet.
Stoga prelazimo od pojedinačnih ka opštijim rešenjima. Uništi kapitalizam. Zaustavi patrijarhat. Smrskaj heteroseksizam. Ovo su sve očigledno osnovni zadaci u izgradnji novog i zaista humanijeg svijeta. Marksistkinje, druge socijalistkinje, socijal-anarhistkinje, feministkinje - sve bi se složile. Ali ono što socijalistkinje, pa i neke feministkinje, izostavljaju je ovo: moramo uništiti sve oblike dominacije. To nije samo slogan, to je i najteži zadatak od svih. To znači da moramo da vidimo kroz spektakl, da uništimo scenografiju, znajući da postoje drugi načini za delovanje. To znači da moramo da učinimo više od reagovanja u već programiranoj pobuni - moramo da delujemo. I naše će akcije biti kolektivno preduzete, dok svaka osoba deluje autonomno. Da li to zvuči kontradiktorno? Ne - ali će biti vrlo teško to učiniti. Individua ne može puno toga da promeni, i iz tog razloga moramo da radimo zajedno. Ali taj rad mora da bude bez vođa kakve poznajemo, i bez delegiranja bilo kakve kontrole nad onim što radimo i što želimo da izgradimo.
Mogu li socijalistkinje to da učine? Ili matrijarhat? Ili spiritualističke umišljenice? Znaš odgovor na to. Radi sa njima kada to ima smisla, ali nemoj da odustaješ ni od čega. Ništa im ne ustupaj, niti bilo kom drugom.
Prošlost vodi do nas ako je prisilimo.
U suprotnom nas zatvara
u svoje utočište bez kapija.
Mi stvaramo istoriju ili ona
stvara nas.(19)
Kerol Erlič
(odlomak iz brošure SOCIJALIZAM, ANARHIZAM I FEMINIZAM)
Napomene:
(12) Strasbourg Situationists, Once the Universities Were Respected, 1968, str. 38.
(13) Carol Hanisch, "The Personal is Political", Notes from the Second Year, N.Y.: Radical Feminism, 1970, str. 76-78.
(14) Leighton, op cit.
(15) Point-Blank!, "The Changing of the Guard", u Point-Blank, oktobar 1972, str. 16. Vidi u pamfletu Zluradi Paradi izdanja: Point Blank! - Smena straže, str.1.*
(16) Kao jednu od najkorisnijih ranih analiza, vidi Meredith Tax, "Woman and Her Mind: The Story of Everyday Life", Boston: Bread and Roses Publication, 1970.
(17) Carole Oles, "The Gift", u 13th Moon, II:1, 1974, str. 39.
(18) Tax, op cit., str. 13.
(19) Marge Piercy, izvod iz "Contribution to Our Museum", u Living in the Open, N.Y.: Knopf, 1976, str. 74-75.