Siromašan, ali sexy
Tumaranje po kapitalističkom Berlinu
Susret sa nemačkom prestonicom retko koga može da ostavi ravnodušnim: dokazi bogate istorije, slavnih vremena, ali i onih opominjućih trenutaka iz prošlosti, nalaze se na svakom koraku. Ipak je to grad u kojem su radili jedan Hegel, Ajnštajn ili Breht, prestonica i kajzera i DDR-a, scena na kojoj su defilovali spartakisti i dadaisti, a nakon njih, na žalost, i nacisti. Nekadašnje glavno poprište Hladnog rata, gde izraz gvozdena zavesa nije imao samo simboličko značenje, danas je jedan od vodećih centara zabave (nazovimo to tako) na Starom kontinentu. Svako ko je mlad, ili se tako oseća, svako ko je neuštogljen, raspoložen, otvoren, i naravno politički nagnut u levo, a obavezno sklon ludom partijanju od 0 do 24, doživeće Berlin kao svoj grad. To je jedna otvorena i slobodumna sredina, što se opaža po mnogo čemu. Prosto, ovde nema bojazni da će vas kamenovati do smrti ako ne pišete goticom ili da će vas predsednik republike hvatati za gušu ako mu dobacite da je budala. Ako, na primer, ovde otvoreno izjavite da Bavarska nije srce Nemačke, niko vam neće osmuditi bradu, niti će vas pak nabiti na kolac ako ste osoba homoseksualne orijentacije. Ne, ovde je sve drugačije, slobodnije, otvorenije. Čitav grad predstavlja jedan galimatijas naroda, jezika, kultura, religija, mirisa i ukusa, boja i stilova, u isti mah sve je preterano veliko i pomalo preambiciozno, ali opet opušteno, zbog čega atmosfera u celini deluje nekako fascinantno, gotovo pa idealno.
[TABLE]
Nekim neobičnim spletom okolnosti, zadivljujuća borba Borisa Tadića protiv zlih moćnika, a za očuvanje Kosova unutar Srbije, nekako nije prisutna na naslovnim stranama nemačkih listova. Ono o čemu pišu i Die Zeit i Der Spiegel, jednako Suddeutsche Zeitung i Berliner Morgenpost, konzervativni i socijaldemokratski listovi, levičarski časopisi, kao i oni bliski zelenima, jesu teme drugačije od onih na koje smo navikli. Trus na berzama, globalno otopljenje, proizvodnja organske hrane, migracije... samo su neke od osnovnih tema koje dominiraju u štampi.
Sa druge strane, Berlin je grad u stalnom političkom i socijalnom previranju. Iako se na vlasti nalazi crveno-crvena koalicija, na ulicama je vrlo živo i postoji samo privid mira, jer se barem jednom nedeljno održavaju masovni protesti nekim povodom. Socijalno nezadovoljstvo često eksplodira u ulične sukobe: rat na ulicama predstavlja već tradicionalnu pojavu za 1. maj, ali nije retkost ni u drugim prilikama. Jer dok mase potrošača iz više srednje klase hrle na otvaranje nekog novog čuda razvijenog kapitalizma (kakve šljašteće dvorane ili megalomanskog poslovnog kompleksa), dotle marginalizovana omladina, bez svetle budućnosti pred sobom, pokušava da im pokvari užitak i slavlje. Policija se naravno postavi u sredinu, neizbežno se dogode provokacije, malo gurkanja i... onda usledi ono što predstavlja već uobičajen vid celovečernje zabave u prohladnim jesenjim noćima...
Berlin je u suštini siromašan grad. Siromaštvo nije tako očigledno kao u Srbiji, jer nemačkom prestonicom ne saobraćaju ni trabanti ni autobusi firme Krstić & Sin, niti se sa prvom kišom kanalizacija izliva na pešačke staze. Ali, iza ulica i fasada u centru, našminkanih posebno za turiste, opaža se pravo stanje stvari, zbog čega neku vrstu nezvaničnog slogana grada predstavlja sintagma siromašan, ali sexy. Zapravo, kao i u svakom drugom velikom centru, istovremeno egzistiraju jedni kraj drugih bezobzirno rasipništvo i najteža beda, dekadentni glamur aristokratije i siva svakodnevica nalik onima iz Dikensovih romana, nova japi generacija i vekovima stara rezervna armija rada.
Iole iskusnije oko može opaziti suprotnosti na svakom koraku. Kada se, na primer, putnik-namernik nađe na mostu koji nosi ime glavnog grada Poljske, i kada nekim čudom uspe da preskoči gomilu pankera koji se tamo raspadaju, protivurečnost počinje prosto da bode oči. Sa jedne strane je nova i sjajna, opojna i šarena, nezamislivo velika i jednako skupocena arena za masovnu zabavu, čije se slavno ime O2 (O-two) World, ispisano neonskim svetlima, verovatno može opaziti i sa Meseca. Na suprotnoj strani od svetla velegrada je mala poljana delimično ograđena zidom, bez ikakvih svetlosnih efekata, autentičnog izgleda kao u vreme kada je drug Honeker bio mali. Suprotno od blještećeg bilborda koji najavljuje program u Svetu O2, na mestu koje najčešće služi za olakšavanje onima koji nemaju 50 centi za toalet, stoji sklepana tabla sa natpisom H4 World (Harts-4 World, svet socijalne pomoći). Simbolično, ali jasno...
Teror zvani Ikea
Potrošačko društvo razvijenog kapitalizma znatno je drugačije od onoga što se pod potrošnjom podrazumeva u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu. Prospekti velikih trgovinskih lanaca tamo daleko zatrpavaju poštanske pretince jednako kao i ovde blizu. Samo što se u njima ne reklamiraju kineske trenerke, kartonske cipele i pašteta na ekstra sniženju, već neobična putovanja (npr. put brodom na Antartik), antikviteti, skupocena odeća i lažno unikatni komadi nameštaja. Jedna od konstanti današnje Nemačke, koju je autor ovih redova sretao u doslovno svakom domu u koji je kročio, kako u Berlinu tako i u Kelnu, jednako u nekom tamo zabačenom gradiću u Brandenburgu, kao i u malom selu u blizini granice sa Francuskom, jeste katalog robne kuće Ikea. Proučivši katalog, prvo što mi je bilo na pameti jeste pitanje kakav tačno ležaj ili možda stona lampa definišu mene kao osobu...
[TABLE]
Ali daleko od toga da su stanovnici Nemačke danas obuzeti isključivo kupovinom nepotrebnih predmeta ili odlascima na kurseve grnčarije ili uzgajanja bonsai drveća. Nekim neobičnim spletom okolnosti, zadivljujuća borba Borisa Tadića protiv zlih moćnika, a za očuvanje Kosova unutar Srbije, nekako nije prisutna na naslovnim stranama nemačkih listova. Ono o čemu pišu i Die Zeit i Der Spiegel, jednako Suddeutsche Zeitung i Berliner Morgenpost, konzervativni i socijaldemokratski listovi, levičarski časopisi, kao i oni bliski zelenima, jesu teme drugačije od onih na koje smo navikli. Trus na berzama, globalno otopljenje, proizvodnja organske hrane, migracije... samo su neke od osnovnih tema koje dominiraju u štampi. Zato toplo preporučujem prosečnom srpskom turisti da, ako je uopšte u stanju da čita tekstove napisane na ovom neprijateljskom jeziku, kupuje lokalni toaletoid Bild: u njemu se objavljuju romansirane pripovesti o baštenskim patuljcima, piše se o skandaloznim aferama poznatih fudbalera, otkrivaju se zločini svih socijaldemokratskih kancelara i budno pazi da komunistički kriminalci, opet, ne zapale Rajhstag. Jednom rečju, feeling će biti kao kod kuće, bre!
Mi, djeca sa kolodvora Zoo
Da stvarnost Nemačke i Berlina nije tako sjajna, mogao sam se uveriti i prilikom turističke šetnje po kraju oko ulice Kurfurstendam. Nakon intenzivnog fotografisanja svega i svačega, kao osvedočeni prijatelj klasične umetnosti i istorijske starine, posetio sam porno muzej i shop legendarne firme Beate Uhse, a zatim se uputio na metro stanicu Zoologischer Garten, da bih video to legendarno obitavalište djece sa kolodvora Zoo. Pokušavajući da upijem atmosferu, sa sve pivom i tradicionalnim perecom u rukama, posmatrao sam prolaznike. Među njima je bilo i dvoje vedro raspoloženih policajaca: ja sa pivom, oni pored mene, ali, na moje iznenađenje, nisu mi prišli i rekli “dobro veče, vašu ličnu kartu, šta radiš bre ovde, ajde gubi se, ako se vratimo teško vama”, jer nisu uopšte obratili pažnju na mene. Šta ti je slobodna zemlja: možeš slobodno da piješ, možeš džoint da zapališ, a snage reda i poretka zabole patka!
U jednom trenutku, međutim, prolazilo je ono, što se rečnikom svih žandara, špijuna i udbaša na ovom svetu obično naziva sumnjivim licem. Očas je nestalo osmeha sa lica policajaca: zaustavljaju osumnjičenog nežnim ubadanjem radio stanicom u rebra, a zatim ono poznato “a kuda ćeš, a odakle, a-ha, dobro, ajde, šetaj, samo pazi da se ne sretnemo opet” i tako dalje. Ali, to je nekako i razumljivo: em je odrpan, em sav nekako ubalavljen i musavog lica, pa još crnac – nema sumnje, ili diluje dop ili krade automobile, obija stanove ili vara turiste. Ili nešto još gore... teško je reći, ali... a možda je i terorista? Ako ništa drugo, naružavao je kapitalističku stvarnost i kvario turističku panoramu...
Zapitao sam se da li možda nisam sve vreme imao pogrešan utisak o drugovima čuvarima reda i zakona? Nisu obraćali pažnju na mene, možda zato što sam imao pravu boju kože? Pre par decenija pipkali bi mi možda lobanju ili merili širinu nosa da utvrde moje stvarne kvalitete, ali danas više ne smeju, pa se zato oslanjaju na vizuelnu tehniku. A ja sam nekako ispunjavao uslove, jer nit' sam bio odrpan, nit' sam nosio kakav fes ili može biti zelenu traku oko glave, pa da posumnjaju u mene. Nedostajala mi je i crvena traka oko ruke, šubaru sa značkom narodne milicije DDR-a svakako ne bih natukao na glavu, a nisam pozivao ni na biciklističku revoluciju... A verovali ili ne, nisam ih na svom očajnom nemačkom pitao ni u kom pravcu se ide prema birou za socijalnu pomoć. To bi bio tek posebno težak udarac – em stranac, em se grebe za lovu...
Ovaj kratki, nevažni susret, koji se dogodio u mom prisustvu, iako zaista zanemarljiv, govorio mi je dosta toga. Kapitalizam je... uhh... stvarno nešto najgore što se društvu može dogoditi. I nije to bio jedini događaj ili utisak koji je u meni učvrstio antikapitalističko raspoloženje, u kojem sam i doputovao nazad u Otačestvo.
Po povratku na rodnu grudu, išao sam prema vekovnom ognjištu tako nekako zamišljen nad starim problemima pravde i nepravde, masovne opijenosti potrošnjom, zamkama i opasnostima kapitalizma, kada mi je pogled privukao jedan neobični bilbord. Fotografija dvorišta Saborne crkve u Novom Sadu i samo dve reči: sa jedne strane “duhovnost”, sa druge njegov navodni sinonim na engleskom “spiritity”. Zastao sam, ne verujući u ono što vidim... Stvarno... Pazi, bre, kad stvarno piše spiritity! Spiritity! Ej!!
Jedno je bilo sigurno – došao sam nazad u zemlju svojih predaka, u otadžbinu... Kapitalizme, dođi, vrati se molim te, sve ti je oprošteno!!!