Širenje kruga mržnje

Rat uči decu Izraela i Gaze da je druga strana krvoločno čudovište, koje uništava svaku želju za mirom

Pišu: Neve Gordon i Yigal Bronner

Tokom napada na Gazu, u Izraelu je obustavljeno je odigravanje fudbalskih utakmica. Kada je prošle nedelje nastavljeno sa igrom, navijači su došli sa novom pesmom: "Zašto su škole zatvorene u Gazi?", pevala je masa. "Zato što su sva deca pobijena!", usledio je odgovor.

Na stranu svo njeno varvarstvo, ova pesma odsilakava široko rasprostranjeno uverenje među izraelskim Jevrejima/kama da je Izrael ostvario impresivnu pobedu u Gazi - pobedu koja se meri, ništa manje, nego brojem mrtvih.

Izraelski piloti i komandiri tenkova zaista nisu mogli da razlikuju odrasle od dece koja su se sakrila u svojim kućama ili se pak nagurala u skloništima UNRWA-e, uprkos tome oni su potegli obarač. Stoga, uopšte ne iznenađuje da je strahoviti napad za sobom ostavio 1314 mrtvih Palestinaca/ki, od kojih su 412 - ili gotovo jedna trećina svih žrtava - bila deca.

Ovaj poslednji napad potvrđuje da Izrael, ništa manje nego Hamas, spremno poseže za nasiljem i ne razlikuje civile od vojnika (samo što je naoružanje kojim raspolaže Izrael daleko smrtonosnije). Bez obzira koliko puta izraelska vlada bude pokušavala da okrivi Hamas za najnovije pogibije palestinskih civila, jednostavno ne može objašnjenjima da se reši broja nastradalih, posebno onog koji se odnosi na decu. Povrh mrtvih, 1855 palestinske dece je ranjeno, a desetine hiljada drugih su verovatno traumatizovane, od kojih mnoga doživotno.

Svako dete ima svoju priču. Nedavno nas je pozvala moja prijateljica Beduinka da nam ispriča šta je bilo sa njenim rođacima u Gazi. Jedan rođak je dopustio njenoj petogodišnjoj kćeri da ode do obližnje kuće i vidi da li je komšijama ostalo nešto za jelo. Devojčica je plakala od gladi. U trenutku kad je zakoračila na ulicu ekplodirala je raketa u blizini i geleri su je pokosili. Njena majka je od tada u postelji, jeca i vrišti, "Dopustila sam da mi ćerka umre gladna."

Kao da krvavi prepad nije bio dovoljan, izraelske snage bezbednosti izgleda rado šire plamen mržnje među arapskom populacijom unutar Izraela. Na hiljade palestinskih građana/ki Izraela je uhapšeno zbog protestovanja zbog izraelskog napada a više od 200 ih je još uvek u zatvoru. Jedan incident je dovoljan da ilustruje kakve će psihološke posledice ta hapšenja ostaviti na stotinama druge dece.

Par dana nakon prekida vatre, nekoliko muškaraca sa fantomkama upalo je u kuću Muhamuda Abu Humusa. Oni su došli da ga uhapse zbog protestovanja protiv ubistava u Gazi. Bilo je četiri ujutro i čitava porodica je spavala kada su ti ljudi počeli da udaraju u vrata. Pošto su ušli u kuću, naterali su suprugu Abu Humusa, Vafu, i njihovo četvoro dece: Erfata (12), Šahda (9), Anasa (6) i Majdu (3) da stoje u uglu dok su pretresali kuću i bacali svu odeću, čaršafe, igračke i pribor za jelo na pod. Sa suzama u očima, deca su posmatrala kako su naoružani muškarci odveli njihovog oca i otišli.

Slučaj je hteo da Abu Humus, dugogodišnji mirovni aktivista i član partije Fatah, bude naš lični prijatelj. 2001. on se priključio arapsko-jevrejskom partnerstvu Tajuš (Ta’ayush) i od tada je nesebično organizovao bezbrojne mirovne mitinge i druge zajedničke aktivnosti. Tokom poslednjih osam godina, proveli smo puno vremena u našoj i njihovoj kući i naša deca su odrasla poštojući i voleći jedna druge. Teško je poverovati da je pre samo jednog meseca on bio na proslavi Bar Micvaha Jigalovog sina u jerusalimskoj sinagogi.

Muhamed i Vafa Abu Humus su godinama pokušavali da usade ljubav u svoju decu i želju za mirom, i iako snage bezbednosti možda nisu uspele da unište to, mržnja koju su stvorili tokom jedne noći nije za potcenjivanje. Svakako, šta, mogli bismo se zapitati, će njegova deca misliti o svojim jevrejskim susedima? Kakva osećanja će nositi u sebi? I šta možemo da očekujemo od one dece u Gazi koja su bila svedoci ubistava njihovih roditelja, rođaka, prijatelja i suseda?

Ističemo palestinsku decu zato što ih je jako puno ubijeno i terorisano tokom proteklog meseca. Sa druge strane, sasvim je jasno da izraelska deca takođe pate, posebno ona koja su puno vremena provela u skloništima strahujući da ih ne pogode rakete.

Poruka koja je poslata deci na obe strane ovog haotičnog sukoba glasi da je druga strana krvoločno čudovište. U Izraelu, to se momentalno prevodi u dobitak za partiju Izrael Bejtenu (Yisrael Beytenu) koja širi mržnju i na čijem čeju je ksenofobični Avigdor Liberman. On vodi na simuliranim anketama koje se sprovode u jevrejskim srednjim školama, zajedno sa militantim Benjaminom Netjanahuom koji je odmah iza njega.

Mržnja je, drugim rečima, veliki pobednik ovog rata. Ona je pomogla u mobilisanju rasističkih gomila, i kao što na to ukazuje navijačka pesma, nije ostavila apsolutno nikakvog prostora za drugog, uništavajući čak i bazičnu empatiju sa nevinom decom. Izraelski gosporadi rata mora da su srećni: seme budućeg rata je sigurno posejano.

Neve Gordon predaje politiku na univerzitetu Ben-Gurion u Izraelu i možete joj pisati na nevegordon@gmail.com. Yigal Bronner predaje na južnoazijskom odeljenju na Čikaškom univerzitetu i možet mu pisati na ybronner@uchicago.edu.

Ovaj članak je originalno objavljen u sredu, 28. januara 2009. u 9:16 prepodne, na blogu Dissident Voice.