Sanjaju li lažovi Bajagine pesme?

Kako izgleda kada čovek svoje sitne svakodnevne laži koje svesno ili manje svesno tretira kao nužni uslov za funkcionisanje prestane doživljavati kao laži normalizujući njihovu vrednost kao jedinu stvarnost? Drugim rečima, kako izgleda kada sve što činimo počnemo temeljiti na laži, a da toga više nismo ni svesni? Teško da bilo ko od nas nije dolazio u situacije u kojima proceni da je bolje da slaže, nego da kaže ono što bi se moglo nazvati istinom. Ono što mi se čini je da laž uvek dolazi kao odbrambeni mehanizam od nekog autoriteta koji nam je, razume se, nametnut. Sa tom vrstom autoriteta smo najintenzivnije suočeni u detinjstvu i ranijoj mladosti, tako da se laganje uglavnom usmerava prema nastavnicima/cama, profesorima/kama, roditeljima, babama, dedama ( češće tatama i dedama ), lekarima/kama zbog dobijanja opravdanja za bežanje iz škole, nešto kasnije lažemo i policiju, lažemo na sudu zajedno sa onima koji su školovani i plaćeni da lažu, tj. sa advokatima, na poslu lažemo šefa/gazdu itd.

Međutim, ako se čovek razvija i sazreva, on počinje da gradi mnogo kompleksniji odnos prema laganju kao i prema mnogim drugim stvarima, bar bi tako trebalo da bude teorijski gledano. Ali, posle toliko navikavanja kroz odrastanje da je laž često jedini način da preživimo i prevaziđemo određeni problem, pitanje je koliko smo uopšte i sposobni da u tom kasnijem dobu  razlikujemo laž od tzv. istine. Ako smo sistematski terani da lažima osvajamo mrvice slobode i lične autonomije, onda bi to moglo da znaci da smo čitav jedan svet zapravo izgradili na lažima. I sad, dolazimo u situaciju da se od nas ne samo očekuje da budemo iskreni i "pošteni", već se hvatanje u laži kažnjava na različite načine i opet nas kažnjava neki veliki tata, ovoga puta vrhovni autoritet, država sa svim svojim službama, represivnim organima i silom na koju ona, kako Maks Veber reče, ima monopol.

Od nas se očekuje da budemo iskreni u situacijama u kojima nam nad glavama visi pretnja kazne, bilo da je ta kazna oličena u izricanju nekakve disciplinke mere u školi ili na fakultetu, bilo da je oličena u otkazu na poslu ili dobijanjem zatvorske kazne, a u pojedinim državama i kazne ubistvom. Na sve to, postoji stalna društvena stigma u odnosu na one koji su u laži uhvaćeni, stigma da su lažovi i da su nepouzdani pripadnici zajednice. Oni koji ostanu neuhvaćeni nastavljaju da reprodukuju licemerne temelje na kojima počiva državno uređenje time što još agresivnije upiru prstom u "lažove" krijući iza agresivnog nastupa sopstveno licemerje i patološku laž u kojoj žive. Jel to neko pomenuo političare kao nekoga ko tu matricu nameće odozgo?

Iako je jasno da je teško biti uvek i svuda iskren ( treba li uopšte? ), postoji jedno mesto gde mislim da bez obzira na sve prethodno rečeno ipak nekako moramo biti iskreni, a to mesto je prijateljski odnos. Ako nam iskrenost zakazuje na polju međuljudskih odnosa i to onih koje nazivamo bliskim i prijateljskim, onda smo u većem problemu nego što se na prvi pogled može učiniti. Meni je potpuno fascinantno da i danas ( danas u odnosu na period detinjstva ) među ljudima koji bi se mogli nazvati zrelima primećujem težnju da se lažima pridobije nečije poverenje, naklonost i ljubav. Očekivati da se nečije poverenje zadobije lažima je isto kao i očekivati da Bajaga napiše pesmu koja nije ljigava. Uprkos toj nespojivosti laži i poverenja, ja primećujem da mnogi ljudi istrajavaju baš u tome, da im temelji prijateljstava i ljubavnih odnosa počivaju na lažima. Kada nekima od njih krajnje dobronamerno ukažem na taj problem, dešava mi se ne samo da negiraju sopstvene postupke, već odmah kreću u oštar napad da im ja morališem i da serem kao da ja nikada nisam lagao, iako ja ni jednog trenutka nisam pokušao sebe da stavim u poziciju nekakve moralne gromada imune na laž.

Uz taj bizarni pokušaj stvaranja prijateljstva na lažima ide još jedan dodatak. To mu dođe više kao začin u vidu samoproklamovane pozicije nekoga ko treba da proceni šta bi bilo dobro da osoba kojoj se obraćamo čuje. Bez davanja mogućnosti da taj neko s kim smo u odnosu sam kaže sta njemu odgovara ili ne odgovara, neki ljudi dozvoljavaju sebi da procene šta je za drugoga bolje. Ta samodelegirana pozcija zapravo služi zaštiti upravo onih koji lažu. I ne samo to, već dodeljivanjem sebi takve uloge ti ljudi zauzimaju istu onu autoritarnu poziciju čije nas je postojanje u našim ( i njihovim, razume se ) detinjstvima teralo da lažemo ne bi li za sebe ugrabili još jedan dan slobode pre nego što nas roditelji, škola, crkva, pravni poredak ili država potpuno ne unište i naprave od nas hodajuće olupine.