Sadašnji konflikt među ženama
Još od prvog izdanja ove knjige, ljudi su postali svesniji postojanja sukoba među samim ženama, koji se javlja jer one pokušavaju da deluju na nov način i da zauzmu nova mesta u društvu. Sukobi se javljaju zbog ženske uloge na poslu, oko ciljeva u političkim organizacijama, preko borbe oko moći i takmičenja, problema seksualnog opredeljenja, klase i rase, sve do pokušaja da se stari odnosi održe u novoj formi. Seme ovih sukoba je oduvek postojalo, ali sami sukobi nisu uvek izbijali na površinu. Sukobi postaju očigledniji kada ljudi pokušavaju da rade nove stvari; tako razbijaju stare šablone.
Čak i u sadašnjim ženskim sukobima, možemo prepoznati glavne modele koji su nam poznati od ranije i one koji su nastali iz odnosa dominantni-podređeni sa kojima smo svi mi odrasli i naučili da živimo. Ranija iskustva sa tim odnosom su smanjila naše sposobnosti da ga razumemo i izađemo na kraj sa njim.
Istovremeno, žene su praktikovale jedan drugi model, koji se razlikuje od odnosa između dominantnih i podređenih. Na primer, u porodicama i drugim vezama, žene su pokušavale da stvore odnose koji će svima pomoći u razvoju. Ovaj odnos ne funkcioniše na principu zadobijanja premoći, pobeđivanja niti održavanja na „pozitivnoj nuli“. Žene ne uspevaju uvek u ovim naporima, ali se obično veoma trude. Žene takođe osećaju zadovoljstvo u razvijanju zajedničkih odnosa i unapređenju života drugih pre nego u njihovom pogoršanju. Uopšte, žene žele da prenesu ovakva svoja iskustva u nove sfere delovanja u koje ulaze.
Delovati u smislu poboljšanja porodičnih odnosa nije lako jer je porodica struktuirana kao odnos dominantnih i podređenih. Pa ipak su mnoge žene stekle veliku veštinu da se pobrinu o svačijem iskustvu i tački gledišta čak i kada deluju u uslovima potpune nejednakosti. U ovom kontekstu, poboljšanje međusobnih odnosa ne može se potpuno ostvariti, ali tu su žene na svojoj teritoriji.
Kada žene uđu u društvene organizacije i različite institucije, one nailaze na razne konstelacije faktora. Neke žene su pronašle put da prenesu na radna mesta svoje načine saradnje u zajedničkom delovanju. Na drugoj strani, često nailaze na teškoće suočavajući se sa snagama koje deluju u javnom okruženju.
To znači da su nam potrebni novi modeli za rešavanje sukoba u institucijama i organizacijama, ali ih mi još uvek nemamo. Mnoge žene se koncentrišu na teške zadatke, pokušavajući da uče iz iskustva, a takođe i iz grešaka iz prošlih vremena. Na primer, žene iz Mreže ženske samopomoći ostrva Severni Vankuver u Kanadi (Womens Self Help Network of North Vancouver Island in Canada), izdale su seriju džepnih knjiga koje analiziraju iskustvo u radu i sukobima u ženskim organizacijama i nude moguće obrasce ponašanja. Ova grupa je napravila jedan od najboljih i najkreativnijih pokušaja suočavanja sa ovim teškim problemima.
U ovom prelaznom periodu, žene ponekada očekuju više od drugih žena nego što bi očekivale od muškaraca, tako da osećaju razočarenje i ljutnju kada se ta očekivanja ne ispune. U isto vreme neke žene odustaju od svoje podređene uloge. Ponašaju se mnogo direktnije i otvorenije, posebno sa drugim ženama. Ova promena je dobra. Žene su bile dobro istrenirane da se ponašaju pokorno kada su u pitanju muškarci, šefovi ili vođe i u ponekim situacijama još uvek im se može desiti da se pokore. Naprotiv, sa ženama lakše prepoznaju i iznose neslaganje. Ova sposobnost izražavanja neslaganja vodi ka boljim međusobnim odnosima. Pošto je sukob postao otvoren, ljudi se mogu konfrontirati na plodonosniji način, mada veća otvorenost može biti pogrešno protumačena kao pojačanje sukoba. (...)
Žene još uvek nemaju razvijene forme ponašanja u kojima podržavaju jedna drugu i istovremeno rešavaju sukob. Ako ne želimo da učestvujemo u igrama moći koje igraju muškarci, moramo kreirati sopstvene načine izražavanja konflikta, ali ne dozvoljavajući destruktivnost. Sve dok ne razvijemo bolje načine, pojavljivaće se odnos dominacije-podređenosti. Neke žene pokušavaju da imitiraju dominantnu grupu zadobijanjem statusa i moći na račun podređenih, najčešće drugih žena. Razumevanje suštine tih poriva je vrlo teško naročito kod žena koje su u pokretu za ženska prava. Da li ta žena (ili grupa žena) pokušava da zadobije snagu za sebe i druge žene ili pokušava da stekne ličnu moć na račun drugih; ili je to neka kombinacija obe stvari?
Neke žene se još uvek pretvaraju pred dominantnom grupom nalazeći grube ili suptilne načine da se izdvoje od drugih žena. Oblici ovog ponašanja idu od sticanja veće moći od drugih žena do traženja načina da se nečim istaknu. Na primer zaposlene žene mogu isticati svoj profesionalni status kao sredstvo distanciranja od „običnih žena“; one koriste individualne osobenosti u pokušaju da pobegnu od sebe kao žene, drugorazredne osobe.
Druge dileme potiču iz bolje pozicije ženskih organizacija. U ranim danima stvaranja grupa ili organizacija, žene su nalazile veliku radost u sastajanju i deljenju mnogih osećaja i misli koje ranije nisu mogle izraziti. Žene su razumevale i podržavale jedna drugu. Nevolje nastaju kada shvataju da imaju različita iskustva i opažanja. One se boje da će izgubiti veze i jedinstvo koje su tako negovale. Takođe, boje se da će pojava razlika nanovo stvoriti odnos dominacije odnosno podređenosti. Bilo koja razlika se može pojaviti kao pretnja i signal da su neke od njih „bolje“ odnosno superiornije u odnosu na druge.
Neke ženske organizacije su prevazišle ove strahove, ali većini nas treba više iskustva da bismo naučile pravu vrednost razlika. Naše društvo, kao i mnoga druga, nije sposobno da oceni pravu vrednost razlika i da ih neguje kao izvor nade i razvoja za sve nas. Razlike nose odrednicu „bolje“ i „lošije“.
Razlike su izvor snage za svakog od nas – dok god se ne upotrebe protiv nas. Svi smo međutim bili naučeni da ih se plašimo. Za neke su one bile izvor moći, a za neke izvor destruktivnosti. Dalje, posebne karakteristike, kao što su one zasnovane na klasama, rasi, polu, pa čak i individualnim sposobnostima (kao što su sposobnosti koje mogu omogućiti napredovanje u profesiji) bile su upotrebljene za definisanje osobe kao ličnosti.
Kakve god mogućnoisti (ili dobru sreću) neko može imati, svaka osoba ima i svoja ograničenja. Kako smo neizbežno ograničeni sopstvenim sposobnostima, neizbežno su nam potrebni drugi. Još uvek je teško prihvatiti to kao realnost. Ovaj strah od razlika potiče iz tradicionalnog odnosa dominantni-podređeni u kojem razlika znači nesposobnost, što se pretvorilo u temelj tog odnosa. Kao podređenima rečeno nam je da smo nesposobne – što je pogrešno. A onda je navodna nesposobnost iskorišćena protiv nas. U međuvremenu, dominantni su pretendovali na savršenstvo što takođe nije tačno. I tako su svi počeli da se boje razlika jer su one značile nedostatak. U najgorem slučaju to znači biti „kao žena“ umesto zrela osoba.
U tom kontekstu odnosa dominantnih i podređenih, razlike u rasi i poreklu su uticale na sve situacije.U poslednjoj deceniji žene su počele da obraćaju mnogo više pažnje na kompleksna pitanja porekla, rase i pola. Diskusija i debata su se nastavile oko toga koji je od ovih faktora najuticajniji i najopterećujući, kao i da li je to odgovarajuće pitanje. Žene koje su dvostruko i trostruko opterećene rasom, poreklom i polom su se jače angažovale oko tih pitanja na nacionalnom kao i međunarodnom planu. Bele privilegovane žene su bolje razumele procese koji njima donose dobitak na račun manjina, radničke klase i siromašnih žena. Odeća i hrana kojom se koriste kao i mnoge druge njihove osnovne potrebe obezbeđuju ljudi koji rade za minimalnu nadoknadu, među kojima su i mnoge žene. U nekim organizacijama, žene različitih klasa i rasa su izgradile mnogo bolji osnov za zajednički rad, jer su pravilno ocenile vrednost međusobnih razlika. Njihova borba se sada nastavlja na mnogo višem nivou nego u prošlosti.
Sasvim drugačije dimenzije imaju sukobi koji potiču iz razlika među lezbejkama i heteroseksualnim ženama. Sa jedne strane, seksualne preference nisu oblikovale osnove socijalno-ekonomskog struktuiranja i društvene prednosti na način na koji su to činile klase i rasa. Sa druge strane, lezbejke su samim svojim postojanjem uputile izazov fundamentalnoj strukturi ženske zavisnosti od muškaraca. Zato su lezbejke često bile izložene najgorem pritisku u kojem su, opet, često učestvovale druge žene. Međutim, u poslednjim decenijama, lezbejke su uzburkale savest svih žena. Lezbejke književnice i umetnice su podvrgle strogoj analizi situaciju u kojoj se sve žene nalaze i stvorile sasvim drugu dimenziju umetničkog roda. U ženskim organizacijama trvenja između lezbejki i heteroseksualno orijentisanih žena su često bolna. Opet, neke ženske grupe su prevazišle osnovne nesporazume i pronašle nove načine da se međusobno poštuju. (...)
Neki pisci koji se bave psihoanalizom sugerišu da ceo problem sukoba među ženama proizilazi iz konfliktnog odnosa majka-kćer. Uopšte, takve pretpostavke koristi psihoanalizu na prilično razvodnjen način. Vrlo je lako naći psihoanalitičko objašnjenje za bilo šta. A takva objašnjenja mogu postati nova verzija optuživanja majke, što opet ima vrlo dugu istoriju u psihoanalizi.
Lakše je kriviti majku nego razumeti sistem koji je isključio žene. Tačno je da majke najviše komuniciraju sa kćerima, i da zato postaju najizrazitiji predstavnici represivnog sistema. Ali su i same majke žrtve tog sistema. (...)
Sve ovo ne znači da mnoge majke nisu oštetile svoje kćeri, već da su i same bile oštećene od strane društva u kojem žive. U sistemu koji je tako potpuno stezao žene, majke zaista nisu bile u mogućnosti da pruže svojim kćerima ono što im je potrebno, kao što ni one nisu primile ono što im je bilo potrebno kao majkama. Ali je takođe tačno i da način na koji se majke odnose prema deci (i odraslima, takođe) može biti jedini model koji imamo za novi način života – model koji je baziran na negovanju razvoja drugih osoba. Majke su se borile da nađu način za komunikaciju sa svojom decom, koji će pozitivno uticati na razvoj deteta. Pri svemu tome niko nije svestan koje su potrebe majki. Majke su označene i obezvređene kao predstavnici sistema koji ugrožavaju sve žene. Kćeri su osećale zbunjujuće posledice uticaja svih tih snaga. Dalje, nemoguće je analizirati odnos majka-kćer bez analize uticaja oca, preciznije analize celokupnog konteksta koji određuje strukturu porodice. Sukob između majki i kćeri je danas pomalo i preuveličan, uglavnom zato što mnoge žene pokušavaju da izgrade sopstvenu ličnost na način različit od onog na koji su to činile njihove majke – kao što i mnoge majke pokušavaju da promene sopstvene živote da bi poništile uticaj prinude koji su imale na svoje kćeri. Istovremeno, majke i kćeri razvijaju nove načine komunikacije među sobom. Neke od njih su mnogo radile na tome i ostvarile izuzetno dirljiv odnos zahvaljujući novom razumevanju restriktivnih sila koje su uticale na njih obe.
Ovo su samo neki od slučajeva u kojima su žene iskusile sukob sa drugim ženama. Mnogi sukobi su simptomi tranzicije, prvi koraci koje žene čine postajući kompletne osobe. Da bi to postigle žene neizbežno menjaju mnoge duboko ukorenjene životne obrasce. Žene su u akciji kakvu ranije nismo videle. One osvajaju novu teritoriju, doslovno i psihološki. Čineći to, one postavljaju konflikt na novi i svesniji nivo i tragaju za boljim načinima da se sa njim suoče.
U našim ličnim životima svi odnosi moraju uključivati konflikte. Kad god dve osobe komuniciraju, svaka od njih donosi nešto novo onoj drugoj, nešto sasvim različito od onog što bi nastalo u njoj/njemu. Naša sposobnost da se suočimo sa novim mislima i sa novim osećanjima je izvor našeg razvoja i razvitka odnosa među ljudima. Žene poseduju veliku želju da se vežu za druge. Ta želja može biti izvor snage u sukobu. Najpozitivniji sukobi su oni koji vode boljoj povezanosti, mesto razdvajanju. Ova vrsta sukoba vodi ka razdvajanju, ali oboje (ili svi) koji u njemu učestvuju moraju biti spremni da uđu u tu vrstu sukoba. Žene imaju istoriju vere u povezanosti među ljudima. Naš najbolji put je da uvažavamo tu istoriju dok se suočavamo sa konfliktima koji su pred nama.
( Iz: Jean Baker Miller, Toward a New Psychology of Women, Beacon Press, Boston 1986.)
Preuzeto: Glas Isidore