Robert Fisk: Tiranov odlazak. Radost nacije

Pevali su. Smejali se. Plakali. Nema više Mubaraka

The Independent, subota, 12. februar 2011.

Svi su odjednom zapevali.

I smejali su se, i plakali, i vikali i molili se, klečali na ulici i ljubili prljavi asfalt ispred mene, i igrali i slavili Boga zato što ih je oslobodio Hosnija Mubaraka – što je bio trenutak velikodušnosti, jer njihovom hrabrošću se a ne božijom intervencijom Egipat oslobodio svog diktatora – i plakali dok su im suze kvasile odeću. Bilo je to kao da su se svi muškarci i žene upravo venčali, kao da je radost mogla da prekrije decenije diktature i bol i represiju i poniženje i krv. Zauvek, biće poznata kao Egipatska revolucija od 25. januara – dan kada je počeo ustanak – i biće zauvek priča o narodu koji se digao.

Starac je najzad otišao, predavši vlast ne potpredsedniku već – zloslutno, iako milioni nenasilnih revolucionara i revolucionarki sinoć nisu bili spremni da to ispravno procene – vojnom savetu Egipta, feldmaršalu i skupini brigadnih generala, jemcima, za sada, svega onoga za šta su se prodemokratski demonstranti i demonstrantiknje borili i za šta su, u nekim slučajevima, dali svoje živote. Ipak, čak su i vojnici bili srećni. Baš u trenutku kada su se vesti o Mubarakovoj abdikaciji poput požara širile među demonstrantima koji su bili s one strane državne televizijske stanice koja gleda na Nil i koja je bila pod zaštitom vojske, lice jednog mladog oficira se ispunilo radošću. Čitavog dana, demonstranti su govorili vojnicima da su braća. Pa, videćemo.

Priča o istorijskom danu nekako se izmigoljila iz onoga što sinoćnja pobeda stvarno znači za Egipćan(k)e. Čistom snagom volje, hrabrošću uprkos omraženim policijskim snagama Mubarakove državne bezbednosti, putem shvatanja da – da – ponekad reči i fejzbuci nisu dovoljni i morate da se borite da biste srušili diktatora, samim činom borbe pesnicama i kamenicama protiv pandura sa električnim pištoljima i suzavcem i bojevom municijom, oni su ostvarili nemoguće: kraj – moraće da se pomole svom Bogu da bude trajan – nepunih 60 godina autokratije i represije, od kojih 30 pod Mubarakom.

Arapi, oklevetani, prokleti, rasno zlostavljani na Zapadu, tretirani kao zaostali od strane mnogih Izraelaca koji su želili da održe Mubarakovu često divljačku vladavinu, su ustali, odbacili svoj strah, i oterali čoveka kojeg je Zapad voleo kao "umerenog" lidera koji je slušao njihova naređenja po ceni od 1,5 milijardi dolara godišnje. Nisu samo istočnoevropljani ti koji umeju da se usprotive brutalnosti.

To da je ovaj čovek – manje od 24 časa ranije – u trenutku ludila objavio da još uvek želi da zaštiti svoju "decu" od "terorizma" i da će ostati na vlasti, učinilo je jučerašnju pobedu još vrednijom. U četvrtak uveče, muškarci i žene su zahtevali demokratiju u Egiptu i podigli su u vazduh svoje cipele da bi iskazali nepoštovanje prema oronulom lideru koji ih je tretirao kao decu, nesposobnu za političko i moralno dostojanstvo. Zatim je juče jednostavno pobegao u Šarm el-Šeik, odmaralište zapadnjačkog stila na obali Crvenog mora, mesto koje ima toliko zajedničkog sa Egiptom koliko i Marbelja ili Bali.

I tako egipatska revolucija je sinoć prešla u ruke armije dok je niz kontradiktornih izjava vojske ukazivao na to da se na ruševinama Mubarakovog režima egipatski feldmaršali, generali i brigadiri takmiče za moć. Izrael, sudeći po poznatim vojnim porodicama iz Kaira, pokušava da ubedi Vašington da promoviše svog omiljenog Egipćanina – bivšeg šefa obaveštajne službe i podpredsednika Omara Sulejmana – za predsednika, dok je fedmaršal Tantavi, ministar odbrane, želeo da njegov načelnika štaba, general Sami Anan, upravlja zemljom.

Kada je Mubarak juče popodne sa svojom porodicom istovaren u Šarm el-Šeiku, to je samo potvrdilo utisak da je njegovo prisustvo više nevažno nego provokativno. Stotine hiljada demonstranata i demonstrantkinja na trgu Tahrir je namirisalo isto raspadanje vlasti pa čak je i Muhamed el Baradej, bivši inspektor UN za naoružanje i ambiciozni dobitnik Nobelove nagrade, izjavio: "Egipat će eksplodirati", te da ga "armija mora spasiti".

Analitičari govore o "mreži" generala unutar režima, premda ona više liči na paučinu, niz konkurentnih viših oficira čije su lično bogatstvo i ljubomora štitili privilegije stečene služenjem režimu čiji 83-godišnji lider sada izgleda onoliko dementno koliko i senilno. Zdravlje predsednika i aktivnosti miliona prodemokratskih demonstranata i demonstrantkinja širom Egipta sada su manje važne od žestokih razmirica unutar vojske.

Ipak, iako su zbacili reisa – predsednika – vrhovnu vojnu komandu čine ljudi starog poretka. Naravno, većina oficira sa najvišim činovima su odavno usisani u režimske odnose moći. U poslednjoj Mubarakovoj vladi, podpredsednik je bio general, premijer je bio general, zamenik premijera je bio general, ministar odbrane je bio general i ministar unutrašnjih poslova je bio general. Sam Mubarak je bio načelnik avijacije. Vojska je dovela Nasera na vlast. Ona je podržavale generala Anvara Sadata. Podržavala je generala Mubaraka. Vojska je zavela diktaturu 1952. i sada demonstranti veruju da će ona postati pokretačka snaga demokratije. Nek se nadaju.

Stoga – nažalost – Egipat je vojska i vojska je Egipat. Ili to ona, avaj, voli da misli. Stoga ona želi da kontroliše – ili da "zaštiti", kako vojni kominikei konstantno ponavljaju – demonstrante koji zahtevaju konačan Mubarakov odlazak. Ali stotine hiljada demokratskih revolucionara i revolucionarki Egipta – razgnevljenih Mubarakovim odbijanjem da se odrekne predsednikovanja – juče je počelo sa sopstvenim preuzimanjem Kaira, prelivajući se sa trga Tahrir, ne samo oko zgrade parlamenta već i sa one strane zgrade državne televizije i radija koja gleda na Nil i glavne autoputeve koji vode do Mubarakove luksuzne rezidencije u bogatom predgrađu Helipolisa. Hiljade demonstranata i demonstrantkinja u Aleksandriji je došlo do same kapije Mubarakovih palata gde im je predsednička garda skromnom gestom iskazivanja "prijateljstva" sa narodom dala vode i hrane. Demonstranti i demonstrantkinje su takođe zauzeli trg Talat Hab u komercijalnom centru Kaira dok su u ranim prepodnevnim časovima hiljade profesora iz tri glavna univerziteta u gradu učestvovale u protestnoj šetnji do Tahrira.

Nakon gnevne reakcije na Mubarakov govor koja je potrajala tokom noći, duboko uvredljivi govor – u kome je nadugačko i naširoko govorio o sebi i svom učešću u ratu 1937. i samo maglovito pričao o dužnostima koje će navodno preneti na svog podpredsednika, Omara Sulejmana – jučerašnje demonstracije su počele humorom i izvanrednom uljudnošću. Ako su se Mubarakovi lakeji nadali da će njegova bezmalo suicidalna odluka od četvrtka isprovocirati milione demokratskih demonstranata i demontrantkinja širom Egipta da upotrebe nasilje, pogrešili su; oko Kaira, mladići i devojke koji su bili temelj egipatske revolucije postupali su sa onom vrstom uzdržanosti na koju je juče predsednik Obama neubedljivo pozvao. U mnogim zemljama, spalili bi vladine zgrade nakon tako oholog predsedničkog govora; na trgu Tahrir, oni su organizovali čitanje poezije. I onda su čuli da je njihov bedni protivnik otišao.

Ali arapskim stihovima se ne postiže revolucija, i svaki Egipćanin i Egipćanka su juče znali da inicijativa više nije na strani demonstranata ništa više nego što pripada dalekoj ličnosti bivšeg diktatora. Jer buduće političko telo Egipta leži u rukama stotinjak oficira, čija stara odanost Mubaraku – bolno testirana odvratnim govorom od četvrtka, a kamoli tek revolucijom na ulicama – sada je potpuno napuštena. Vojni kominike od juče ujutro je pozvao na "slobodne i fer izbore", dodavši da je egipatska vojska "posvećena zahtevima naroda" koji bi trebalo da se "vrati normalnom načinu života". Prevedeno na civilni jezik, to znači da bi revolucionari i revolucionarke trebalo da se spakuju dok koterija generala razdeli ministarstva u novoj vladi. U nekim zemljama, to se zove "coup d'etat".

Juče ujutro oko napuštene Mubarakove palate u Kairu, predsednička garda, zasebna i moćna paravojna sila unutar armije, razmotala je ogromnu bodljikavu žicu oko ivice dvorišta, podigla ogromne grudobrane od džakova sa peskom i rasporedila vojnike sa teškim mitraljezima iza njih. Tenkovi i žica. Bio je to prazan gest dostojan samog Mubaraka. Budući da je on već pobegao.

Ali naređenja koje je vojska izdala svojim vojnicima da se brinu o demonstrantima izgleda da su sleđena do tančina u satima koji su prethodili pobedi. 25-godišnji poručnik egipatske treće armije, visoko obrazovan mladić koji govori gotovo tečnim engleskim, pomagao je demonstrantima da provere identitete učesnika/ca protesta koji je održan nadomak ministarstva unutrašnjih poslova, razdragano priznavši da nije siguran da li su protesti u Kairu najbolji način za ostvarenje demokratije. On nije rekao svojim roditeljima da je u centru Kaira da ne bi uznemirio svoju majku, rekavši im umesto toga da je na dužnosti u kasarni.

Ali da li bi on pucao u demonstrante prilikom sukoba, pitali smo ga? "Mnogi ljudi mi postavljaju to pitanje", odgovorio je. "Ja im kažem: 'Ja ne mogu da pucam u svog oca, svoju porodicu – vi ste mi kao otac i moja porodica.' I ja ovde imam mnogo prijatelja." A ako bi stiglo naređenje da se puca na demonstrante? "Siguran sam da se to neće desiti", rekao je. "Sve druge revolucije [u Egiptu] su bile krvave. Ja ovde ne želim krv.”

Vojnik dobro poznaje svoju istoriju. Egipćani iz Kaira su se digli 1798. protiv Napoleonove armije, borili se protiv monarhije 1881. i 1882, podigli ustanak protiv Britanaca 1919. i 1952, i pobunili se protiv Sadata 1977. u buni za hranu i protiv Mubaraka 1986, kada je čak i policija napustila vladu. Najmanje četiri vojnika na trgu Tahrir su u četvrtak prebegli na stranu demonstranata. Armijski pukovnik mi je rekao pre nedelju dana da je “jedan od naših drugova pokušao da izvrši samoubistvo” na trgu Tahrir. Tako da generali koji se poput lešinara bore nad ruševinama Mubarakovog režima sada moraju da vode računa da im vojnike ne zarazi revolucija.

Što se tiče Omara Sujelmana, njegov postmubarakovski govor od četvrtka uveče je bio gotovo onoliko detinjast koliko i predsednikov. On je rekao demonstrantima da idu kući – tretirajući ih, rečima jednog demonstranta, kao ovce – i propisno okrivio “televizijske i radio stanice” za nasilje na ulicama, što je ideja koja je besmislena koliko i Mubarakova tvrdnja – izneta po ko zna koji put – da “tuđi prsti” stoje iza revolucije. Možda su takođe prestale i njegove ambicije za predsednikovanjem, još jednog starca koji je mislio da može da spreči revoluciju lažnim obećanjima.

Možda je senka armije suviše mračan prizor za prizvati u Egiptu nakon tako monumentalne revolucije. Radost Zigfrida Sasuna na dan uspostavljanja primirja 1918, kraj Prvog svetskog rata – kada su svi takođe odjednom počeli da pevaju – bila je iskrena i zaslužena. Pa ipak taj mir je vodio daljim neizmernim patnjama. I Egipćani i Egipćanke koji/e su se tokom protekle tri nedelje borili/e za svoju budućnost na ulicama svoje nacije moraće da sačuvaju svoju revoluciju od internih i eksternih neprijatelja ukoliko žele da ostvare stvarnu demokratiju. Armija je odlučila da zaštiti narod. Ali ko će zauzdati moć armije?