Risto Podvožnjak o izmenama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju
Zadnjih dana smo bili u prilici da pratimo vesti koje bi u nekom drugom kontekstu možda zasluživale prefiks "dramatične", ali u slučaju Srbije, biće da je "pozorišno" izraz koji bolje opisuje ono šta se dešavalo. Radi se o izmenama Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju, izmenama koje je zahtevao MMF, Vlada ih po običaju prihvatila, a sindikati su, po ko zna koji put iz usta svojih odavno kompromitovanih lidera, u javnost slali preteće poruke, ovaj put o generalnom štrajku i padu Vlade.
Ideološke i korektivne posledice svetske ekonomske krize postaju sve jasnije. Radi se o novom napadu kapitala na radnička prava, a ovaj put se težište prebacuje iz zemalja Trećeg sveta u zemlje Prvog sveta, sve pod izgovorom neophodnosti dramatičnih odluka, koje će navodno, na duže staze, doneti korist svima onima za čije se danas smanjenje penzija i plata MMF zalaže. Ili bar njihovim potomcima. Ili potomcima njihovih potomaka. Međunarodni monetarni fond je glavni glasnogovornik ovog napada, sa svojim dobro uvežbanim novogovorom, ideologiziranim objašnjenjima zašto se mora izabrati baš taj pravac ekonomskog delovanja (ma poslušajte samo Alberta Jegera, šefa misije MMF-a) i pragmatičnim znanjem o krajnjem cilju predloženih reformi. Jer, čak iako te reforme, u ovom konkretnom slučaju, ne donesu blagostanje radnicima/ama i penzionerima/kama, čak iako, u nekoj drugoj prilici, dovedu do potpunog kolapsa sistema zdravstvene zaštite ili obrazovanja (što ne bi bilo prvi, ni poslednji put), buržoazija (da iskoristimo oldskul izraz) će profitirati. Bogati će postati bogatiji. Ispostaviće se, po ko zna koji put, da je kapital pretekao tamo gde je trebalo, te je samim tim projekat uspeo. Mašala.
Ovaj napad kapitala odvija se u svim evropskim zemljama. Bili smo svedoci masovnih protesta grčke i francuske radničke klase, oštrog i očajnog sukoba koji ne ostavlja mnogo nedoumica o klasnoj prirodi društva u kome živimo, kao i o klasnim interesima tvoraca monetarne politike. Ako se i može zamerati vodećim sindikatima u tim zemljama da se su skloni političkim kalkulisanjima, kompromisima i reformizmu, kao što to mejnstrim sindikati uvek i jesu, tada u slučaju Srbije ne da možemo da zameramo, nego slobodno možemo sindikate, odnosno njihova vođstva, da svrstamo na istu stranu gde su i MMF i Vlada - na stranu čuvara kapitala, čuvara interesa vladajućih klasa, na stranu odbrane neoliberalnih rezova, na stranu direktnih pomagača eksploatacije radničke klase u Srbiji.
Od početnih pretnji o generalnom štrajku, preko vesti da je zakon povučen iz procedure glasanja dok se ne postigne dogovor sa sindikatima i MMF-om, došlo se do udarne vesti da su Vlada i sindikati postigli dogovor, o kome predstavnici sindikata neće da kažu ništa konkretno pošto ništa nije potpisano. Aha, usmeni dogovor? Dooobro. Sa druge strane, Vlada i MMF su takođe postigli dogovor da se predložene izmene zakona vrate u skupštinsku proceduru, bez suštinskih promena. Tresla se sindikalna gora, rodio se vladin miš. Na istoku stare priče, na zapadu ništa novo. Sada treba samo svi da ćutimo neko vreme, da se zaboravi šta taj zakon donosi i koje će biti njegove posledice. A kada se, za par meseci, zakon bude izglasavao, svi treba da razmišljamo o tome hoće li Novak Đoković osvojiti još jedan turnir, hoće li neka nova zemlja priznati Kosovo, hoće li još neki "huligan" biti uhapšen kao da je baš on najveća pretnja blagostanju Srbije, do koga je toliko stalo našem premudrom (i lepom) Borisu Tadiću, Vladi, sindikatima i MMF-u.
Da podsetimo šta donose izmene Zakona o penzijsko invalidskom osiguranju: podizanje starosne granice za odlazak u penziju sa 53 na 58 godina, povećanje staža osiguranja za žene sa 35 na 38 godina; udova stiče pravo na porodičnu penziju ako je do smrti bračnog druga navršila 53 godine života (u odnosu na dosadašnjih 50), a udovac 58 godina života (u odnosu na dosadašnjih 55); zatim povećava se broj godina potrebnih za beneficirani radni staž; smanjuje se lični koeficijent za najviši iznos penzije sa 4 na 3,8; otvara se mogućnost da penzije padnu ispod 60% prosečne zarade. Pratite li logiku reforme? Naslućujete li ko dobija , a ko gubi na lokalnom i globalnom nivou?
Sve ovo nije posledica ekonomske nužnosti, neizbežnog puta ka oporavku zemlje, naučnih istraživanja koja najbolje znaju šta da se radi kako bi svi bili na dobitku. Neće svi biti na dobitku ni ovom ni drugim reformama koje dolaze od Međunarodnog monetarnog fonda. Neće to biti ni većina društva. Situacija je vrlo jasno. Ovo je klasni rat, zamagljen radom PR stručnjaka, intelektualaca u službi kapitala, konstantnom medijskom propagandom (pogledajte samo izjavu Čede Jovanovića, punu floskula o napretku i odricanju). Ovaj rat, sakriven iza parola o reformama, dobijaju kao i mnogo puta do sada, bogati i moćni. Slušati njihove argumente, kojima opravdavaju svoje bogatstvo, svoj položaj i svoju eksploataciju ostatka društva, jeste trovanje - trovanje srca i uma. Čin mentalnog zagađivanja, živčanog preforsiravanja. MMF smatra da? Koga je briga. Boris Nikolić želi da? Beži đavole. Politički analitičar blizak LDP-u smatra da? Odjebi. Nema rešenja za postojeće probleme unutar postojećeg sistema, pošto postojeći sistem generiše postojeće probleme - oni su njegova suština. Viziju "prirodnosti" i "normalnosti" klasnog društva, moramo zauvek odbaciti i zajedno početii rad na stvaranju besklasnog društva ravnopravnih ljudi i zajednica, korak po korak. Do tada, uvek iznova ukazivati na to da je car go, da kapitalizam postoji zbog bogatih i da je neoliberalizam njegova trenutna zvanična ideologija. A da je predložena reforma Zakona o penzijsko-invalidskom osiguranju čin agresije i napada na radničku klasu i celokupno društvo koje živi na teritoriji Srbije.
za Antifa BGD**