Putovanje i snovi budnog šetača

Putovanje i snovi budnog šetača
I onda sam zastao,

Udahnuo duboko,
Pogledao levo,
Pogledao desno,
Izdahnuo svu paučinu sa očiju,
Izdahnuo poslednju emociju iz snova,
Izdahnuo lepljive poglede
I suvišne reči uvijene u providnu foliju,
Izdahnuo sam so sa rana na nervima
I dlake komšijske mačke
Što se po terasi šeta.

Onda prvi korak,
Zatim i drugi,
Pa treći...
Lutanje se nastavlja,
Vrata se opet otvaraju,
Ulazim u drvored nepravilnih izbočina,
Drvored sunca
I loših osmeha što vrebaju iz prikrajka.
Zamišljam jedan dan,
Bar jedan dan u kojem se olovo može
Pretvoriti u kišu,
A oblaci u moždanu oluju,
Dan u kojem se mirna pučina
Može ustalasati škrgutanjem zubima
Ceđenjem reči ispod jezika,
Izvrtanjem zarozanih džepova
I vazduhom kompresovanim u kanalizaciji poraza.

Posađen na otvorenom polju,
Ostavljen na vetrometini
Posmatram kretanje oblaka,
Mozak mi se uskovitlao,
Iz nosa mi je potekla krv,
Olovna kiša stvara rane po telu,
Osećam da sam ovim pokretom odbacio teret
I načinio jedan od svojih zaokreta.

Usmeravajući svoje poglede budnog šetača
Ka horizontu,
Okrenuo sam leđa kopačima zlata,
Jer bolje da mi olovna kiša
Slama osmeh,
Nego da umrem u zlatnoj groznici
I snovima koji odavno nisu moji.