Protiv rada

Radnička klasa u savremenom kapitalizmu više nije neprijatelj kapitalista: ona je njihov saradnik i njihov sledbenik. Radnička klasa, zavedena olakšicama koje je dobila gotovo bez borbe, gleda u svog idola raširenih očiju. Ovako hrabra izjava možda izgleda bezobrazno, ali nas njena istinitost zauvek ostavlja tužnim.

Radnička klasa u savremenom kapitalizmu više nije neprijatelj kapitalista: ona je njihov saradnik i njihov sledbenik. Radnička klasa, zavedena olakšicama koje je dobila gotovo bez borbe, gleda u svog idola raširenih očiju. Ovako hrabra izjava možda izgleda bezobrazno, ali nas njena istinitost zauvek ostavlja tužnim. Jer, ako pitate radnika u Mančesteru ili u Bostonu, San Paolu ili Pekingu da li bi više voleo da bude "na vlasti" a i dalje da radi ili da bude na vlasti a da ima nekoga da radi za njega, uvek bi izabrao ovo drugo. Buržoaska pozicija je vrhunac dometa radničke klase, i to je bila i pre svih propalih revolucija, to je bila od postanka "radništva". Činilo se, istina, da se radnik bori protiv gazdi i poretka, ali bi on, svaki put kada bi imao priliku da dođe do konkretnih razultata u toj svojoj borbi, vešto i oprezno izvukao prste iz vatre i pristajao na “bolje uslove”, “veće nadnice”, i slično. I opet se vraćao na isto mesto sa kojeg je krenuo, u fabriku. Njegov izbor je predstavljao pobedu za gazde, nikako za njega i njegove drugove, ali je on to video kao jedini izlaz, jedinu alternativu gladi, siromaštvu, padu na društveno dno. Niko se nije usudjivao da postavi pitanje postojanja fabrika i njihove toliko uzdizane nezamenljivosti.

Danas se štrajkovi na Zapadu dižu oko 2% povećanja plate, nikako za rušenje sistema. Radnici vole sistem i čuvaju sistem. Njihovi krediti zavise od sistema i od zadržavanja posla. Stoga ne zatežu mnogo. Radnik više nije skroman; on želi sve. On želi da bude gazda. Njegova svest se razvila u svest onoga ko poseduje i kao takva ona nema druge zahteve osim da poseduje više i kompletnije. Rad je nekada bio “izlaz” iz stanja gladi (put ka posedovanju dovoljne količine hrane), danas rad predstavlja stepenik ka buržoaskim dobrima, ka većoj količini robe i sigurnijoj budućnosti. Svaki radnik se nada da će on ili njegova deca skupiti dovoljno novca ili dobara da mogu da se izdignu iznad “radništva”. On grabi sve što mu se da. Školuje decu da bi bili iznad njega, da bi ostvario svoje buržoaske ambicije barem kroz svoje naslednike. Razlika između razvijenih i manje razvijenih sredina, što se toga tiče, stoji samo u vremenu koje je potrebno da se dođe do željene pozicije u društvu materijalnih vrednosti. Na zapadu je to moguće učiniti u dve generacije, ponekad i u samo jednoj. U manje razvijenim zemljama proces je nešto duži, ali uvek dolazi do krajnjeg cilja: buržoaske pozicije. Pitamo se: Kako je to moguće? Gde je ona revolucionarna snaga, onaj potecijal, onaj proleter? Zar je moguće da ga je kapitalizam toliko korumpirao da više nema želju da se za bilo šta bori osim, svremena na vreme, za veće nadnice? Odgovor se, naravno, ne sviđa levičarima, jer je pozitivan i oni to znaju. Čak šta više, oni su aktivno učestvovali u pravljenu tog scenarija, pristajući uvek na manje nego što su, u neka revolucionarna vremena, mogli dobiti. Praveći se da predvode revoluciju, levičari su vodili kontrarevoluciju. Oni su, zarad vlasti, promenili radničku klasu i pripitomili je. Proleterijat kakav je postojao u 19. veku više ne postoji. Radnici su postali polukapitalisti i svoj izlaz vide jedino u punoj kapitalističkoj poziciji.

Ko je onda danas “radnik” u kapitalizmu? Ko zamenjuje one koji su avanzovali u buržuje? Odgovor će se uvek pronaći u rastućim gradovima, u umiranju sela, u migraciji stanovništva iz područja sa velikim natalitetom u područja gde natalitet stagnira. Danas svaka razvijena zemlja ima razrađene siteme uvoza radne snage, što sa sopstvenih teritorija, što iz nerazvijenih zemalja. Popuna mesta u fabrikama se vrši gotovo automatski: kako generacije radnika odlaze u penziju ili na viša mesta u hijerarhiji, tako na njihova mesta dolazi nebrojeno mnogo novih radnika, željnih dela istog kolača, dakle zdravstvenog i penzionog osiguranja, kredita, onoga što oni vide kao jedinu mogućnost za odlepljenje od dna, što više ne podrazumeva (za radnike) umiranje od gladi. Time se populacija koncentriše na male prostore, gde je moguće manipulisati cenama radne snage, kontrolisati kreditne aktivnosti radnika, i sistemom otpuštanje-zapošljavanje držati imaginarni prst na obaraču, kao opomenu za svakog ko pomisli da može da ne radi a da bude privilegovani član zajedinice.

Jer, radnici su postali privilegovani. Mi nemamo zbog čega da ih žalimo. Oni sami sebe više ne sažaljevaju. Oni rade i gomilaju. Kako se kapitalizam razvija (tamo gde nije još dostigao neoliberalnu fazu), on unpred udovoljava zahteve radnika za boljim uslovima rada. On ne može da dopusti, i u najvećem broju slučajeva u tome uspeva, da iskrsnu problemi između radnika i uprave. “Socijalno, zdravstveno i redovna plata” su najniži standardi a radno vreme se kreće od 35 do 60 sati, kako ko izvoli. Plate su dovoljne da se “lepo živi”, znači troši, planira budućnost, razvija neki privatni biznis koji će doneti ekstra dohodak. I ušteđevina za školovanje dece, za otplatu stana, kuće, kola, svega što će novoj generaciji pomoći da korakne jednu stepenicu više, i, sa boljim obrazovanjem, otplaćenom kućom, bude sigurnija u razvoju sopstvenog kapitala. Ali, to ne znači da radnik voli rad, samo da pristaje na njega zarad privilegija koje može da kupi novcem za koji je rad prodao. U prvoj zgodnoj prilici će radnik odustati od rada, samo da mu ona iskrsne (prevremena penzija, nasledstvo, sopstveni biznis, dobitak na lutriji,...)

Kako većina radnika danas pripada nekom specijalizovanom sindikatu, on pristankom na uslove rada potpisuje ugovor da će poštovati propise i sindikata i kompanije za koju radi. Sindikat i kompanija su oni koji pregovaraju o poboljšanju (ili pogoršanju) uslova rada (većinom o visini nadnica). Radnik mora da se povinuje želji većine, koja se izglasava jednokratno, putem delegata. U doba revolucionarne krize, radnici deluju kao jedno telo, bez individualnih ispada (bar ne javnih, s obzirom da se uništavanje mašina ili alata nikada ne radi u lice gazdama). Ali duboko u srcu svakog pojedinačnog radnika nikada nije bio povrtak na posao pod "boljim" uslovima. To su uvek bile želje uprave i vlasnika fabrika. Radnik je potajno želeo da se više nikada ne vrati u taj pakao!

Identifikacija radnika sa sopstvenim radom (u smislu u kome se zanatlije ponose svojom veštinom, npr.) je postala nemoguća onog momenta kada više nije bio sposoban da vidi proizvod svog rada kao nešto što bi mogao da upotrebi u svakodnevnom životu. Reklo bi se da je radnik, videvši količinu robe koja izlazi ispod njegovih ruku, počeo da zazire od te robe i procesa u kojem ona nastaje. Zbog količine, ta roba mu se ogadila, a oseća i prezir prema njoj, što joj umanjuje vrednost u njegovim očima, samim tim umanjuje i vrednost rada koji je uložio u proizvodnju te robe. Prenosno, radnik prezire i samog sebe zbog učesća u procesu proizvodnje te otuđene stvari. Onaj deo rada koji odlazi na tržište sa proizvodom, za radnika je zauvek izgubljen. Ako želi da povrati taj rad, on mora da ode na tržište i, za novac kojim je plaćen, kupi proizvod koji smatra delom svojih ruku. Drugi način, a to je ono što mu je obećano od strane levičara, je da prisvoji plod svoga rada i njime raspolaže kako zna i ume. Ali, budući da je u procesu proizvodnje već izgubio odnos sa proizvodom (nije ga pravio za sebe) radnik ga ne želi. On ne zna šta bi s njim i sama pomisao da “raspolaže” sa nečim sto je za njega kao ličnost neupotrebljivo, više ga plaši nego varijanta po kojoj on raspolaže jedino novcem, sa kojim može da kupi ono što mu je "zaista" potrebno. Radnik se dela rada koji odlazi na tržište u obliku proizvoda odriče i on ga ne registruje emotivno. On pristaje na uslove u kojima prodaje svoj rad. On svoj rad posmatra kao robu na pijaci, kojoj kači cenu izgrađenu uslovima tržišta, a ti uslovi nikada nisu u vlasti radnika. Dakle, radnik pristaje na pravila koja niti postavlja, niti je u stanju da ih bitno menja. Tu dolazi do potpunog prezira rada od strane radnika, s obzirom da ni proizvod ni cena njegovog rada ne zadovoljavaju njegove potrebe kao ljudskog bića. Jedini izlaz iz tog ćorsokaka je u robi za koju zamenjuje dobijeni novac: što je više ima, radnik se “oseća bolje”. Tako se (veštački) zatvara emotivni krug, i ukida potreba za pobunom protiv ne samo rada, nego protiv bilo čega što se oko njega dešava. Pretvaranjem svoje kvalifikovanosti u tržišnu vrednost, on sve vidi kao tržišnu vrednost. On dakle počinje da razmišlja kao buržuj, kapitalista. Antagonizam između njega i vlasnika fabrike više ne postoji; oni su, svako na svom nivou, isto. Gazda teži da za ono što poseduje dobije što veću količinu novca, a radnik radi to isto sa jedinim posedom koji ima — svojom radnom snagom. Obojica dobijeni novac pokušavaju da upotrebe na najbolji mogući način. Kupuju robu, ulažu u akcije, nekretnine, kola... Jedino osećanje koje radnik ima u odnosu na svog poslodavca nije više mržnja, nego zavist. U tom smislu, radnik u ovom stadijumu kapitalizma ne nosi onu iskru koju je nosio radnik 19. veka ili prve polovine 20, koji je radio za goli život, za hranu, i istinski mrzeo svog eksploatatora.

Tržište, koje se razvilo u megalomansku aždaju u poslednjih 50 godina, zahteva sve. I od svakoga. Niko ne biva pošteđen te pošasti. Tržište koje je sposobno da u roku od jedne decenije konzumira pola Evrope i Rusiju, da u dve decenije potpuno apsorbuje celu Aziju nije snaga sa kojom je moguće boriti se. Radnik nije samo lobotomiran od strane medija, on je potpuno konzumiran od strane tržišta i u njemu više nema ničega revolucionarnog. On ne vidi drugi izlaz osim utapanja u tržište i eventualnog potpunog prelaska na stranu kapitalista. Socijalizam je propao. Kina je poklekla (o Rusiji da ne govorimo). Jedina nada za nada za komforan život je Zapad. Go West. Gde god da ga ima.

Niko od vođa i teoretičara revolucuje još nije ponudio nešto drugo, nešto bitno drugačije. Fabrike su već bile u rukama radnika i oni nisu znali šta bi s njima. Fabrike na Zapadu danas su visokoproduktivne, sterilne sredine u kojima se radnik ne oseća kao kod kuće, ali zato zna šta ga kod kuće čeka. Da li je moguće da smo pokušali sve u poslednjih 200 godina samo da radniku približimo njegov rad i ubedimo ga da radi “za sebe”? Da li je tako nešto moguće ili je ono što američki radnici imaju najveći domet "radništva"? Ja bih rekao da jeste. Radnici u Mančesteru, Bostonu, Sao Paolu ili Pekingu žele da neko drugi za njih radi. To je osnova njihovog pojmanja sopstvenog položaja. Veće nadnice i bolji uslovi rada su poželjni i oni su im na raspolaganju. Ali to nije prvo što im je na pameti kada razmišljaju o onome što bi stvarno želeli. Oni jesu vaspitani u maniru rada i tržišta ali njihove želje, naravno, idu iznad toga. Čovek je ono što vidi. Odnosno on teži da bude ono što vidi. I, uprkos svim zabranama, kompromisima i sudarima koje doživljava na tom putu, on na kraju zaista postaje ono što vidi. Makar kroz svoju decu, makar za nekoliko generacuja. Kapitalizam je to omogućio radniku, u nekoj za kapitalizam razumnoj meri. Niko drugi nije uspeo da održi obećanja radniku. Kapitalizam je uspešno odigrao poslednji potez u utakmici između klasa. Ispunio je sve želje radnika, i ponudio mu, makar na dugačkom štapu, nešto drugačije od upravljanja fabrikama i kontrole nad sopstvenim radom. On mu je ponudio da ne radi. Kako se niko drugi toga nije setio, ostaje nerazjašnjeno.

Jer, bez obzira na sve promašaje u poslednjih 200 godina, niko se, ni levičari ni anarhisti, nije setio da obeća radnicima da neće morati da rade. Rad je bio (i ostao) tabu, fetiš, nešto oko čega nema razgovora. Rad je Bog. Samo vi radite, imaćete samoupravljanje, radničke savete, sve će na kraju biti u vašim rukama, a onda će te ići u fabrike uzdignuta čela, i radićete za ponosom. I zaista treba biti veliki vernik da bi se to progutalo, da nam ta hostija ne bi zastala u grlu.

Rad je stvorio čoveka. Rad je stvorio Kapitalizam. Nije li krajnje vreme da čovek omrzne rad i sruši poslednji zid koji stoji između njega i slobode? Ili zaista “rad oslobađa”? Ili religiski apekt "stvaranja u znoju tela svog", koji je danas zamenjen naučnim floskulama o radu kao uslovu za razvoj i pojedinca i društva, je li to bila i ostala obmana za niz generacija koje su, svesno ili nesvesno, podržavali kapitalizam, niz koji nikako da se završi? Jesmo li kult rada ustanovili kao odbranu sistema ili odbranu sebe samih od, dalekobilo, promena koje zahtevaju naše učešće? Je li zaista jednostavnije nastaviti sa radom i iz prikrajka posmatrati šta se događa, ili prestati jednom za uvek sa hranjenjem zveri energijom koje sve manje ima i krenuti u avanturu zvanu sopstveni život?

Naravno, tvrdokorni levičari imaju dosta lepog da kažu o radu, i naravno da bi uvek pitali, čak u slučaju i da priznaju svoje promašaje, “Šta bi čovek radio, kada ne bi radio? Kakav bi svet bio bez fabrika, bez masovne proizvodnje? Da li bi se vratili u pećine i provodili dane skupljajući hranu?” Iako su sva ta pitanja valjana, treba izaći izvan kapitalističkih odnasa i okvira da bi bilo moguće razumeti odgovore na njih.

Prvo treba da se shvati da masovna proizvodnja nije jedini način da se prehrani stanovništvo. Masovna proizvodnja ne postoji da bi hleb dospeo do našeg stola. Uzroci njenog postojanja leže u pohlepi sistema koji jedini ima koristi od nje. Prehrana stanovništva u gradovima je samo nuzprojekat koji isto tako (lukavo nema šta) donosi profit. Isto važi i za stanovanje, odevanje i ogrev. Drugo, sve što danas funkcioniše u gradovima moguće je održavati sa 2 sata rada dnevno svih trenutno zaposlenih. Razlika do 8 ili 10 ili 12 sati odlazi u svemir, ratove, istraživanje novih sistema za efikasnije eksploatisanje prirode i ljudi, i, u zadnje vreme, za kupovinu svega što je, nekim čudom, ostalo u vlasništvu države. Kapital danas kupuje svet, i nas, radnike, zajedno sa njim. On koristi višak našeg rada da bi nas bolje posedovao. Ako se nekim čudom složimo i svi pristanemo da radimo samo ta dva sata dnevno i uvedemo status quo na “razvoj”, hoće li to biti krajnji domet čovečanstva? Jesmo li stvoreni za nešto drugo, uzvišenije? Koga briga! Posle određenog vremena, i ta dva sata dnevno će postati previše. Čovek sa toliko slobodnog vremena želi samo jedno: više slobodnog vremena, više slobode. Sloboda, više nego bilo koje drugo stanje svesti, izaziva zavisnost i ko je jednom okusi "skida" se jedino smrću. Naravno, levičari će uzviknuti "takva sloboda znači lenjost" ali takve tvrdnje su proizasle iz kulta rada koji oni još uvek gaje. Dakle, ljudi u svetu sa dva sata rada dnevno će taj rad smatrati robijom. Boriće se protiv njega i tražiti načine da ga izbegnu. Kako neće biti pozicije kapitaliste koju vrednim radom možeš da kupiš, ljudi će se okretati svojoj kreativnosti, pronalaziće svoje jedinstvene puteve za izbegavanje rada, nalaziće istomišljenike sa kojima će graditi sisteme anti-rada, izdvajaće se od onih koji žele da rade ostavljajući znak pitanja na svoje upražnjeno radno mesto za sve one koji su u nedoumici. Takvi ljudi će živeti i u gradovima i na selima, i u pećinama i na vodi, kako god i gde god požele. Kao jedini vlasnici svog rada, oni će moći da ga ulože gde god žele, a za očekivati je da će ga uložiti u ono gde je najpotrebniji: u organizaciju sopstvenog života. Nekima će za to trebati više od dva sata dnevno, nekima neće biti potrebno ni toliko. To će zavišiti od individualnih želja i sposobnosti. Ono što je bitno je da će sa tog rada zauvek biti skinuta cena, i da neće više nikada biti vršen pod prisilom, pod pretnjom. U takvom društvu ne može postojati višak rada, pa ni direktna posledica takvog rada – roba namenjena tržištu, a onda ni tržište ni profit, odnosno kapital. Nepostojanje viška rada dovodi u pitanje i opstanak fabrike, koju je potrebno održavati. Zbog toga što ne izlazi iz kruga obezbeđenja željenih uslova življenja, rad koji bi postojao u takvom okruženju ne bi mogao biti nazvan radom, nego bi prosto bio samo jedan deo izabranog načina života. On ne bi mogao da se reflektuje u stvarima, pa tako ne bi postojala ni privatna svojina. Gomilanje stvari ne bi obezbeđivalo bolji status u društvu, pa prema tome ne bi imalo svrhu (osim ako se ne radi o ekscentričnoj želji za skupljanjem kamenja ili starih cipela, na primer). Ukidanje rada bi u istom momentu ukinulo obe "konfrontirane" snage: i proleterijat i kapitaliste. Prvi bi postali slobodni ljudi sa pravom da o svom životu odlučuju po svom nahođenju, a drugi bi morali da se odreknu svog privilegovanog položaja i prihvate poziciju onih prvih. Bogatstvo ne bi bilo moguće ograđivati, već bi se ono pravilno razlivalo na stanovništvo date regije. Izdvajaje iz sredine u kojoj nema novca, ograđivanje bogatstva, ne bi bilo ni opravdano ni moguće. Čovek ne bi imao od čega da beži i šta da brani. Sa nestankom privatne svojine, nestala bi ubrzo i pohlepa.

Rad je postao otuđen onog momenta kada je bilo moguće odvojiti ga od čoveka. Kada je postao vrednost za sebe. Od tog trenutka, obe strane, i onaj koji prodaje i onaj koji kupuje rad, počinju da veličaju rad kao osnovu svog postojanja. Vraćanje rada čoveku, njegovo implementiranje nazad u život bi moglo da se postigne jedino povratkom na daleko jednostavniji način života i proizvodnje robe neophodne za život. Ne mislim da bi se vratili direktno u pećine: određene tehnologije i određeni uslovi života ne zahtevaju masovnu proizvodnju i eksploataciju drugih ljudi. Primer, recimo, Amiša je intrigirajući: kako se zaustaviti na jednoj fazi razvoja a i dalje biti kompletan čovek, i živeti čak puniji život od onog "modernog". Amiši žive u kućama, rade na polju i vični su mnogim poslovima (na stranu njihova religijska opredeljenost, ovog puta). Svi Amiši govore po tri jezika i vode duge rasprave o temama koje ih interesuju. Dakle i pored obskurnog školovanja (samo osnovna škola), nalaze načine i vreme da "filozofiraju". Primenjena umetnost im nije strana, a promena poslova je kod njih normalna stvar. Tradicionalni Indijanci, na drugoj strani, su sposobni da žive pun život sa veoma malo materijalnih izvora. I sa malim uplivom tehnologije. Hrane se i leče onako kako su to radili hiljadama godina, a imaju veoma bogat duhovni život. Mnoge etničke zajednice žive, van svog ovog ludila, život sa mnogo manje stresa, sa minimumom "rada", ali se mi i dalje borimo da održimo ovu aždaju koja nas jede, borimo se za fabrike, plantaže, transport, sve megalomanske mega-sisteme koji su neodrživi bez kapitala. Šta je to toliko vredno u ovom haosu da mu posvećujemo svoje vreme, svoje ideje, svoj rad? Šta je to što nas tera da 80% slobodnog, budnog, vremena provedemo zadovoljavajući potrebe nekog drugog? Jesmo li zaista hipnotisani od strane sistema, pa mislimo da jedino ako se potpuno posvetimo istom možemo imati dovoljno hrane na stolu? Da bi se tako mislilo, mora se biti potpuno hipnotisan. Današnji radnik radi 8-12 sati dnevno. Od novca koji donese kući, jedna trećina odlazi na stanovanje, jedna trećina na račune (sve ono na šta je primoran životom u gradu), jedna trećina za hranu, odeću i ostale osnovne potrepštine. Dakle za opstanak bi bilo potrebno da radi 2.5-4 sata dnevno (ovo ne treba mešati sa količinom rada potrebnom da se održi stanje kakvo imamo, sa računicom u predhodnom pasusu). Znači, pošto odradimo nasu smenu, napravimo vrednost od 10000 ili 15000 novčanih jedinica, mi se vratimo kući sa 2000 jedinica i opet dve trećine od njih damo drugome, bez vidljivog rezloga, osim što mislimo da tako treba.

Jesmo li mi ludi ili nešto drugo nije u redu sa ovom računicom? Da li smo zaista prinuđeni da budemo robovi jednog nehumanog sistema ili smo toliko zavedeni svetlostima velegrada, američkim snom, srednjom klasom da ne vidimo koliko smo eksploatisani? Koliko rada smo spremni da prodamo za male pare da bi uživali u makar malom delu Svetog Komfora?

Rad je demistifikovan, motivi izvan lične pohlepe su nevažni. Saosećanje je nestalo i neće se vratiti sve dok nas ta pohlepa bude vodila kroz život. Treba stalno napominjati uzajamnost pohlepe i primoranosti na rad. Tu uzajamnost, tu ljudsku podmitljivost kapitalizam koristi da bi se održao. Radnik zna da će na kraju biti nagrađen boljim položajem u društvu ako bude poštovao pravila. A pravila su jednostavna i lako ih je pratiti jednom kada uđeš u mašinu. Play the game. Kao na nekoj velikoj lutriji, svojim radom kupuješ loz, mogućnost da dobiješ premiju, i čekaš. Sve vreme ubeđivan od sistema da budeš strpljiv, da će doći tvoj red.

Šta ćemo sa onima koji su tek došli u grad, sa "prvom generacijom"? Možemo li njih, ekskluzivno, nazivati “klasičnim proletrijatom”, onima koji se zaista bore protiv buržoažije? Onima u kojima leži revolucionarni naboj, koji su “antiteza” buržoaziji? Vide li oni bilo šta drugo osim svetala velegrada, osim sjajnih automobila i velikih kuća? Iako hipnotisani sjajem spektakla koji im se odvija pred očima, oni još uvek imaju dovoljno ljudskog u sebi da vide nepravdu koja čini sistem toliko uspešnim. Oni očima deteta vide siromaštvo, glad, potlačenost manjina, a često sve to osećaju i na svojoj koži. Pitanje je koliko dugo će se pitati o svojoj svrsi u tom ludilu? Najčešći ishod je potpuno utapanje u sredinu, težak rad, i suluda želja za avanzovanjem u hijerarhiji. Drugi ispadnu iz trke, vrate se odakle su došli, treći jednostavno nauče da žive na dnu. Organizujući život u uslovima potpunog siromaštva, ti treći prestaju da utiču na svet oko sebe. Mogu da rade u striptiz baru ili u kanalizaciji, da skupljaju flaše ili da prose, svejedno: za njih je igra završena. Oni ne sanjaju. Oni nisu organizovani u sindikate, i ovisni su o sistemu koji im daje pomoć, dovoljnu da prežive. Pitanje je da li možemo njih da nazovemo radničkom klasom, ili barem njenim najsiromašnijim delom? Po svom statusu, oni su najsličniji klasičnom proleterijatu – gladni, zavisni od sistema, spremni na sve. Po svom ponašanju, pak, oni su daleko od "radništva". Suviše individualno nastrojeni, bez organizacije, bez želje (za sada) za organizacijom, oni su izabrali život bez borbe, bez drugog napora osim onog za puko preživljavanje. Drugo je pitanje kada takvih bude bilo dovoljno da osete snagu sopstvenog neživota, da li će uzeti pajsere u ruke i krenuti ka poslovnim centrima. Svim srcem ću ih podržati, jer se oni neće boriti da rade, nego da žive. Za sada, kombinacija represije i socijalnog davanja uspeva te ljude da zadrži tamo gde jesu. Druga mogućnost koja može da se ostvari rastom te neopredeljene mase, jeste da oni počnu da organizuju sopstvene komune, nezavisne od sistema. I jedan i drugi put, pak, dovešće do neminovnog sukoba sa kapitalistima.

Novopridošli koji su nekako uspeli da se prikače na voz usput gube ona osećanja pravičnosti i ljubavi prema ljudskom biću ispod sebe ili cak za sebe same. U njih se uvlači pohlepa i od nje ne mogu da vide ništa osim onih gore, koji im hodaju po glavama. Mada krajnje nestrpljivi, oni su sigurni da će jednoga dana, upornim radom, oni postati ti koji gaze po drugima. Hijerarhija to obećava, i ona ispunjava svoja obećanja. Što ne znači da će ih ispuniti svima. Samo dovoljnom broju da bi piramida opstala. Ta dinamika je uslov opstanka kapitalizma, to neprestano pomeranje na gore ili na dole, ta mogućnost da se uspe ili propadne, da se bude u sistemu i ućuti ili van sistema i postane nevažan.

Siromaštvo na svetu raste proporcionalno rastu cifri na računima radnika i gazdi a mi se i dalje nadamo da će livci, lučki radnici i kamiondžije da pokrenu našu revoluciju. Našu, jer njihova ona nikada neće biti. Ograničenost njihovih stanovišta je večna i ne treba se nadati da ćemo nekakvim otvaranjem očiju ili obrazovanjem uspeti da ih nahuškamo protiv gazdi. Jedino što smo mogli da im obećamo, kapitalizam im je već obećao: poziciju oslobođenu mukotrpnog rada. Ali ta pozicija u kapitalizmu podrazumeva lično posedovanje robova.

Kritičari, intelektualci, buntovnici i huškači iz raznih sredina pokušavaju maksimalno da zamagle sliku sveta danas, položaja radnika, smera razvoja i kapitalizma i borbe protiv njega. A dovoljno je prstom obrisati malo magle sa stakla ekrana, da bi se videla snaga i veličina laži u kojoj živimo, i koliko je u njoj neprimenljiva teorija i borba iz prošlosti. Uloge su izmenjene, zadatci su drugačiji, život je komplikovaniji od 1+1=2. Čak je i 2+2=5 prevazidjeno! Kapitalizam menja svet, sistem i svest ljudi. On pripitomljava, prilagođava i podmićuje. Iz vremena prvih kuršlusa izmedju njega i radnika ostala su samo neka imena. Sve ostalo je bitno drugacije, na štetu čoveka, ne (obavezno) radnika.

Postoje oni koji misle da će, jednoga dana, svi koji žele postati "srednja klasa", da će svi imati pristup svom mogućem komforu, socijalnoj i zdravstvenoj zastiti, obrazovanju, kolima, kućama, kvalitetnoj (GM) hrani...Svemu onome u čemu radnici na Zapadu već uživaju. Neki ostvarenje toga vide kroz "revoluciju" dok drugi to vide kao "logični" ishod kapitalizma. Ali, ta utopija nije nastala iz snova običnog čoveka. Taj san je proizvod sistema i ima mnogo imena među kojima se izdvaja naziv "američki san". Radi se o svetu privilegija, gde osećanja nisu moguća, jer su jedini objekt života stvari. A stvari se imaju, one se ne osećaju. Za njih se radi, ne za slobodu ili ljubav, čak ni za neki drugi sveti motiv kakvih je bilo u prošlosti. Tržište je stavilo cenu na sve a osećanja su nenaplativa, stoga nepotrebna. Rad je naplativ, neophodan je da se steknu stvari, ali se on, kao ni bilo koja druga roba na tržištu, ne mora emotivno registrovati. Tako nastaje radnik-kapitalista, monstrum u koga levičari svih vrsta još uvek polažu svoje nade. Ili se samo prave i time odlažu revoluciju sedeći u svojim udobnim foteljama, usred svoje večite izborne kampanje.

Poslao: GoranMars