Prosjak

Prosjak

Prosjak se grohotom smejao ženi
što prošla je putem kraj njega,
sve upirući prstom u njeno jedro telo
znajući, da ga on nikada neće imati.
U rukama.

Prosjak se smejao gospodi odevenoj
u akten-tašne, sve odmahujući rukom preko glave
znajući, da nikada neće imati takvu kožu.
Na obrazu.

Smejao se prosjak i parohu mesnom,
I mantiji, sve zvoneći ulicom poklopcem od kante,
znajući da on nikada neće imati takvu mešinu.
Za pojasom.

Bi mu smešno i kad garda prođe
kad diže prašinu, i umalo ga ne uguši
u mahu boja,
jer znade da on nikada neće imati takav otrov.
U srcu.

Smeja se prosjak i nebu i Bogu
sjaju vasione, znajući da on nikada neće
biti takav stvaralac raja.
U paklu.

Smejao se prosjak čak i sebi samom
začudo, sa jos većim žarom
jer znade, da on nikada neće umreti.
Kao vrsta.

Smejalo se i nebo samom prosjaku
što se čuje po vazdan smehom
jer znade, da taj smeh i nije zarazan.
Baš svakom.

Zasmeja se prosjak svom snu što ga usni,
u gomili papira zgužvan kao džak,
znajući da se više nikada neće probuditi
kao čovek.
Već kao prosjak.

Nasmeja se prosjak ptici što je jutro vetrom nosi
jer znade, da njega jutro nigde daleko
neće odneti.
Na svojim krilima.

Nasmeja se taj prosjak čak i svojoj majci,
jer znade da ni jedna majka neće biti
majka tako velikog klošara.
Koji se smeje.

Nasmeja se i pesnik novčiću što mu ga
Neko baci, znajući da taj novčić
zapravo i nije novčić, kada ga
bolje pogledaš.
Odozdo ka nebu.