Profesor SFU, Mark Leier: Argumenti za anarhiju

Naravno, pisci političkih biografija ne moraju da dele političke stavove sa predmetom svog rada - u stvari, kada bi tako bilo, onda bi silna porodična izdanja knjiga o Hitleru bila povod za još veću zabrinutost nego što to već jesu. Bez ozbira na to, kada su politički stavovi biografa komplementarni sa onima čiji je život opisan, rezultat može biti izrazito strastveno i angažovano pisanje. Upravo to je slučaj sa novom knjigom anarhističkog istoričara i direktora Centra za studije rada na Univerzitetu Sajmon Frejzer, Markom Leierom, o životu Mihaila Bakunjina, "Bakunjin: Kreativni nagon" (St. Martin's Press). Piše: Charles Demers
TheTyee.ca, 26. januar 2007.

Leier, koji se u prethodnim knjigama bavio istraživanjima istorije anarhizma Britanske Kolumbije ("Where the Fraser River Flows, Rebel Life"), ili pak anarhističkom kritikom istorije BK ("Red Flags and Red Tape"), ovoga puta je svoju pažnju usmerio na priču o jednom od osnivača filozofije anarhizma i njegovih teorijskih korena, i upotrebio tu priču da bi razvio ubedljivu argumentaciju za "ničiju vladavinu".

Čarls Demers: Pre nekoliko dana tokom emitovanja neke emisije poput "Entertainment Tonight" u delu namenjenom novom filmu, "Potomci" (Children of Men), koji prikazuje blisku budućnost fašističke Britanije, prepune sveprisutnih policajaca i vojnika, izbegličkih kampova i masovnih deportacija, spiker - koji je reč tiranija izgovorio kao "tajranija" - nazvao ju je "anarhijom". Do koje mere krećete sa pozicije koja je "u minusu" kada je u pitanju obaveštenost javnosti o predmetu vaše stvari?

Mark Leier: Nema sumnje, ljudi se zgranu na pomen reči anarhija. Ipak anarhija - ničija vladavina - je oduvek na mene ostavljala snažan utisak kao nešto što je isto što i demokratija dovedena do svojih logičnih i razumnih konsekvenci. Naravno oni koji vladaju - šefovi i političari, kapital i država - ne mogu ni da zamisle da bi ljudi mogli sami da upravljaju, jer priznati da ljudi mogu da žive bez vlasti i vladara ruši čitav temelj njihove ideologije. Jednom kada priznate da ljudi mogu da - a to i čine, danas, u mnogim sferama svojih života - upravljaju stvarima lakše, bolje i poštenije nego što to mogu korporacija i vlada, nema opravdanja za postojanje šefa i premijera. Mislim da većina nas svhata i razume, intuitivno, da nam, pored škole, kulture, policije, svi autoritarni aparatusi govore da su nam potrebni šefovi, da je potrebno da nam neko komanduje "za naše dobro". To nije za naše dobro - to je za dobro šefova, prosto i jednostavno.

Tokom godina vladavine Klintona/Kretiena, postojao je osećaj da je levica želela robusnu državu, a desnica minimalnu vladu. U post 9-11 dobu, ipak, dinamika je promenjena, i desnica je prigrlila eksponencijalni rast takozvanih bezbednosnih mera i ojačavanje države u pogledu policijskih i vojnih kapaciteta, i nastavlja da gura program koji je Čalmers Džonson nazvao "vojnim kejnzijanizmom". Da li ovo danas čini anarhističku kritiku životnijom, relevantnijom?

Prvo, mislim da je pogrešno reći da je levica obično bila naklonjena jakoj državi a desnica slaboj državi. Pitanje je, doista, šta su želeli da država uradi? Da razbije siromaštvo, ili da razbija glave? Da rastura monopole ili da rastura sindikate? Da okonča siromaštvo ili da pobije urođenički narod? Veći deo levice i desnice su pozivali na državnu intervenciju; pravo pitanje je, sa kojom svrhom?

Obnovljeno interesovanje za anarhizam je direktno povezano sa uskraćivanjem slobode u našim svakodnevnim životima, u naše doba. To je takođe povezano sa oportunizmom tradicionalne politike, gde se niko ne usuđuje da govori o pravim pitanjima i da predloži prava rešenja i da zauzme prave stavove. Anarhizam je zahtev za pravom slobodom i pravom autonomijom, i ne iznenađuje da u trenutku kada nam se sužavaju izbori unutar sistema, ljudi počinju da preispituju sam sistem. Zlodela države nam se vraćaju kući svakoga dana, ponekad u mrtvačkim vrećama.

Pa ipak, mnoge pobede levice i pokreta radničke klase su bile merene terminima zakona i propisa: na primer, bujica novih propisa u industriji mesa i mesnih prerađevina koja je usledila nakon "Džungle" Aptona Sinklera se generalno smatra izvesnim napretkom. Ali zar to ne znači jači stisak države, i njenih regulatornih sredstava? Kako se to uklapa sa anarhističkom analizom?

To je odlično pitanje, i to upravo ono koje je često mučilo anarhiste. Poznih 1890ih, anarhistkinja Ema Goldman vodila je kampanju protiv osmočasovnog radnog vremena, ne zato što je smatrala da bi ljudi trebalo da rade duže već zato što je smatrala da radnici ne bi trebalo da zavise od države da bi unapredili svoj položaj. Ali tokom jednog od njenih govora, prišao joj je jedan stariji radnik i rekao joj da se slaže sa njenim argumentima, složio se da bi radnici trebali da odbiju palijative i da država ne bi trebala da deluje umesto njih. Ali, dodao je, on je bio star - i neće dočekati da vidi revoluciju, a ozakonjeni kraći radni dan bi mu smesta pružio nešto od realne slobode. Goldman je promenila svoje mišljenje o potrebi za reformama, i zaključila da je važno tražiti reforme u sadašnjosti. Tako da iako neki anarhisti radije biraju da budu čistunci i odbijaju bilo koji vid državne intervencije, istorijski posmatrano mnogi to nisu činili.

Ja ne znam da li je naivnije smatrati da je moguće upotrebiti državu da uradi nešto dobro ili, pak, da insistiramo na tome da ništa dobro ne može biti rezultat političkog procesa. Instinkt mi kaže, da uradimo oboje, u duhu Voblija (Wobblies) i Eme Goldman: uzmi šta možeš ali nikad ne pomišljaj da je to dovoljno. Ne mislim da je ovo baš zadovoljavajući odgovor, uzgred budi rečeno, ali ta vrsta pitanja bi možda pre trebala da budu razmatrana s obzirom na specifične probleme i okolnosti, a ne u teoriji.

Nalik prethodnom pitanju, zbog ekološke krize sa kojim se danas suočavamo čini se da je - sudeći na osnovu pisanja ljudi poput Džordža Monbiota - aktuelno pitanje prevelike slobode, i potrebe za čvrstim propisima protiv zagađivača, što bi čini mi se predstavljalo indikaciju potrebe za prinudnim moćima vlade.

Pa, to je pitanje čije slobode, a u ovom slučaju, naravno, sloboda kapitala je ta koje je previše. Za nas ostale, snažne mere protiv zagađivača bi zapravo povećale našu sposobnost da imamo kontrolu nad sopstvenim životima. I svakako da je država među najgorim zagađivačima, sa svojim projektima hidroelektrana i slično. Zagonetka je ovo: mogu li važne mere za zaštitu životne sredine koje su nam potrebne biti ostvarene unutar kapitalističke ekonomije koja počiva na konstantnom rastu? Ukoliko nisu, zar ne bismo trebali da se organizujemo za ostvarenje radikalne društvene promene - anarhizma - a ne samo za nekoliko novih propisa? Kad to kažem, naravno da je potrebno da se mobilišemo i da se organizujemo da bismo prisilili vlade da učine što je moguće više i to što je moguće pre.

Ali kao što kaže Edvard Ebi, ideologija rasta zarad samog rasta je ideologija ćelije raka; sve dok imamo ekonomiju koja počiva na rastu, bez obzira da li se radilo o populaciji, BNPu, kilovatima, ili bilo čemu, verovatno nećemo biti u mogućnosti da preduzmemo akcije koje su neophodne da bismo se spasili. Anarhistička alternativa manjih zajednica - skiciranih od strane ljudi poput Bakunjina, Petra Kropotkina, Mareja Bukčina, i mnogih drugih - koje su samodovoljne i održive koliko je to moguće, tada se čini veoma praktičnom, dok se pojam "održivog razvoja" čini utopijskim.

Za razliku od mnogih utopijskih teorija, anarhizam po svemu sudeći ne sadrži potencijal za totalitarizam, i pitam se da li ovo ima veze sa implicitnim pretpostavkama da je njegov ključni zahtev - odsustvo bilo čije vlasti - suštinski neostvariv, već bi mu uvek trebalo težiti bez obzira na sve, ne bi li se politika sačuvala od atrofije. Najbolji primer toga bi verovatno bila podrška koju je Noam Čomski pružio Svendu Robinsonu; dakle radi se o prećutnoj dimenziji maksimalnog programa (anarhizam) i minimalnog programa (podrška reformama koje su ostvarive u realnom svetu). Ta filozofija čini se nudi verziju političke kritike koja je u stalnom pokretu, i koja nikada ne bi bila zadovoljna i suštinski ne bi ni trebala da bude.

Mislim da je primer koji daje Čomski pre nalik onome Eme i Voblija: guraj onoliko koliko možeš, ali nemoj da gubiš iz vida krupniji cilj. Bez krupnijeg cilja, nemoguće je odrediti da li su reforme one prave; napuštanje reformi znači da će danas život ogromnog broja ljudi biti gori. Tako da bih se složio da je jedna od funkcija anarhizma kritika.

Ali i dalje sam ubeđen da je nešto poput anarhističke budućnosti, svet bez šefova ili političara, onaj u kome ljudi, svi ljudi, mogu da žive punim i smislenim životima, moguć i poželjan. Mi vidimo njegove naznake svuda oko nas u našim svakodnevnim životima, kada ljudi organizuju veći deo svojih života ne zaviseći od nekoga ko će im govoriti šta da rade. Mi to vidimo u duhu revolta - duha koji je često izvitoperen besom i očajem, ali bez obzira na to pokazuje nam da ljudi nisu odustali. Mi to vidimo u političkom aktivizmu, socijalnim životima, zahtevima za dostojanstvo i poštovanje i autonomiju koje ljudi ističu, želji da budu individue dok pri tom i dalje žele da budu deo zajednice.

Ne, ne mislim da su kuglaške lige anarhistička utopija, ali one su, poput većeg dela naših života koji se odvija izvan radnog mesta, organizovane bez hijerarhije i ugnjetavanja; najsmisleniji, pravi ljudski delovi našeg života već funkcionišu na najbolji način kada su organizovani u skladu sa anarhističkim principima. Ipak, ja takođe verujem da njihova (anarhističkih principa - prim. prev.) funkcija kao kritike i kao vizije budućnosti - možda jedine koja ne skončava u našem izumiranju kao vrste, ili, kao što je to Orvel rekao, pod vojničkom čizmom koja gazi ljudsko lice, zauvek - anarhizam nije samo poželjan već i moguć i neophodan.