Povodom prednacrta zakona o slobodi vere

Infarkt ministra finansija

Veselin Marković

Otkud crkve smeju da obavljaju svoje obrede u školama ili ustanovama dečije zaštite? Ili u stanovima građana? Očigledno je da smeju, i to vrlo lako. Dovoljno je da ih, na primer, pozovu trojica profesora neke škole, ili načelnik bolnice. Ne mora čak ni taj uslov da bude ispunjen, jer prema drugoj rečenici ovog člana crkve mogu i same sebe da pozovu svuda, pa tako i u vaš stan (pošto ima sedam jednakijih crkava, onda jednom nedeljno može svaka da vam dolazi, a nedelju sačuvajte za SPC jer je ona primus inter pares). Šta se dogodilo s konvencijama o zaštiti maloletnika, šta sa nepovredivošću stana, šta sa sekularnom državom, šta s ustavom, koji treba da bude stariji od bilo kog zakona? Ministar vera je sve to izbrisao.

Na dodatni oprez poziva član 30, koji pokazuje kako crkve doživljavaju dosadašnje prisustvo u školama. "U javnim školama crkve i verske zajednice mogu da vrše duhovnu misiju putem verske nastave." Misija? Kakva misija? Kada sam 2001. godine pisao, takođe na stranicama lista Danas, protiv uvođenja veronauke u škole, ljudi suprotnog mišljenja su mi odgovarali da je reč o objektivnom proučavanju religije. crkve se više čak ni ne pretvaraju da je reč o nečem objektivnom. Škole će im ustupati državne prostorije, i u njima decu na obaveznom školovanju, država će im plaćati veroučitelje i štampati udžbenike, a oni će biti - misionari.

I kada je u pitanju socijalni položaj sveštenika nestaje granica između države i crkava. Prema članu 19, svim sveštenicima će državni budžet plaćati zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje. Takođe, sveštenik koji radi u nerazvijenom području imaće pravo, prema članu 20, da "podnese zahtev da mu se iz državnog budžeta odredi plata u visini prosečnog ličnog dohotka u državi." (Dakle, ne traže čak ni prosečnu platu tog područja, pa da čovek pomisli kako žele da podele sudbinu svoje pastve, već traže državni prosek.) O tim zahtevima će odlučiti ministar vera lično, dakle isti onaj ko je ovaj zakon i napisao (kadija te tuži...) Verovatno bi ministar finansija doživeo omanji infarkt kad vidi šta je sve ministar vera odobrio.

Na državnom budžetu mogu da budu čak i "muzeji, biblioteke i arhivi Crkava i verskih zajednica" (član 36). Ima još: "Država je dužna da materijalno pomaže delatnosti Crkava i verskih zajednica" (član 45).

Sve ovo nedvosmisleno ukazuje da sveštenici, monasi i monahinje postaju državni službenici, a njihove institucije - državna briga. Da slučajno ne bi bilo zabune, prednacrt i direktno kaže da su "sveštenoslužitelji javni službenici". Na početku XXI veka, ova zemlja treba da proglasi sveštenike za državne službenike! Tako će poreski obveznici imati zadovoljstvo da ne finansiraju samo haške zatvorenike, već i neke od onih koji su te zatvorenike svojevremeno blagosiljali.
Da stvar bude još gora, sveštenici neće biti obični javni službenici, već će imati prava koja drugi stanovnici ove države nemaju.

Prema članu 16, sveštenici uživaju imunitet pred građanskim vlastima "u obavljanju bogoslužbene delatnosti"! Ovaj skandalozan član znači da u propovedi, na primer, sveštenik može da kaže bilo šta o bilo kome i bilo čemu, a da ne bude pozvan na odgovornost. Zar su oni bramanska kasta? Zašto im je uopšte potreban taj član? Zar ih je neko dosad gonio? Šta to nameravaju da rade, ili je ovo spasonosni kišobran za Pahomija, Filareta i slične? I šta sve obuhvata termin "bogoslužbena delatnost"?

Ako ćemo poštovati načelo ravnopravnosti, onda i drugi treba da budu oslobođeni od odgovornosti na radu: novinari za sve što napišu, lekari za sve što urade u bolnicama...
Takođe, iako će im staž uplaćivati država, nema nijedne reči da će sveštenici plaćati porez od svojih honorara, niti da će neki sveštenik morati sam sebi da uplaćuje staž ako ima visoke prihode.

Verske škole - iako će im država davati novac i priznavati diplome - nemaju obavezu da poštuju državne programe za opšteobrazovne predmete (maternji jezik, istorija, istorija kulture i umetnosti, i drugo), već mogu da ih menjaju po želji i "prilagode svojim obrazovnim i vaspitnim ciljevima" (član 26). Takođe, nije pomenuto da će verske škole morati da usklade svoje statute sa statutima državnih škola, niti da predavači imaju obavezu da polože državni ispit (što inače moraju svi predavači u državnim školama).

Oslobođene su od plaćanja poreza na imovinu sve nekretnine koje su namenjene "obavljanju verskih obreda, administrativno-upravnih, prosvetnih i humanitarnih poslova, stanovanju sveštenika i verskih službenika" i tako dalje u sličnom tonalitetu (član 47). Znači, sveštenici čak neće plaćati ni porez na sopstvene stanove! U tom slučaju, molim državu da i moj stan oslobodi od poreza. Zašto bih ja bio građanin drugog reda?

Crkve neće plaćati ni porez na promet prilikom kupovine zemljišta (član 48), neće plaćati porez na poklone (član 49), mogu da budu oslobođene od plaćanja svih komunalnih taksi (član 51)... Treba li da nabrajam dalje? Ukratko rečeno, princip je sledeći: kad crkvama odgovara, onda država postoji; kad im ne odgovara, onda ne postoji.

Sva verska udruženja koja su do sada bila "zakonski priznata" neće morati da se ponovo upišu u registar jer im je priznat kontinuitet, ali će sva nova udruženja morati "pred šalter" da bi postala "pravna lica". To jeste normalna procedura, ali problem je u tome što će crkve imati pravo na cenzuru. Ovo pravo im daje član 69: "Ministarstvo vera će odbiti da upiše udruženje u Registar ukoliko njegova doktrina ili primena doktrine vređa osećanja i zajemčena prava i interese neke od Crkava i verskih zajednica, ili ugrožava javnu bezbednost, javni moral i zdravlje ljudi." Pošto fraza "vređati osećanja, prava i interese" može da znači i sve i ništa - otprilike kao čuveni izgovor "uznemirava javnost" - i pošto predlagač ima kao rezervni položaj nimalo informativniju frazu "ugrožavanje javnog morala", onda je jasno da će cenzori moći da zaustave koga god žele. Možete li da zamislite argument: "Ako postojite, time vređate moj interes"? A ako se neko ipak provuče, dočekaće ga član 70, po kome može biti izbrisano iz registra svako udruženje koje narušava - pogodili ste - javni moral.

Da li je igde u Prednacrtu definisan javni moral? Naravno da nije.

Nije moguće popraviti ovakav zakon. On ne može biti doteran jer je njegova suština antimoderna i protivustavna, iz njega bije dah Srednjeg veka (čak je i rečnik takav: manastiri su, na primer, opisani kao "žarišta duhovnosti", a predlagaču se na jednom mestu desilo da kaže "verski dostojanstvenici"). Zato prednacrt treba odbaciti u celini, a predlagaču postaviti pitanje: šta će nam uopšte poseban zakon o slobodi vera? Izuzev pojedinih huligana, verske slobode niko nigde ne ugrožava, hvala bogu, a ta prava su ionako zagarantovana ustavom. Odgovor je jednostavan. Pod tom milozvučnom sintagmom predlagač želi da ostvari dva cilja: da se crkve što dublje zavuku u građansko društvo, i da pri tom što dublje zavuku ruku u državnu kasu (istorija nas uči da nikada ne treba zanemariti ljubav sveštenstva prema novcu). Predlagač očigledno ima još jedan, skriven cilj: pre donošenja novog ustava, on želi da izabranim crkvama, prvenstveno SPC, pruži povlašćen položaj i unapred obesmisli eventualnu odredbu o razdvojenosti države i crkve.
Paradoksalno zvuči, ali ovaj prednacrt zakona o slobodi vera zapravo ugrožava postojeću slobodu vera. Bilo bi poštenije kada bi prednacrt imao naziv: Zakon o slobodi i pravima primus inter pares crkve na račun države.

Veronauka je bila samo prvi korak. Ohrabrena tim uspehom, SPC sada traži slobodan ulazak u sve državne institucije i želi da je čitavo društvo izdržava. Ako bi nekom nesrećom bila usvojena ova drskost zvana zakon, šta bi bilo sledeće? Svi bismo za prilog crkvama morali da izdvajamo po deset procenata od plata? Izbrisali bismo teoriju evolucije iz udžbenika? U teokratskoj državi ovakvog zakona - sve je moguće.

Autor je profesor književnosti i beogradski pisac, trenutno živi u Oslu