Poststrukturalistički anarhizam: Intervju sa Todom Mejom
Kao politička filozofija, anarhizam je zainteresovan za transformaciju društva; međutim, veliki broj političkih i filozofskih trendova često zanemaruje anarhizam. U pokušaju da situira anarhizam unutar savremene filozofske misli kao i da misli kritički o anarhizmu, Tod Mej je stvorio ono što naziva poststrukturalističkim anarhizmom. Ucrtavajući francusku poststrukturalističku filozofiju u anarhizam, Mej nudi novu političku filozofiju kojom bi se analizirao svet. Intervjuisala sam Toda Meja putem email-a u oktobru 2000. ~ Rebeka Devit Poststrukturalistički anarhizam predstavlja kombinaciju anarhizma i poststrukturalističke filozofije (radovi Fukoa, Liotara i Delezea). Šta je suština obe ove političke filozofije koja čini mogućim njihovo spajanje?
Ono što vidim kao suštinsku vezu između anarhizma i poststrukturalizma Liotara, Delezea, a posebno Fukoa, jeste poricanje postojanja nekog centralnog zgloba oko koga može ili treba da se obrće politička promena. Za Marksa, politička promena bila je pitanje preuzimanje sredstava za proizvodnju; za liberale, leži u regulisanju države. Ono šta anarhisti poriču (barem u pojedinim delovima svojih radova, delovima koje pokušavam da izvučem) jeste to da postoji samo jedna arhimedovska tačka promene. Pošto je moć svuda, potreba za političkom refleksijom i kritikom je takođe svuda. Ne samo na nivou države ili ekonomije, već takođe na nivou seksualnosti, rase, psihologije, podučavanja, itd, itd.
Da li je nešto preostalo od anarhizma?
Ja smatram da jeste. Ukoliko sam u pravu sa mojim pristupom, ono što anarhizam nudi poststrukturalizmu jeste veći okvir u koji može da situira svoje specifične analize. Taj okvir je drugačiji, da budem jasan, od tradicionalnog anarhističkog okvira. Posredstvom poststrukturalizma on nije ostao nepromenjem. Ali novi okvir koji sam pokušao da artikulišem bio bi novost većini poststrukturalista, koji odbacuju ideju velikih okvira uopšte.
Kako da pomirimo anarhizam, koji se obično oslanja na politički sjedinjujuće principe (kao što su anti-kapitalistički/etatistički stavovi), sa poststrukturalističkim mišljenjem, koje vidi moć kao međusobno povezanu mrežu pre nego kao sistem kome se treba suprostaviti?
Što se tiče ideje totalizujućih sistema, nesumnjivo je slučaj da veći deo anarhizma, kako u praksi tako i u teoriji, cilja na kapitalizam i državu. Moja knjiga sugeriše da ne treba da gledamo u ta dva mesta na način koji bi nas učino slepim za sveprisutnost delovanja moći. Ako su kapitalizam i država jedini zločinci, onda bi nas njihovo eliminisanje samo od sebe otvorilo za utopijsko društvo. Ali trebamo biti sumnjičavi prema takvim jednostavnim rešenjima. Jedna od lekcija borbi protiv rasizma, mizoginije, predrasuda prema gej i lezbo pojedincima/kama, itd. jeste ta da moć i potčinjenost nisu svodive na jedno mesto ili jedno delovanje. Treba da razumemo moć na način na koji ona deluje ne samo na nivou države i kapitalizma, već u praksama kroz koje sprovodimo naše živote.
U tvojoj knjizi, politička filozofija je umotana u pojmove artikulacije „neusaglašenosti između sveta kakav postoji i sveta kakvim se on zamišlja“. Kada neusaglašenost prestane da postoji, ta specifična politička filozofija postaje zastarela, bilo da se to događa zbog toga što se svet promenio ili zbog toga što su ciljevi ostvareni. Navodiš primer komunističke revolucije gde je, u trenutku kad su ciljevi revolucije dosegnuti, politička filozofija koja je opisivala takvu promenu postala zastarela i stoga je bila potrebna nova politička filozofija kako bi se napredovalo?
Ideja koju pokušavam da istaknem na početku knjige jeste ta da je politička filozofija motivisana neusaglašenošću toga kako ljudi misle da bi svet trebao da izgleda i kakvim ga zatiču. Zašto uopšte misliti o političkoj filozofiji ukoliko ne postoji problem koji treba da bude rešen? A taj problem, za političku filozofiju, jeste to da je svet daleko od onoga kako ga pojedinac zamišlja da treba da bude. Da li je politička filozofija nešto što je konstantni proces je pitanje na koje nisam siguran kako da odgovorim. Ne vidim nijedan principijalni razlog zbog kog bi trebala da bude, ali se može ispostaviti da će biti. Problem da li je politička filozofija proces našeg konstantnog preoblikovanja je povezan sa pitanjem kakvu prirodu ljudska bića poseduju i u kakvom okruženju pronalaze sebe. Pošto sam na drugim mestima u knjizi poricao da se ima bilo šta interesantno reći o ljudskoj prirodi, sve se svodi na okruženje. Ali ko može znati kako će se okruženje menjati, i kakva će nam pitanja doneti?
Prema poststrukturalističkom anarhizmu, moć je ujedno i kreativna i destruktivna. Nasuprot tome, kada anarhizam sopstveno postojanje opravdava prirodnošću – da su ljudi u suštini dobri, a da su institucije moći te koje su loše pa ih se stoga moramo otarasiti – on tada svaku moć karakteriše kao lošu. Kako se anarhistički koncept moći menja sa dodavanjem poststrukturalizma?
Dok [anarhisti] imaju dvodelnu distinkciju: moć (loše) vs. ljudska priroda (dobro), ja imam četvorodelnu: kreativna moć/represivna moć i dobro/loše. Ne uzimam kreatvnu moć kao nužno dobru, a ni represivnu moć kao nužno lošu. Etička ocena ne zavisi od vrste moći. Zbog toga je toliko važno imati jasnu predstavu o nečijim etičkim shvatanjima – što je mesto koje mnogi poststrukturalistički mislioci zapostavljaju. Ali ne rešava se etički problem pozicioniranjem dobre ljudske prirode i zatim pričom o tome kako bi ona trebala da cveta. Postoji mnogo dokaza protiv ideje o suštinski dobroj (ili suštinski lošoj) ljudskoj prirodi da bi se takva tvrdnja stvorila. Ne mogu se nečiji etički sudovi pripisati njegovoj ljudskoj prirodi, već, umesto toga, potrebno je razviti društveno date etičke mreže unutar kojih se odvijaju naši životi.
Ti kažeš da „moramo napustiti (većim delom) ideju jasnog razgraničavanja koje treba stvoriti između političke filozofije i političkih programa, dok se jedna kreće od analize ka sugestijama za intervenciju, druga se pomera od filozofije ka pragmatizmu“. Izgleda kao da je većina političkih filozofa nesposobna da prelazi u pragmatizam i posle opet nazad. Tenzija između sveta kakav postoji i sveta kakav se zamišlja je često uništena konsolidovanjem moći jedne ideje ili političke partije. Anarhizam se zalaže za direktnu demokratiju ili federalizam kako bi osigurao da se ovo ne desi, ali da li je život političke filozofije sposoban da preživi programske šeme?
Imaj na umu da anarhizam koji pokušavam da izvučem iz tradicije ne bi video direktnu demokratiju kao odgovor na sve političke probleme (inače, anarhizam bi bio još jedna od strategijskih političkih filozofija). I pored toga, tvoje pitanje i dalje važi, pošto se neko može pitati šta se dešava sa političkom filozofijom kada je programska šema ostvarena. Zasigurno, jedna stvar bi ostala od vizure koju sam pokušao da razvijem: ideja da uvek moramo da istražujemo odnose moći koji nastaju u različitim praksama i da im damo odgovarajuću etičku ocenu; treba reći da to znači, upitati se da li su oni prihvatljivi ili ne. U vizuri koju branim, pošto nikada unapred ne znamo kako moć radi, konstantno moramo da vršimo istraživanje njenog delovanja, kako bi videli kuda vodi i šta stvara; i uvek moramo da postavljamo etička pitanja o tome da li to nalazimo prihvatljivim ili ne.
Čiji je posao konstruisanja programske šeme?
Što se tiče toga ko će konstruisati program, to sigurno neće biti filozofi. (Sveti bože, proteraj misao). Ova ideja, barem se nadam, više se ne uzima za ozbiljno, čak ni od strane filozofa. Jedini odgovor na to KO treba da konstruiše program, ili barem ima pristup njegovom konstruisanju, je taj da su to oni koji su pogođeni trenutnom situacijom i predloženim promenama. To može biti drugi način da se kaže „narod“, ali ovo na neki način ograničava stvari. Na primer, ja ću imati malo toga da kažem o tome kako gaj i lezbo osobe treba da budu tretirane u društvu (npr. da li ih treba ubaciti u kategoriju onih koji mogu da sklapaju brak ili oni treba da se suprotstave samom braku?). To je, čini mi se, na njima. Moja uloga je da ih podržim u njihovim izborima.
Anarhistički koncept moći je okarakterisan kao onaj koji se „nagomilava na određenim tačkama i biva pojačan [od strane moći] duž određenih linija“, i stoga može bit podložan ideji reforme iz razloga što određene reforme u nekim tačkama mogu rezultirati revolucijom. Da li postoji mesto za revoluciju u poststrukturalističkom anarhizmu?
Pojam „revolucija“ mi se čini prenapregnutim. Ponekad izgleda da znači da postoji svrgnuće ključnog mesta moći u društvu. Kada je upotrbljen na ovaj način, pojam „revolucija“ izgleda da implicira strategijsku političku filozofiju, stoga mislim da je bolje da se izbegava. Kada se stvari dovoljno promene kao rezultat političke intervencije, onda imamo revoluciju. Stoga, distinkcija između reforme i revolucije ne treba biti ona zamarajuća „puka reforma“ vs. „prava revolucija“. To treba, umesto toga, da bude pitanje toga kolika je po obuhvatu i koliko je duboka promena koja se odvija. Ustvari, mislim da se pojam često upotrebljava kao etiketa, oznaka nečijeg radikalizma, i nepromišljen način isticanja nečijeg razlikovanja od liberalizma. Kao takav, skriva pitanje, koje bi trebalo da postavimo: šta treba da bude promenjeno i na koji način treba da bude promenjeno? Kada postavimo to konkretnije pitanje (da, filozofska sugestija da određeni žargon skriva našu sposobnost da vidimo konkretno), na pravom smo putu. Pitanje da li je to revolucija ili reforma otpada.
Šta predstavlja STO (WTO) za poststrukturalistički anarhizam?
Izgleda da je STO jedna od onih organizacija gde se moć nagomilava, gde niz praksi može da stvori represivni aranžman moći. Mislim da pogrešno razumevamo pristalice STO-a ukoliko ih opišemo u terminima teorije zavere. Ne sumnjam da većina njih iskreno smatra da radi dobre stvari, čak iako ih ne rade. Kako ovo objasniti? Čini mi se da treba da posmatramo prakse u koje su uključeni i dejstvo tih praksi na druge, i da priznamo da postoji čitava serija štetnih efekata koje su pristalice STO-a propustili da prepoznaju. To bi, čini mi se, bio poststrukturalističko anarhistički pristup STO-u. Kao aktivista, saglasan sam sa nedavnim demonstracijama organizovanaih sa ciljem da se eliminišu STO i srodne represivne institucije i ukidne dug zemalja trećeg sveta. Naravno, postoji još mnogo toga, ali filozofija, dok je u interakciji sa programskim šemama, nema, barem mi se čini, ulogu konstruktora programske šeme.
Što se tiče akcije, ponudio si predlog načina na koji poststrukturalistički anarhizam može delovati. Ovo uključuje: eksperimentisanje, situacioniranu slobodu, vrednovanje potčinjenih diskursa, i intelektualaca kao saučesnika u teorijskoj praksi pre nego kao vođa. Da li mi možeš reći na koji način ti i drugi politički aktivni ljudi možete praktikovati ove smernice?
Teško je u Južnoj Karolini praktikovati mnogo od bilo koje politike. Tek da istaknem opšte usmerenje načina na koji ja praktikujem ove stvari, to se tiče mog stava prema gej i lezbo osobama (bio sam faklultetski savetnik za gej/lezbejske grupe šest ili sedam godina); mog podučavanja (pokušavam da odbacim ideju date ljudske prirode na mojim kursevima, eksperimentišem sa idejama kursa, uključujem zapostavljene radove, često sa političkim stavovima, u program kursa, često probleme sa kojima se susrećemo situiram u kontekst koji sam razvio u knjizi); i mog roditeljstva (pokušavam da sagledam efekte moći koji su bliski životu i stavovima moje dece, i da im ponudim alternative). Ukoliko bi pristupio pitanju sa mesta, recimo, nekoga ko živi u urbanom delu SAD-a istakao bi neophodnost razumevanja i participiranja u borbama protiv rasizma, seksizma, STO-a, itd., a radeći to nastojao bih da uočim veze između tih borbi i represija koje te borbe nastoje da ukinu, ne pokušavajući da ih redukujem na jednostavnu formulu.
Mnogi anarhisti osećaju da je neophodno stvoriti javnu intelektualnu kulturu i da univerzitet, sve više, nije mesto koje podstiče intelektualnu slobodu, da ne pominjemo političku misao. Kakvo je tvoje iskustvo?
Slažem se da je univerzitet upitan izvor intelektualne kulture. Verujem da je stvarnost intelektualne kulture u ovom trenutku teško postići, zato što sa „molizacijom“ (mallization – širenje tržnih centara) SAD-a čitava ideja javnog prostora je marginalizovana. Neki tvrde da je internet novo mesto javne kulture, ali nisam siguran u to. Prvo, ogromna veličina interneta čini teško ostvarivom intimnost intelektualne kulture. Drugo, postoji nešto u deljenju istog prostora i vremena u konverzaciji čega smo lišeni na internetu, nešto bez čega razmena ostaje karakterno previše anonimna. Ne mislim da je internet beskoristan; ali njegova sposobnost da zameni ono što smo izgubili je ograničenija nego što neki misle.
Da li možeš da odgovoriš na kritike kojima se poststrukturalistička teorija (postmodernizam u celini) optužuje kao primer visoko specijalizovanog, apstraktnog i neshvatljivog jezika koji je stran većini ljudi i koja ne podstiče mišljenje izvan postdiplomskog odeljenja?
Kriv je po svim tačkama optužbe. Ali to nije samo primenljivo na poststrukturalizam i postmodernizam. To je opšti je problem kako sa društvenim naukama tako i sa naukama uopšte. Mi razgovaramo jedni sa drugima umesto sa onima koji su izvan našeg neposrednog okruženja. Postoji niz razloga za ovo: presija da se objavljuju radovi, istorija anti-intelektualizma u SAD, itd. Ali takođe doprinosimo tome prihvatanjem žargona koji koristimo. Pokušao sam da se klonim žargona što je više moguće, i nadam se da moja anarhistička knjiga, iako teška, nije prepuna žargona. Ali ono na šta ti ukazuješ je problem svih akademaca, i jedino služi našoj daljoj marginalizaciji.
Uzimajući da je „znanje, kao i drugi subjekti, stvar borbe i dominacije“ i recentne tendencije na univerzitetima sa insistiranjem na objavljivanju radova ili se u protivnom leti napolje (publish or perish) i prateću troškovnu analizu, na koji način poststrukturalizam izbegava da postane još jedna od roba?
Veći deo poststrukturalističkog diskusa, naravno, poput ostalih akademskih diskursa perpetuira trenutno aktuelni akademski sistem ideja u okviru isplativog konzumerističkog modela koji trenutno dominira univerzitetom. Smatram da do promene ne dolazi samo zahvaljujući samim idejama već, naročito na univerzitetima, zahvaljujući onome ko ih izgovare. Pravo pitanje, čini mi se, je to da li ljudi žive ove ideje ili ih samo zadržavaju kao ideje.