Post-levičarski anarhizam

I dalje postoji veliki broj anarhista koji nastavlju da se identifikuju sa političkom levicom, na ovaj ili onaj način. Ali sve je više onih koji su spremni da odbace više nego teško breme u vezi sa levičarskom tradicijom. Dobar deo ovih razmatranja posvećen je započinjanju novog istraživanja onoga što je u pitanju kada se razmatra da li je indentifikovanje sa političkom levicom donelo ikakvu korist anarhistima. Najveći deo svog postojanja, tokom otprilike poslednjih nekoliko vekova, anarhisti, teoretičari, grupe i pokreti redovno su predstavljali manjinu u raznolikom svetu mogućih revolucionara na levici. U većini svetskih ustanaka i revolucija tokom tog perioda – onih koji su imali ikakvu bitniju trajnost svojih pobeda - autoritarni pobunjenici bili su najčešće u većini među aktivnim revolucionarima. Čak i onda kada to nisu bili, često su sticali premoć na različite načine. Bez obzira da li su bili liberali, socijal-demokrate, nacionalisti, socijalisti ili komunisti, ostali su dio većinske struje unutar političke levice koja je nedvosmisleno bila posvećena spektru autoritarnih pozicija. Skupa sa zadivljujućom posvećenosti idealima kao što su pravda i jednakost, ova većinska struja favorizuje hijerarhijske organizacije, profesionalno vođstvo (i, suviše često, kult vođe), dogmatske ideologije (naročito primetno u raznim marksističkim varijantama), licemerni moralizam, kao i opšte gnušanje u odnosu na društvenu slobodu i istinske nehijerarhijske zajednice.

Pogotovo posle izbacivanja iz Prve Internacionale, anarhisti su se našli pred teškim izborom. Ako su igde unutar političke levice mogli da predstavljaju kritiku, to je bilo samo na njenim marginama. Druga mogućnost je bila da potpuno odbace većinsku suprotstavljenu kulturu i rizikuju da budu izolovani i ignorisani.

Budući da su mnogi, ako ne i svi anarhistički aktivisti došli sa levice kroz razočaranje njenom autoritativnom kulturom, prilepljivanje njenim rubovima i prihvatanje njenih tema u više slobodarskom smeru predstavljalo je stalni mamac. Anarho-sindikalizam može biti najbolji primer za takvu vrstu levičarskog anarhizma. On je omogućio anarhistima da koriste levičarske ideologije i metode u korist levičarske vizije društvene pravde, ali sa istovremenom posvećenošću anarhističkim idejama kao što su direktna akcija, samoupravljanje, i određene (vrlo ograničene) slobodarske kulturne vrednosti. Bukčinov ekološki levičarski anarhizam, bez obzira da li se podvodi pod slobodarski municipalizam ili socijalnu ekologiju, je još jedan primer. Karakteriše ga konstantno neuspevanje da se igde ukoreni, čak ni na svom omiljenom polju – politici Zelenih. Još jedan primer, najmanje vidljiv (i najbrojniji?) od svih vrsta levičarskog anarhizma, je izbor velikog broja anarhista da se zagnjure u levičarske organizacije koje imaju malo, ili nikakve, posvećenosti bilo kakvim slobodarskim vrednostima, jednostavno zbog toga što ne nalaze mogućnost da rade direktno sa drugim anarhistima (koji su najčešće na sličan način skriveni, utopljeni u druge levičarske organizacije).

Možda je baš sada, kada se ruševine političke levice dalje raspadaju, vreme za anarhiste da razmisle o masovnom izlasku iz njene sve slabije senke. Zapravo, ako se anarhisti dovoljno odvoje od bezbrojnih neuspeha, čistki i "izdaja" levičarstva, još uvek postoji šansa da će napokon stati na svoje noge.

Uz samodefinisanje sopstevnim terminima, anarhisti mogu još jednom inspirisati novu generaciju pobunjenika, koji će možda ovog puta biti manje voljni da kompromituju svoju borbu u pokušajima da očuvaju zajednički front sa političkom levicom koja se tokom istorije suprotstavljala stvaranju slobodnih zajednica gde god se pojavila. Jer dokaz je nepobitan. Slobodarskim revolucionarima bilo koje vrste konstantno je zabranjivano pojavljivanje u većini levičarskih organizacija (od raskida u Internacionali, pa nadalje); ućutkivani su u mnogim levičarskim organizacijama u koje im je bio dopušten ulazak (na primer, anarho-boljševici), proganjani su, zatvarani, ubijani ili mučeni od strane bilo kojih levičara koji su došli do potrebne političke moći ili organizacionih mogućnosti da to urade (primera je nebrojeno mnogo).

Zašto je postojala tako dugačka istorija sukoba i neprijateljstava između anarhista i levičara? Zbog toga što su u njihovim kritikama i praksama otelotvorene dve u osnovi različite vizije društvene promene (iako svaka posebna grupa ili pokret uvek sadrži kontradiktorne elemente). Najjednostavnije, anarhisti - naročito anarhisti koji se najmanje identifikuju sa levicom - najčešće se uključuju u delovanje koje odbija da se postavi kao političko vođstvo izdvojeno od društva, odbija neizbežnu hijerarhiju i manipulaciju uključenu u izgradnju masovnih organizacija, i odbacuje prevlast bilo koje dogmatične ideologije. Levica se, sa druge strane, najčešće angažovala u odmenjivačkoj, predstavničkoj praksi u kojoj su masovne organizacije podređene elitističkom vođstvu intelektualnih ideologa i oportunističkih političara. U takvoj praksi partija sebe postavlja kao zamenu za masovni pokret, a partijsko rukovodstvo postavlja sebe kao zamenu za partiju. U stvarnosti, glavna uloga levice kroz istoriju bila je da preokrene svaku društvenu borbu sposobnu da se direktno suprostavi kapitalu i državi, tako da je – u najboljem slučaju – postignuta samo veštačka zamena za pobedu, uvek prikrivajući javnu tajnu o nastavljanju akumulacije kapitala, nadničarskog ropstva, i hijerarhijske, državne politike kao i obično, ali pod nestvarnom retorikom otpora i revolucije, slobode i socijalne pravde.

Pitanje je, dakle, mogu li anarhisti da postignu više izvan levice – iz pozicije otvorene i beskompromisne kritike, od onog što su delujući unutar nje uspeli da postignu oni koji su odlučili da ostanu u njenim okvirima?

Džejson MekKvin