Poslednji mohikanac - J. C. Onetti

Juan Carlos Onetti (Montevideo, 1909 – Madrid, 1994) je živeo u krevetu i prezirao politiku, uspeh, sve što je vonjalo po javnom angažmanu. Bio je manje poznati pisac latinoameričkog booma. Ali se, bez namere, pretvorio u najaktuelnijeg od tih pripovedača.

Delo Juana Carlosa Onettija sam upoznao početkom devedesetih, privučen legendama koje su se raspredale o ovom autoru. Moje kolege sa fakulteta književnosti pričale su da je Onetti pustinjak koji odbija da daje izjave i koji živi izvaljen u krevetu sa flašom viskija.

Profil ličnosti je delovao egzotično u svakom slučaju, ali je bio posebno neočekivan za jednog pisca latinoameričkog booma. Većina njegovih kolega živeli su u izobilju i često su se ponašali više kao političari nego kao umetnici. Mario Vargas Llosa pokušao je da postane predsednik Perua. Gabriel García Márquez se sastajao sa Fidelom Castrom i Billom Clintonom. Cortázar je bio stao u odbranu nikaragvanske revolucije. Carlos Fuentes je bio Meksiko. A sa druge strane, Onetti, najveći od svih, živeo je ležeći u krevetu, sa bocom viskija stisnutom u ruci.

Posle sam utvrdio da Onetti jeste bio žrtva političkog progona, ali sivog, apsurdnog i skoro pa komičnog: zatvorili su ga jer je bio član žirija jednog literarnog konkursa.

Pobednička priča se naslađivala seksualnim scenama za koje se ispostavilo da su jedva skriveno referirale na homoseksualnost jednog člana vladajuće vojne hunte. Za kaznu, autor priče i članovi žirija su bili uhapšeni zbog napada na dostojanstvo oružanih snaga. Tokom ispitivanja, jedan zvanični inkvizitor upitao je Onettija.

- I koji su vaši politički nazori?

• Nikoji, odgovorio je pripovedač.
• Ali za koga ste glasali?
• Ni za koga.
• Ali za koga biste glasali?
• Nikad nisam glasao.
• A! Anarhista!

Više smoren nego uplašen, Onetti je odgovorio:

- Ma... stavi anarhista, ako hoćeš. Mogu da zapalim?

Nekoliko nedelja kasnije – legende kažu -, pisac je morao biti premešten u psihijatrijsku bolnicu zbog apstinencijalnog sindroma koji su izazvali nedostatak alkohola i sedativa. Tako se završio njegov najherojskiji gest.

Nedavno sam se ponovo vratio Onettijevim delima zbog skupa koji su o njima organizovali Kuća Amerike, Generalni Iberoamerički Sekretarijat i Fondacija San Benito de Alcántara. Dok sam čitao, shvatio sam da se ta epizoda sa hapšenjem mogla desiti bilo kome od njegovih likova: možda Juntacadáveresu, čiji je najveći san bio da komanduje mediokritetskim kuplerajem. Ili protagonistima Brodogradilišta, koji fingiraju da ga održavaju u životu dok prodaju mašine u staro gvožđe. Pa čak i onima iz Ničije zemlje, koji maštaju da pobegnu na jedno ostrvo koje ni ne postoji. Niko od njih se ne suočava sa velikim epskim peripetijama, kao likovi Rata za kraj sveta. Niko od njih nije važan za latinoameričku istoriju kao General u svom lavirintu. Oni su nikogovići suočeni sa osrednjošću života, kao i većina nas. Onettijevi romani bili bi veseli da se iz njih ne oseća deprimirajući humor mediokritetstva.

Zbog toga je Onetti najmanje poznati od pripovedača booma. Ovaj poslednji mohikanac egzistencijalizma ne samo da je prezirao politiku, nego se gadio uspeha, slave ili glamura i osećao je izvornu odbojnost prema svemu što je vonjalo po javnom angažmanu. Zbog toga se nije sučeljavao sa dijaboličnim diktatorima ni sa neustrašivim gerilcima. Možda je, zato što je živeo u Urugvaju – jednoj od najprosperitetnijih, najmirnijih i najegalitarnijih zemalja regiona – znao da se i u jednoj primernoj demokratiji takođe može biti nesrećan.

Ali se takođe zbog toga, i bez da je imao nameru, Onetti pretvorio u najaktuelnijeg autora booma. Na vrhuncu kubanske revolucije, do osamdesetih godina, magično-realistička utopija sa Gabrielom Garcíjom Márquezom za kormilom tutnjala je preko latinoameričkih romana, puneći ih ženama sa svinjskim butovima koje su izletale kroz prozore. Posle pada Berlinskog zida, urbani i često nasilni realizam latinoamričke književnosti ispredao je Mario Vargas Llosa, čiji su likovi branili svoju slobodu pred tiranima.

Ali dvadeset godina kasnije, ni jedna ni druga krajnost ideološkog spektra ne proizvode velike strasti. Kubanska revolucija nije popravila život ljudi, a posle dve decenije bez diktatora u ostatku regiona, broj siromašnih je isti kao i pre. Latinoamerikanci demokratski glasaju za autoritarne vlastodršce -za Cháveza, Uribea, PRI-. I ovaj fenomen nije osobenost Latinske Amerike. U protekloj deceniji, u ime demokratije vrše se invazije na zemlje poput Iraka i tolerišu se diktature poput libijske, egipatske i kazakstanske.

Ova nevesela atmosfera se odrazila na latinoameričku i evropsku književnost. Njihova dva najistaknutija autora poslednjih godina, Bolaño i Houellebecq, pripadaju generaciji koja je videla kako su propali veliki snovi Allendea i Maja '68, a njihova ogorčenost podseća na Onettija. Pesnici ubice čileanca i funkcioneri onanisti francuza, samoubice u egzilu prvog i seksualni turisti drugog, mogli bi se pojaviti u bilo kojem romanu jednog urugvajskog romanopisca koji je umro ne upoznavši ih.

Ne deluje da je Onetti uticao na ove autore. Nije on taj koji je postigao da mu delo istraje u vremenu. Naprotiv, vreme je ono koje se pretvorilo u to o čemu su njegovi romani pričali. Tokom 20. veka, planeta je bila podeljena na dve velike istine. U 21. veku znamo, kao što je Onetti znao odranije, da su obe bile laž.

Biti istovremeno najstariji i najsavremeniji član najprestižnijeg kluba latinoameričkog romana je, bez sumnje, stvar koja zaslužuje divljenje. Ali ono što iznad svega zavređuje znamenitost, jeste učiniti to iz jednog kreveta, sa flašom viskija kao jedinim oružjem.