Pop fašizam kao kulturni kod Balkana
Kažu da su ratovi na području bivše Jugoslavije započeti na sportskim borilištima. Fudbalski stadioni i košarkaške dvorane, kao vrêla masovne nacionalističke histerije, nakon procesa kidanja SFRJ su ostala da budu jednako upotrebljiva sredstva nacionalne mobilizacije i homogenizacije. Izložbe ekskluzivističke jarosti i patetičnog samoljublja odavno su deo folklora eks-jugoslovenskih državica, među kojima Srbija i Hrvatska prednjače, naravno.
Najnoviji koncert Marka Perkovića Tompsona u Zagrebu još jednom je potvrdio postojanost tog balkanskog šovinističkog hibrida - fašizirane popularne kulture i sporta, interesno suspregnutih sa državnim institucijama. Sportsko borilište, hram savremene etatističke religije, i fašizirana industrija zabave provereni su rasadnik nacional-šovinističke (političke) kulture na ovim prostorima.
| Kada se spektakularna očekivanja sudare sa bedom svakodnevnog života agresivni impuls nezadovoljstva nemoćnih subjekata prazni se na bespomoćnim objektima |
U takvom dugogodišnjem aranžmanu mladi su osuđeni na ulogu agresivnih, autodestruktivnih statista. Zavedeni lažnim nadama da će na tribinama izgaranjem do poslednjeg atoma snage - poslednjeg dinara - najzad učestvovati u sopstvenim životima, navijači su osuđeni da budu samo dekor visoko profitnog sportskog spektakla i političke zloupotrebe.
Nekadašnja naivna vera i iskrena navijačka posvećenost voljenim klubovima je potkraj osamdesetih, sa porastom nacionalšovinističkih tendencija u svim sredinama bivše SFRJ, poprimila malignu formu. Uzbuđenje koje je donela pojava organizovanih navijačkih grupa podudarilo se sa tekućom homogenizacijom nacionalih zajednica koje su lagano srljale u rat. Još uvek u to vreme donekle izbegavajući da se u javnom obraćanju beskompromisno obruše jedni na druge, na nacionalno „drugo", političke elite tadašnje SFRJ su blagonaklono gledale na krajnje eksplicitnu šovinizaciju tribina i na njima uveliko plamteći rat. U medijima se slavio uspeh „naših" kada bi devastirali „njihove" stadione, lamentiralo nad sudbinom „naših" kojima prete „njihovi" i koje ne štiti „naša-a-zapravo-njihova" milicija, i tako u krug. Nevini, dobri i žestoki momci iz Beograda branili su čast Srbije po vozovima, na ulicama i tribinama Hrvatske (i drugih republika SRFRJ), i obratno. Medijska interpretacija tih dešavanja je bila (a u dobroj meri je i danas) prezasićena binarnim polarizacijama i stereotipima, dok su navijači postali nešto nalik nacionalne predstraže, junaka na braniku otadžbine. Sa druge strane jednom svedeni na kolektivni zločinački stereotip, pripadnici drugh navijačkih, tj. nacionalnih kolektiviteta pretvoreni su u amorfno i preteće neprijateljsko „drugo", dok su konkretni ljudi na drugoj strani prestali da, kao takvi, postoje. Dehumanizovani „neprijatelj" i viši cilj nacionalno-državnog projekta poslužili su kao univerzalni alibi, temelj beskrajne amnestije za sve predstojeće zločine na prostoru biše SFRJ. Utapanje u navijačku masu i „spontani" pristanak na instrumentalizaciju omogućio je „običnima" da se bez ikakvog osećaja odgovornosti angažuju u neobično svirepim zločinima.
Međutim, tokom ratnih godina, od strane državnih i privrednih struktura tolerisani i podsticani nacional-šovinizam, rasizam, nadživeo je svoje mentore. Trenutna promena kursa od među-etničke klanice ka „evropskim vrednostima" možda je moguća kada Brisel za „zelenim stolom" nekome uvrne ruku, međutim tribine, ipak, žive drugim, svojim životom. Sve ono u šta je investirano godinama, danas se vraća sa kamatom i to baš u trenutku kada pro-evropskim elitama ex-Yu regiona to ni najmanje nije potrebno. Instrumentalnost nacionalističkih kolektivnih egzaltacija postala je autonomni stadionski ritual - sredstvo je postalo cilj za sebe. Danas se po automatizmu sa pristupanjem određenoj navijačkoj grupaciji usvaja i određeni identitet i pregršt simbola - (ekstremno) desničarskih, naravno. Prošlo je vreme pukog prepisivanja italijanskih, engleskih, brazilskih itd. navijačkih recepata. Danas raspolažemo zamašnim fondom sopsvenog navijačkog iskustva, a primarni uzori su debelo isposredovani domaćom praksom, te društvenim, političkim, ekonomskim, kulturnim i istorijskim kontekstom. Dovoljno je biti vatreni navijač svog kluba, sve ostalo stiže u paketu: koga i zašto treba mrzeti, koga zaklati, koga ubiti. Želja za pripadanjem grupi i potreba da se iskorači iz sveta odraslih, sveta roditelja ka „autentično" omladinskoj, buntovnoj subkulturi veoma je jaka, dok sama navijačko-vršnjačka grupa spontano igra svoju ulogu u procesu socijalizacije. Sve, od međuljudskih odnosa do odnosa prema ženama, strancima, naciji, veri, politici, poštenju, idealima,... sve se to uči u kroz svakodnevne procese drugovanja koji su izloženi uticajima sredine. Slepi anti-komunizam, povampireni anti-semitizam, klerikalizacija i retradicionalizacija indikatori su fašizacije post-jugoslovenskih društava. Bizarnosti poput kju-kluks-klanovskih pritisaka i redovnog navijačkog „majmunisanja" na tribinama kad god neki tamnoputi igrač primi loptu, kao srpski specijaliteti, svojevrsni su „post-jugoslovenski" dodaci na tradicionalnu osnovu fašistoidne konzervativnosti ovog regiona.
A da se u sličnim slučajevima ne radi tek o ‘grupi izgrednika' koja stoji nasuprot pravih, ‘normalnih', pristojnih ljubitelja sporta i zabave koji čine „moralnu većinu", već da je u pitanju dublji društveni problem odrastanja i socijalizacije mladih kao i karaktera društvenih institucija koje doprinose da se kroz ovdašnja društva širi maligno tkivo neokonzervativizma i ekstremne desnice, svedoči između ostalog i činjenica da isti model ponašanja reprodukuju i momci i devojke koji/e nose nacionalni dres. Upravo oni/e koji/e „predstavljaju svoju zemlju" i koji su generacijski bliski navijačkom korpusu, a koji u raznim (žurnalističkim) tumačenjima zasigurno neće biti poistovećeni sa ‘ekstremima' na tribinama. Oni koji se, po potrebi, prikazuju ili kao potpuno odvojeni od društvene stvarnosti iz koje potiču, a njihova odgovornost meri samo tzv. sportskim ponašanjem na terenu, ili se, pak, predstavljaju kao oni koji su neraskidivo vezani sa svojom zemljom tananim patriotskim osećanjima. Međutim, odrasli u istoj zemlji, učeni na istim uzorima, izloženi istim sredinskim uticajima, reprezentativci/ke (tj. sportitsi/kinje uopšte) i navijači žigosani su istim kulturnim kodom. Nedavno su „orlići" - mladi fudbalski reprezentativci Srbije - zajedno sa svojim vernim navijačima, Srbima, ponovo posegli za pomenutim „majmunskim" receptom tokom i nakon susreta sa mladim Englezima. Komunikacija između Srba na tribinama i onih na terenu je bila savršena, a rasizam univerzalno sredstvo komunikacije. Između majmunisanja na tribinama i majmunisanja na terenu nema nikakve razlike, baš kao što nema nikakve razlike ni između nacionalizma i pravoslavnog fundamentalizma u svlačionici i na tribinama. Razliku, pak, uočavaju oni kojima jednom odgovara da nacionalističku ostrašćenost i versku zatucanost tumače kao primere pravog patriotizma i požrtvovanosti, dok, kada se pokažu u pravom svetlu, takve primere pripisuju nesrećnim slučajevima, neočekivanim anomalijama, iskliznućima u žaru borbe, rečju: zasebnim slučajevima bez suštinske veze sa nacionalnom i verskom ostrašćenošću, društvima koja su ih produkovala. Igra na kartu žrtve, naravno, uvek dobro dođe kao izgovor za sopstveni „gubitak mere" u ispoljavanju inače legitimnih i poželjnih patriotskih osećanja. Primer nedavno održanog meča između Partizana i Zrinskog u Mostaru to savršeno ilustruje. Tompsonov koncert je pop-kulturna ekstenzija istog sindroma. 16. juna na Maksimiru se okupilo oko 60.000 ljudi a među njima i ministar Žužul, koji je sa svojom slatkom ženicom i dva sinčića došao da uživa u fašističkom treš spektaklu.
Imajući na umu činjenicu da su na ovim prostorima tribine integralni deo javnog političkog diskursa, te da su deo prakse koja je višestruko natopljena simboličnim značenjima koja se sa stadiona prelivaju na ulice, škole, domove,... rečju, zadiru u najsitnije pore kako javne tako i privatne sfere, grdno bi se prevario svako ko bi ovaj problem pokušao da gurne na margine kriminogenog luzeraja i ko bi mračnu stranu sopstvenog društva posmatrao kao neprirodnu anomaliju, strano telo. Fašizacija eks-jugoslovenskog regiona se kapilarnim širenjem odavno utkala u samo ‘biće' ovdašnjih nacionalnih plemena. Zato prosta amputacija nije moguća, a guranje pod tepih ulepšavanjem sopstvenog portreta uveliko se pokazuje kratkovidom i dugoročno katastrofalnom politikom.
Stasale su i stasavaju nove generacije za koje pop-fašizirani kulturni kod predstavlja integralni deo socijalnog okruženja, njihovu „normalnost", „prirodnost". Kad sa jedne strane zagrmi pop, sa druge zareži političar, a sa treće arlaukne estrada, tad odjeknu tribine, ulice i škole pesmom mržnje i nasilja. Kada se spektakularna očekivanja sudare sa bedom svakodnevnog života agresivni impuls nezadovoljstva nemoćnih subjekata prazni se na bespomoćnim objektima. Slike nasilja te višestruko oposredovani simboli moći tada se vraćaju publici na pasivnu konzumaciju. Od navijačkog mačizma, razjarenog nacionalizma i političke instrumentalizacije, do pasivne konzumacije prizora nasilja i mržnje i njihove kulturne asimilacije, proteže se put začaranog kruga. Stoga je diskontinuitet sa dosadašnjom praksom neophodan, a zahvat mora biti dublji, radikalniji, obuhvatniji - onoliko koliko u dubinske društvene strukture zadire čitava (politička) kultura, onoliko koliko je svako od nas kao složena, višedimenzionalna ličnost podložna njenim uticajima.
S. P. Baćko
KONTRAPUNKT