Policija napala Marš siromašnih u Njujorku

Tek što je prošlo 4 sata popodne za kada je bilo zakazano okupljanje, Marš siromašnih je preplavio zagrađeni prostor koji su pripremili panduri, a ljudi su i dalje pristizali. Učesnici marša, koji je organizovao Kensington Welfare Rights Union, okupili su se ispred sedišta Ujedinjenih Nacija gde su mnogi držali govore, koje većina prisutnih nije mogla da čuje. Demonstranti koji su se nalazili na periferiji marša provodili su vreme uznemiravajući policajce, kojih je bilo mnogo i koji su ubrzo počeli da raščišćavaju trotoar oko trga. Još jedan red rasturenih drvenih barikada je ležao po zemlji, ispod nogu demonstranata; policajci su uljudno zamolili okupljenu masu, „Pomozite nam da vam sklonimo ovo sa puta“, a kada su se ljudi razdvojili, barikade su ponovo podignute. Ubrzo nakon toga, panduri su pomerili zid za nekoliko stopa od mase, dajući nam nešto više prostora, a mi smo se zajebavali: „Ah, sad smo slobodni.“ Nekoliko demonstranata je počelo da uzvikuje ukazujući na ironiju da policajci štite sistem koji ih tera da rade bez ugovora o radu, ali su ih „čuvari mira“ (obezbeđenje protesta – nap. prev.) marša brzo ućutkali, uz brojne kritike dok su to činili od strane demonstranata koji su se nalazili u tom delu marša.

Ubrzo nakon toga, organizator marša je sa bine izrecitovao zakletvu nenasilja; od učesnika marša se očekivalo da je ponove, i oko pola prisutnih je to učinilo. Organizator je dao ozbiljniji ton podsećajući učesnike marša da u masi ima ljudi sa posebnim potrebama i imigranata koji će iskusiti daleko veće posledice ukoliko policija bude bila nasilna, iako je umesto da zatraže od učesnika da poštuju nivo rizika za koji se opredele ranjiviji ljudi u maršu, organizatori su odlučili da: „Mi ćemo praktikovati nenasilje.“ Značajan broj među učesnicima marša je bio nezadovoljan među svim prisutnim demografskim strukturama zbog toga što je nametanje pacifizma bilo žestoko, i da je služilo interesima države.

Marš je krenuo u pravcu istoka i ubrzo je dobio podsticajnu živost i energiju, veću od masovnijih protesta od nedelje. Marš u kome je učestvovalo 5.000 ljudi je bio sačinjen od različitih ljudi. Većina, ali sigurno ne svi su bili mladi, a među njima anarhisti, socijalisti, Nejderiti (pristalice Ralfa Nejdera – nap. prev.), pa čak i nekoliko pristalica Džona Kerija. Većina ljudi je došla individualno, ali bili su uočljivi kontigenti Radical Cheerleaders, Code Pink, Anarchist People of Color, i Still We Rise. U poređenju sa drugim masovnim dešavanjima tokom protekle nedelje i u odnosu na druge masovne mobilizacije, bio je prisutan veliki broj tamnoputih ljudi, mada su većinu činili belci, bilo je puno studenata, koji su evidentno učestvovali kao saveznici.

Marš se uputio ka jugu preko 2. avenije do 23. ulice, okrenuo se ka zapadu, i potom ponovo ka severu do 8. avenije, da bi sa juga prišli centru u kome se održava Konvencija. Bilo je puno energije i zapaljivi poklici su bili prisutni svuda u vazduhu, gde je jedan stvarao čudan poliritmičan prelaz sa sledećim. Ljudi koji su bili na trotoarima su uzvikivali, a marš je rastao kako su se neki od prolaznika pključivali. Bilo je nekih nesporazuma među demonstrantima u pojedinim situacijama kada su poklici protiv Buša bili prošireni i na Kerija, i Nejdera, i „čitav jebeni sistem“ kako je to sročila jedna žena, zabacivši svoju glavu unazad prilikom ekspresivnog krika. Sve u svemu, nešto liberalnije slogane su uzvikivali oni sa megafonima, koje je ponavljala masa, a koje su tolerisali oni koji su radikalniji. Barem jedan demonstrant koji je bio više za radikalnije izražavanje stava protiv siromaštva (čini mi se da je to bilo: „1,2,3,4, Kill the Rich and Arm the Poor“ – Pobijte bogataše i naoružajte siromašne) bio je ućutkivan od strane onih koji su se nalazili oko njega. U drugom slučaju, učesnik marša je delio kopije letka (hiljade kopija istog letka su podeljene tokom prethodnog dana) u kome se upozorava da će se policija uklopiti u želje GOP-a, i da su demonstranti koji zagovaraju konfrontaciju verovatno policijski provokateri. Drugi demonstrant se suprotstavio čoveku sa lecima zbog toga što širi paranoju i ugrožava legitimne militante tako što im uskraćuje potencijalnu podršku drugih učesnika marša. (Može se postaviti pitanje da li su brojni demonstranti koji su nosili Če Gevaru na svojoj odeći verovali da je Gevara, kao zagovornik nasilja, bio provokater koji radi po diktatu kubanske države). S obzirom da je većina medijskog izveštavanja isključivo bilo fokusirano na političke stavove organizatora marša, bilo bi dobro istaći da je značajan broj učesnika marša bio frustriran pasivnošću i osećao da bi čak i „bezumno nasilje“ nanelo štetu Republilkancima upropašćujući spektakl njihovog krunisanja i sugerisalo javnom mnjenju da samo prisustvo Džordža Buša izaziva nerede, ma kako besmisleno i razurdano bilo. Ali uprkos njihovim ličnim osećanjima, svi demonstranti su poštovali želje organizatora marša i niko konfrontacije držali na minimumu, mada bi bilo nepošteno sugerisati da su svi učesnici marša mislili isto.

Puno pre nego što je marš krenuo na sever ka centru u kome se održava konvencija, naraslo ne agresivno prisustvo policije sa obe strane marša. Ubrzo, policija je krenula sa ciljanim pretragama aktivista koje su izdvojili iz nepoznatih razloga. Nije dugo trebalo da gurnu demonstranta na zid i da izvade lisice, bilo zbog toga što je nosio masku ili se opirao prilikom pretresanja, sudeći po raznim izvorima. Veći deo mase je preplavio trojicu policajaca koji su vršili hapšenja, sa besnim povicima i pritiskom iz neposredne blizine nadajući se da će to naterati policajce na povlačenje. Ali niko se nije angažovao u fizičkom otporu tako da su se panduri probili kroz masu u panici i produžili ka najbližoj policijskoj jedinici. Drugi policajci su napali grupu posmatrača i počeli da napadaju demonstrante bez ikakve provokacije. Bacali su ljude na zemlju i savladali jednog čoveka kojeg su jurili duboko kroz masu, bilo zbog nošenja maske ili zbog pokušaja opiranja prilikom prvog hapšenja. Većina demonstranata je opkolila policajce, a njihovi poklici su se ubrzo promenili od „Sramota! Sramota!“ u „Svinje odjebite!“ ili čak „Pobijte svinje!“. Masa je sve bivala sve extremnije besna zbog policijske brutalnosti, i manifestovala još intenzivniji verbalni otpor i taktiku uznemiravanja, mada su se svi ponovo uzdržali od prave samoodbrane. Organizatori marša i čuvari mira su tražili od mase da ignorišu hapšenja i da se drže rute marša.

U više navrata, policija bi izvukla nekoga iz mase, i potom napala svakoga ko bi im se suprotstavio, iako se protivljenje svodilo na dreku. I svaki put, organizatori su sugerisali učesnicima marša da okrenu glave na drugu stranu, da produže dalje, da napuste one koji su uhapšeni. Po svemu sudeći, nije učinjen ni jedan pokušaj da se uspori čelni deo marša da bi se pružila podrška demonstrantima koji su uhapšeni, čak iako su se na počeku mitinga organizatori pretvarali da im je jako stalo da zaštite imigranate, ljude sa posebnim potrebama, i druge „ranjive“ ljudi od hapšenja. Umesto toga, moglo se čuti kako čuvari mira i policija uzvikuju iste instrukcije masi („produžite napred“) a mnogi od učesnika marša su sve više bili frustrirani.

Kada je marš stigao do 8. avenije i 29. ulice, oni među nama koji su bili u sredini marša su se osvrnuli i odjednom shvatili da se nalazimo na kraju marša. Čitava zadnja trećina marša je bila odsečena i sabijena od strane policije, a organizatori to ili nisu uočili ili su odlučili da im ne pomognu, niti da proslede informaciju o pretećoj opasnosti za sve nas čija su leđa bili otkrivena za policijski napad. Delujući autonomno, obični demonstranti su proneli informaciju i marš je zbijen od čela do začelja. U roku od jednog minuta, kordon pandura zasenčen kolima hitne pomoći krenuo je napred ka nama iz bloka sa južne strane, gde su sabili ostale. Bez upozorenja, još pandura je izletelo sa obe strane 29. ulice. Organizatori protesta su nam rekli da će panduri pokušati da isprovociraju tuču, i upravo je to ono što su panduri i pokušavali da urade. Organizatori su nam rekli da ne bismo trebali da im uzvraćamo, i mi nismo. Oni su rekli da ako ne dopustmo da nas isprovociraju da ćemo biti bezbedni, da ćemo u nenasilju biti jaki. Nisu bili u pravu. Panduri su nas napali bez obzira na sve.

Panduri u civilu na motorima su uleteli u masu, povredivši nekoliko ljudi. Oni su nosili majice preko svojih znački, a uniformisani panduri su im pružali podršku, potiskujući masu iz raskrsnice, iako je bilo suviše ljudi da bi nas rasterali, pa su nas potiskivali, pritiskali, pregazili, pa čak i tukli od glave do pete. Jedan pandur, arogantno siguran da nas može napasti jednako sigurno kao da smo ovce, dovezao je svoj motocikl duboko u masu, bez podrške drugih policajaca, međutim barem jednoj osobi se smučilo da im više dopušta da nas napadaju, pa je pandur bio oboren sa svog motora. Jurišom za jurišom na masu, policija je očistila raskrsnicu, uz nova hapšenja, blokirali su nas između 29. i 30. ulice. Advokatski tim protesta je zabeležio slučajeve napada i prijavljene povrede, prva pomoć je pokušavala da dođe do povređenih, a ljudi su stajali zbunjeni, besni, pitajući se šta da rade. Organizatori marša su sa razglasa vikali na ljude koji su se nalazili nadomak barikade, koji tek što su bili tako nasilnički napadnuti, da su oni isprovocirali policiju. Desetine demonstranata su se sjatile oko organizatora, govoreći mu da napad nije bio isprovociran, plačući, vičući, vrišteči na njega. Čuvari mira su odvukli koga god su mogli sa barikada ka sredini bloka, smanjujući tenziju i pomažući policiji da iszvrši opkoljavanje. Pronela se glasina da su panduri objavili da možemo da odemo u manjim grupama – pogodnim za ciljana hapšenja – ali da mogu da nas rasteraju i da nas napadnu u bilo kom trenutku, uprkos tome što su se organizatori upinjali da „de-eskaliraju“ situaciju. Policija je i dalje držala realnu moć, a mi smo im olakšali njeno korišćenje.

Neki od učesnika marša su počeli da sedaju, igrajući se sa idejom građanske neposlušnosti za slučaj da policija krene u napad. Drugi su želeli da ostanu budu na ulicama u utorak, kada bi mogli da dobiju veću podršku od ljudi koji znaju značenje solidarnosti. Tako da su pokušali da izgledaju kao poslušni pa su se izvukli kroz uzani prolaz na barikadama koji je ostavila policija.

Dva bloka severozapadno od opkoljenih demonstranata, grupa od oko dvadeset organizatora marša i čuvara mira su mirno sedeli na travi, razgovarali među sobom ili ćaskali neobavezno sa grupom policijskih oficira. U međuvremenu, učesnici marša koje su predvodili su čekali na mogući napad ili hapšenje, a neki čak nisu ni znali kako da prođu kroz barikade i policijske redove.

Nenasilni protest, briga za ranjive, ideja solidarnosti, pouzdano vođstvo. Svuda, na subverzivan način, revolucionari utonuli u pregnantnu noć su učili. Bio je to poraz, ali ona vrsta koja rasvetljava put ka pobedi, ka slobodi. Tamni helikopteri su tutnjali nebom nad glavama. Oklopljeni panduri na svakom uglu. Zadovoljne mušterije su se šetale centrom grada. Ali uveče vazduh je bio ispunjen spoznajom, nadom, znanjem o budućoj bici koju bismo mogli povesti da bi pobedili.