Pjotr Aršinov: KONSTRUKTIVNI PROBLEMI SOCIJALNE REVOLUCIJE (II)
II. O zauzimanju fabrika i zavoda
U prvom delu smo postavili da bazu revolucije čine njen pozitivan i stvaralački aspekt, da je najvažniji i najhitniji zadatak organizovati celokupnu privredu zemlje: industriju i poljoprivredu, u prvom redu - polazeći od principa jednakosti i opšteg samoupravljanja trudbenika, i da novi način proizvodnje treba da bude jedinstvena proizvodnja, koja obuhvata sve osnovne delatnosti rada u celini, kako ne bi zapala u buržoaske protivrečnosti. Samo se po sebi razume da tom osnovnom zadatku treba da prethodi revolucionarna borba radnika protiv kapitala. Nemogućno je pristupiti izgradnji nove privrede i novih društvenih odnosa sve dok se ne obori vlast države, koja podržava robovski poredak stvari, i dok zavodi i fabrike nisu u rukama radnika.
Privreda, sistem proizvodnje i njeno funkcionisanje predstavljaju osnovu na kojoj počiva život i blagostanje vladajućih klasa. Upravo zbog toga one pribegavaju svim sredstvima oružane borbe kojima raspolaže država da bi od nje uklonili smrtnu opasnost socijalne revolucije.
Prema tome, zauzimanje fabrika i zavoda od strane radnika sprovodiće se uporedo sa oružanim otporom protiv državne vlasti. U tom smislu prvi koraci seljaka i radnika predstavljaju prosto najkritičniji trenutak revolucije.
Trudbenici će nužno morati da se odreknu svoje dugotrajne pokornosti i da ne podnose više ponižavanja kako bi prešli u direktni napad. A to nije lako; tome će se suprotstaviti sve kolebljive snage, sklone umerenosti, spokojstvu i kompromisima, a koje se nalaze u radničkoj klasi. Ti elementi će isticati brojne argumente da bi dokazali da je socijalna revolucija, „s obzirom na okolnosti" osuđena jedino na neuspeh, i oni će u većoj ili manjoj meri kočiti njenu evoluciju.
(. ..)
Na prvom mestu, socijalna revolucija, kao akt borbe i izgradnje novog sveta, ne podnosi ni trunku umerenjaštva: ona isključivo poziva na akciju i smelost. Njen uspeh zavisi ne samo od sposobnosti trudbenika da se organizuju već i od njihove odlučnosti i smelosti.
U istom smislu iskustvo revolucionarnih akcija masa u naše doba i iskustvo zajedničkog delovanja kategorički odbacuju sva tvrđenja o nepripremljenosti trudbenika za izvršavanje radikalnog preobražaja društvenog života. Ovaj poslednji argument najčešće je istican u odnosu na trudbenike Rusije. Međutim, dokazano je da su ti stavovi bili lišeni svake osnove: radnici i seljaci Rusije pokazali su se potpuno spremnim i sposobnim da reše fundamentalne probleme socijalne revolucije.
Da nije bilo izdaje boljševika u okviru radničke klase, koji su iskoristili težnje trudbenika za socijalnom revolucijom da bi izgradili boljševičku državu, sve značajne probleme bi, bez sumnje, tada rešili sami ruski trudbenici. Štaviše, iskustvo ruske revolucije sugeriše nam jednostavnu misao da postoji određena uzajamna povezanost između svakog oblika nacionalne privrede i trudbenika, i da ovaj ili onaj oblik privrede nije mnoguć samo zato što radnici koji u njoj učestvuju nisu u dovoljnoj meri spremni da samostalno njom upravijaju.
Revolucija će se temeljiti na akcijama radnih masa koje će ostvariti dela što se ne mogu osporiti. Zbog toga će uspešno zauzimanje fabrika uglavnom zavisiti od toga da li će radnici uspeti da se povežu sa sektorima koji se bave snabdevanjem sirovinama.
U tom smislu period pre ruske oktobarske revolucije i zatim sam Oktobar može nam, po našem mišljenju, poslužiti kao poučan primer, i mi ćemo se na tome malo zadržati.
Za vreme leta 1917, čim bi se kod radničkih masa javio pokret za zauzimanjem fabrika, političke partije, uključujući boljševičku, svim snagama su se suprotstavljale takvoj njihovoj težnji. Tvrdile su da radnička klasa nije u stanju da reši sva pitanja proizvodnje i, umesto neposrednog prelaženja fabrika u ruke radnika, predlagale su niz polumera, kao što su radnička kontrola proizvodnje itd.
Kad je masovni pokret Oktobra oborio vladu koalicije i nova “komunistička" vlast još nije bila uspostavljena, veliki deo industrije se neposredno našao u rukama radnika; oni su njome samostalno rukovodili, takav je bio prirodan tok stvari: pred njima se u svoj svojoj širini postavio problem proizvodnje. Radnici se nisu zadovoljavali time da koriste zalihe sirovina fabrika; istovremeno su se starali o nabavci novih sirovina za preduzeća, i nije potrebna velika smelost da bi se tvrdilo da je isključiva zasluga autonomije i dinamizma širokih radničkih masa fabrika i zavoda što proces proizvodnje nije prekinut. Državna uprava boljševika uvedena kasnije, posredstvom dekreta, u proizvodnji, mehanički je povezana sa postojećim procesom proizvodnje. Naša industrija je u tom periodu predstavljala osoben i poučan fenomen. Gotovo svaka fabrika je imala svoju istoriju. Samo bi pedantan istoričar, koji se ne bi zadovoljio fasadom dekreta, mogao da nam otkrije pravo lice industrije iz tog perioda.
Verovatno je da će u drugim zemljama proces osvajanja fabrika ići istim tokom, odvijaće se uporedo sa borbom za obaranje države.
Međutim, obaranje državne viasti i prelazak industrije u ruke radnika još ne garantuje uspeh revolucije; greške su još uvek moguće; greške koje bi mogle uništiti pobedu trudbenika: ruska revolucija je ubedljiv primer. Umesto da odmah, po obaranju vlasti i prelaska industrije u njihove ruke, pristupe organizovanju proizvodnje na osnovi samoupravljanja, trudbenici su dopustili da se učvrsti nova vlast, koja je, kad se jednom solidno ustoličila, u svojim rukama usredsredila celokupnu privredu zemlje i ukinula oblike samostalnog upravljanja proizvodnjom.
Radnici Rusije i svih ostalih zemalja sada su suočeni sa veoma odredenim socijalnim i revolucionarnim problemom. Više im neće biti dovoljno da obore vlade i da osvoje sredstva za proizvodnju, moraće takođe da izvrše presudan akt: da sami izgrade novu privredu i nove društvene i ekonomske odnose - inače neće moći da sačuvaju svoju slobodu i nezavisnost.
Sa kojim snagama će moći da to ostvare? Sa onim koje daju život modernoj proizvodnji, to jest sa samim trudbenicima i njihovim autonomnim organizacijama.
Moraće da učine sve da političke partije ne skrenu njihovu akciju u korist svojih uskih interesa.
Šta treba činiti da se nametne volja trudbenika? Neophodno je ojačati revolucionarne organizacije trudbenika i dati im, kao i akcijama masa, što radikalniji pravac. U revolucionarnom periodu sve parole moraju se svesti na najznačajniju: “Socijalna revolucija voljom trudbenika".
Postoje dve koncepcije revolucionarnog procesa: prema prvoj, revolucija i izgradnja slobodnog društva treba da bude stvar manjih grupa revolucionara-profesionalaca; prema drugoj, obe ove faze treba da ostvare sami trudbenici. Prvu zastupaju boljševici, a drugu slobodarski komunizam. Upravo zbog toga ne treba da celokupnu energiju revolucionarnosti upravimo u partije već da je neposredno usmerimo u radne mase i njihove autonomne organizacije. Prema tome, naš je zadatak da nastojimo da se ta revolucionarna energija toliko snažno izrazi u masama, i neprekidno, pa da se političke partije njima priklone i same sebe ukinu.
Dakle, fabrika, radna kampanja i organizacije proizvođača predstavljaju glavni štab revolucionarne bitke. Oni treba da postanu ne samo poprište revolucionarnih akcija već i mesta gde će se odlučivati o događajima.
Slabost trudbenika je u tome što su i dalje nedovoljno organizovani u svojim radikalnim, revolucionarnim akcijama, što je u suprotnosti sa potrebama situacije.
Dok buržoazija ili političke partije vrše snažan pritisak posredstvom svojih dobro organizovanih aparata, trudbenici deluju odvojeno i izolovano, što neprekidno prouzrokuje njihov poraz. Tako će uvek i biti sve dok ne počnu reagovati jedinstveno i sve dok fabrika bude poslušan instrument u rukama partija a ne revolucionarni glavni štab trudbenika.
Prvih dana pobede pojedine fabrike ili kolektivi fabrika biće primorani da upravliaju samo sopstvenom proizvodnjom ili se staraju o snabdevanju svoje fabrike, s obzirom na razaranja koja je izvršila revolucija i na odsustvo jednog opšteg tehničkog aparata. Ovakvo stanje će u revoluciji kratko trajati. Ukoliko radnici budu čvršće ujedinjeni i organizovani u svojoj borbenoj akciji i akciji izgradnje, utoliko će brže preći od izolovanosti i rasparčanosti na jedinstvenu proizvodnju koja će obuhvatati sve industrijske grane.
Pitanje upravljanja proizvodnjom stvarno će rešiti ne samo organizacije odvojene od ovog ili onog preduzeća ili industrijske grane već svi radnici preduzeća ili industrijske grane. To je sasvim prirodno. Proizvodne (privredne) organizacije objedinjavaju samo deo radničke klase i zbog toga ne mogu preuzeti odgovornost za rešavanje problema proizvodnje u celini.
Njihov je zadatak da tačno formulišu i rešavaju taj problem u tesnoj saradnji sa masom. To je uloga partije radničke klase najuspešnije organizovane bilo preko sindikata iii fabričkih i preduzetnih komiteta ili drugih sličnih organizacija, koje treba da budu samo inicijatori organizovanja nove proizvodnje, odbrane revolucije itd., uvek u sporazumu sa masama. Jedino će takvo prilaženje problemima moći da spreči žestok pritisak (diktaturu) jednog dela radničke klase na drugi.
Ruski radnici koji su zauzeli fabrike i preduzeća 1917-1918. nisu prepustili upravljanje ni sindikatima ni fabričkim komitetima. Svaki put kada se postavljalo pitanje prelaženja proizvodnje u ruke samih radnika, njega je rešavala celokupna radnička masa preduzeća, uz učešće sindikata i fabričkih i preduzetnih komiteta. Pored toga što su upravljanje preduzećem obezbedivali sami radnici, ono je podeljeno na sektore: tehnički, privredni, za snabdevanje i druge, koji su se striktno pridržavali uputstava svih radnika preduzeća.
Italijanski radnici su postupili na potpuno isti način prilikorn zauzimanja fabrika 1920. Bez sumnje, slični metodi biće upotrebljeni i prilikom zauzimanja fabrika u drugim zemljama.
Svi napori slobodarskih komunista treba da budu usmereni na to da izgradnja, društvena i privredna, uvek bude u potpunosti usredsređena u rukama samih trudbenika a ne da potpadne pod kontrolu i vlast ove ili one političke partije.
Tekst objavljen u brojevima 2. i 3-4. časopisa Anarhičeskij Vestnik od avgusta i septembra-oktobra 1923. u Berlinu. Preuzeto iz zbornika: Samoupravljanje i radnički pokret, tom I, izbor tekstova i predgovor Miloš Nikolić, Izdavački centar «Komunist», Beograd, 1973. str. 482-489.