Pjotr Aršinov: KONSTRUKTIVNI PROBLEMI SOCIJALNE REVOLUCIJE (I)
I. Problem organizovanja proizvodnje i potrošnje
Revolucionarni period, period otvorene socijalne borbe, za različite socijalne doktrine uvek predstavlja neku vrstu ispita. U konkretnim uslovima akcija život ustanovljuje pozitivan karakter ili neodrživost ove iii one socijalne doktrine, prihvata ili odbacuje neke od njihovih principa. Nama, anarhistima-komunistima, koji smo tokom pet godina bili na predstraži ruske revolucije, život daje niz korisnih pouka; u jednom slučaju on potvrđuje mnogobrojne principe naše teorije, u drugom, on ih odbacuje i zahteva da ih zamenimo drugim načelima koji više odgovaraju situaciji.
Petogodišnje iskustvo socijalne borbe je pokazalo da naš krajnji ideal, ma koliko bio divan i pun istina, nije ipak bio dovoljan da se oko njega okupe široke mase trudbenika, da im da jedinstvo volje, akcije i sredstava.
Tačno je, pored krajnjeg ideala, radna masa treba da poznaje naše konkretne principe, ona treba da zna koju akciju valja voditi, kakav praktičan korak preduzeti da bi se rešilo pitanje uništavanja starog sveta i izgrađivanja novog života. Ukratko, ona treba da zna kakvi će biti prvi konkretni koraci “prvog dana revolucije" što ih je utvrdio slobodarski komunizam, a koji će je vezati za naš ideal, odvesti na slobodarski put.
Bilo bi pogrešno smatrati da se organizovani slobodarski pokret nije mogao učvrstiti u Rusiji jedino zbog etatističkog pritiska od strane boljševika. Pritisak boljševika bio je samo jedan od razloga našeg poraza u Rusiji. Pored njega, bilo je i drugih koji su fatalno uticali na sudbinu pokreta.
Mi smatramo da je osnovni razlog bio nepostojanje određenog praktičnog programa sutradan po izbijanju revolucije.
Ne bi se moglo reći da nismo imali praktičnih predloga. Bilo ih je u izobilju, ali su gotovo svi bili najčešće zasnovani na verovanju, apstraktnim i protivrečnim željama, postajući mahom apstraktni stavovi.
Radne mase koje su od revolucije tražile određene rezultate i praktičan put koji će ih do njih odvesti, nisu se mogle prirodno nešto duže zadržati na takvim praktičnim predlozima prožetim protivrečnošću i neskladom. Neki i najpromišljeniji i pravilni praktični predlozi koji su se ponekad javljali u slobodarskom pokretu obično nisu prevazilazili uske okvire te sredine. Ovi predlozi su predstavljali promašaj jer ih nisu mogli prihvatiti širi slojevi trudbenika, pošto nisu bili dosledno organizovano propagirani, a takva propaganda nije, uostalom, bila mogućna usled hronične dezorganizovanosti naših snaga. Ova organizaciona udaljenost anarhizama od radnih masa olakšala je njegovo ugušivanje od strane boljševika.
Prema tome, anarhizam koji sebi postavlja zadatak da u socijalnoj revoluciji služi trudbenicima mora precizno da utvrdi neposredne praktične probleme i metode njihovog rešavanja; on treba organizaciono i praktično da se na takvoj osnovi fuzioniše sa masama, i, prema tome, da uđe konkretno a ne apstraktno u socijalnu borbu, slobodarsku izgradnju života.
Protekli revolucionarni period u tom pogledu nas je mnogo čemu naučio, olakšavajući nam zadatak. Ono što mi nazivamo “prvim danom socijalne revolucije" revolucionarne mase su u toku tog perioda odlično skicirale i precizirale, mada je to kasnije ugušila vlast.
Za nas, revolucionarne anarhiste, od najvećeg je značaja da brižljivo analiziramo te pokušaje, da ih povezujemo sa fundamentalnim principima naše doktrine i da ih ovaploćujerno u živim oblicirna koji će dovesti do pobede rada.
Koji su zadaci “prvog dana socijalne revolucije" radnog sveta i nas? Mislim da se oni dotiču dva fundamentalna problema revolucije - organizovanja proizvodnje i potrošnje na bazi nezavisnosti, i samoupravljanja trudbenika.[1]
(...)
Kapitalističko društvo nije toliko bogato zbog akumulisanih rezervi koliko zbog neprekidnog doprinosa stotina miliona trudbenika. Ako bi taj doprinos naglo prestao da se daje, kapitalizarn bi bio znatno oslabljen i pored postojećih zaliha.
Neposredni i osnovni zadatak radnika sastoji se upravo u tome da od buržoazije silom oduzme celu ovu ogromnu mrežu i da je stavi u svoju službu. Jedino će na taj način radnici i seljaci moći da ostvare socijalnu revoluciju.
Prema tome, mi postavljamo kao osnovni princip revolucije organizovanje proizvodnje i potrošnje na klasnoj osnovi. U kom duhu se taj zadatak može izvršiti? Ruska revolucija nam u tom pogledu pruža bogato iskustvo. Jedna od njenih osnovnih pouka je da bez rešavanja problema zemlje i snabdevanja ne može biti ni govora o organizovanju industrijske proizvodnje na osnovi samoupravljanja. Ta tri aspekta su u revoluciji neodvojiva.
Najjednostavnije je i najočiglednije pitanje zemlje. Van svake je sumnje da posle pobedonosnih početaka revolucionarnih muka seljaci prisvajaju zemlju i sredstva za njenu obradu. Poželjno je da to učine kolektivno i zajednički; jer poljoprivreda je deo opšte privrede zemlje, koja, ako se tako ne postupi, neće moći da izbegne buržoaske protivrečnosti u komunističkom društvu. Međutim, taj problem mogu da reše isključivo seljaci; to nas upravo obavezuje da kod njih vodimo već sada intenzivnu propagandu o slobodarskom organizovanju poljoprivrede. To će takođe zavisiti od načina na koji će gradski radnici realizovati komunističku proizvodnju u svojim fabrikama i od toga da li pojedinačno ili posredstvom značajnih kolektiva stupaju u kontakt sa seljacima, što će neosporno uticati na orijentaciju ovih poslednjih.
Rešenje agrarnog problema u velikoj meri će olakšati i rešavanje pitanja snabdevanja bez kojeg je nemogućno naći soluciju za industrijsku proizvodnju.
Neosporno je da će u prvo vreme, po izbijanju revolucije, industrijska proizvodnja biti toliko dezorganizovana i u neskladu sa potrebama trudbenika grada i sela da će radnici morati da pribegnu traženju pomoći od seljaštva, koja će im biti neophodna. Ova pomoć, presudna za revoluciju, mogućna je samo ako postoji revolucionarna saradnja između radnika i seljaka.
(...)
Kakav treba da bude ovaj način proizvodnje? On mora odgovarati ciljevima trudbenika u socijalnoj revoluciji. Ciljevi proletarijata koji se bori jesu pobeda slobode, socijalne nezavisnosti i zadovoljavanje potreba svih, a sve to posredstvom nacionalne ekonomije koja ni u kom slučaju ne sme pripadati nekoj određenoj grupi ili bilo kome pojedinačno. Iz toga proizlazi oblik i karakter novog načina proizvodnje. Celokupni sistem proizvodnje i sredstva za proizvodnju pripadaju svima a nikome posebno, pojedincima ili grupama. To, prema tome, neće biti državni kapitalizam, kako sada zamišljaju nacionalizovanu proizvodnju u boljševičkoj Rusiji, jer taj državni kapitalizam, kao i svaki kapitalizam, nije ni delo trudbenika niti je usmeren da zadovolji njihove interese, već grupe državnih funkcionera i rukovodeće partije.
On isto tako ne može da se gradi na kooperativnoj osnovi, a što bi značilo da male grupe proizvođača eksploatišu neko preduzeće zadovoljavajući sopstvene i ograničene interese. Naime, pored toga što oruđa i sredstva za proizvodnju pripadaju celokupnom radnom narodu i ne mogu ih koristiti odvojeno grupe za svoje posebne ciljeve, sve privredne grane ne daju isti prihod, jedne daju više, a druge manje od ostalih, tako bolnice i škole ne ostvaruju nikakav prihod. Svi sektori proizvodnje mogu postojati i delovati samo u okviru kolektivne privrede.
Da bi izbegla da zapadne u protivrečnosti buržoazije, nova proizvodnja treba da bude isključivo delo radnika svih preduzeća i sektora rada, uopšte uzev.
Trudbenici će u proizvodnju uvesti čvrste principe jednakosti i bratstva, umesto hijerarhijskih autoriteta koji su u fabrikama sada na snazi. O svemu tome će odlućiti volja trudbenika, u širem smislu te reči.
Federacije proizvođača iii sovjeti udruženih proizvođača, koji će okupljati većinu ako ne i sve radnike za vreme revolucionarnog perioda, upravljaće proizvodnjom prema odlukama koje su na zajedničkim skupštinama, konferencijama ili kongresima doneli radnici.
Upravo je to danas stav radnika, posebno ruskih radnika Donskog basena, Urala, Petrograda, centralne Rusije, Kavkaza, koji se na osnovu stečenog iskustva osećaju zajednički odgovornim za proizvodnju, koja će ranije ili kasnije potpasti pod njihovu kontrolu i služiti njihovim interesima. Ovo postepeno razvijanje kolektivne svesti kod radnika postaje jedna od najznačajnijih činjenica u ovom času.
Osnovni način proizvodnje koji smo definisali imaće za posledicu izgrađivanje u budućnosti samoupravnog društva radnika i seljaka. Čim proizvodnja postane zajednička, njeni proizvodi su takođe opšti; u jednakoj meri pripadaju svim proizvođačima. Ovi proizvodi čine zajednički fond snabdevanja, na temelju kojeg će trudbenici i oni koji imaju na to pravo dobijati sve što im je potrebno za život. Očigledno, u početku će te potrebe biti, zavisno od situacije, svedene na minimum. Iskustvo svake revolucije je pokazalo da u prvo vreme fondovi za snabdevanje dugo nisu dovoljni. S obzirom na tu okolnost, pristupiće se raspodeli proizvoda; isto tako u odnosima selo-grad biće definisani, ili to neće biti, načini razmene (novac ili bonovi odgovarajuće vrednosti), to je tehničko pitanje, koje zavisi od prilika, a mogu ga rešiti na licu mesta samo trudbenici; u tom cilju biće obrazovani organi za preuzimanje proizvoda i snabdevanje.
Napomene:
[1] Neki čitaoci će se možda iznenaditi da se u tom periodu upotrebijava termin samoupravljanje. Preciziraćemo da je njegova upotreba bila prilično uobičajena za vreme ruske revolucije, naročito među borcima-slobodarima (na ruskom samoupravienije). Prim. prev.