Pismo majke iz Fukušime
Napisao i preveo: Sabo Tabi
U stanju "promptne kritičnosti" našao se moj nejaki nervni sistem onog trena kada su Srbi krenuli da se koče pod naletima iznenadne brige za Drugoga. Pogađate, radi se o simboličnim izlivima soliadrnosti sa građanima/kama japanske države. Solidarnosti koja se za tren oka pretvorila u samozadovoljni spektakl vikend humanosti, to jest, u još jednu patetičnu priču o Nama. I ne čudi onda što se sve svelo na trabunjanje o srpsko-japanskom prijateljstvu i svim drugim - u ovom slučaju - krajnje nebitinim aspektima tog isforsiranog odnosa, a da nikome, n-i-k-o-m-e!, nije palo na pamet da napadne izvor problema: centre japanske ekonomske i političke moći koji su razvoj svoje zemlje vezali za pogubnu nukelarnu tehnologiju, kao i nju samu. Sve što smo mogli da čujemo bile su krajnje poopštene priče o ozbiljnosti situacije koje su promptno podvučene neizbežnim uveravanjima naučnika da je sve pod kontrolom uključujući i našu budućnost koja - razume se - mora biti nuklearna.
No, ako je ovdašnjim ljubiteljima Japana zaista stalo do Japanaca i Japanki - a ne samo do apstraktnih i stereotipnih predstava o 'japanskoj kulturi - možda će ih - vas - zanimati da čujete šta o nuklearnoj katastrofi ima da kaže jedna majka iz Fukušime.
P.S. Očekujte ubrzo još dodatnih - kritičnih! - informacija u vezi sa slučajem Fukušima.
Pismo majke iz Fukušime
Ljudima u SAD i širom sveta,
Strašno mi je žao zbog uranijuma i plutonijuma koje je Japan ispustio u životnu sredinu. Radioaktivne čestice iz Fukušime već su mnogo puta obišle svet, dspevši do Havaja, Aljaske, pa čak i do Njujorka.
Mi živimo 60 kilometara (37 milja) daleko od elektrane i naši domovi su kontaminirani iznad nivoa koji je viđen u Černobilu. Cezijum 137 koji pronalaze u zemljištu biće tu narednih 30 godina. Ali vlada ne želi da nam pomogne. Oni nam govore da ostanemo tu gde jesmo. Oni govore našoj deci da stave maske i kape i da nastave da idu u školu.
Ovog leta, naša deca neće moći da idu na plivanje. Ona neće moći da se igraju napolju. Ona neće moći da jedu ukusne breskve iz Fukušime. Ona čak neće moći ni da jedu pirinač koji uzgajaju poljoprivrednici iz Fukušime. Ona neće moći da posete predivne reke, planine i jezera. To me rastužuje. Zbog toga sam strašno razočarana.
Umesto toga, naša deca će provesti leto u svojim učionicama, bez klima uređaja, znojeći se dok budu pokušavala da se usredsrede na svoje lekcije. Mi čak ni ne znamo kojoj količini radijacije su do sada bila izložena.
Imala sam osam godina kada je otvorena nuklearna elektrana Fukušima Daiiči. Da sam razumela šta su gradili, borila bi se protiv toga. Nisam shvatala da je to u sebi nosilo opasnosti koje bi mogle da ugroze moju decu, decu moje dece i njihovu decu.
Zahvalna sam za svu pomoć koju su nam poslali iz čitavog sveta.
A sada, ono što tražimo od vas je da istupite protiv japanske vlade. Naterajte ih da preduzmu nešto. Recite im da im je glavni prioritet zaštita dece.
Puno vam hvala,
Tomoko Hacuzava
Fukušima Siti
25. maj 2011.