Pet razloga zbog kojih Amerikanci ne pružaju otpor

Protest (imenica): Događaj nastao kao posledica čekanja da jednog popodneva tokom vikenda UFPJ ili ANSWER organizuju paradu (mislim... demonstraciju) tako da niko ne propusti da ode na posao ili školu, pritom pazeći da se ne poremete normalni tokovi trgovine. Nemojte praviti transparente, organizatori će to uraditi za vas. Krećite se određenim redom, budite ljubazni sa okupirajućom vojskom (mislim... pandurima), i ne napuštajte predodređene zone koje su predviđene za manifestovanje vaše slobode govora. Krivite republikance. Obucite kostim. Pravite lutke. Izopštite anarhiste. Držite sveću u ruci. Potpišite peticiju. Pevajte. Glasajte za nekog demokratu i nadajte se promeni. Da li ima potrebe da nastavim?

Ulozi su veći nego ikad, pa zašto onda aktivisti ne povećaju pritisak i pribegavaju taktikama koje su oni na vlasti dozvolili?

Pretpostavljam da tako zbog ovih pet razloga:

1. Obučeni smo da verujemo da su svi značajni (major u originalnom tekstu) problemi prenaduvani. Globalno zagrevanje? Ekonomska kriza? Epidemija predupredljivih bolesti? Ropstvo, genocid, ekocid? Šta god da je u pitanju, smanjićemo mu važnost. Na kraju krajeva, Amerikanci smo, pronaći ćemo način da to sredimo. Kada postane teško, pozvaćemo eksperte.

2. Obučeni smo da prepustimo sve ekspertima. Umesto da zamaramo naše glavice oko toga zašto više od 100 životinjskih i biljnih vrsta svakog dana izumire, oslonićemo se na eksperte. Umesto da naučimo šta je "kolateralna obaveza na dug" i kako je ona dovela do trenutne ekonomske depresije, jednostavno prepustite profesionalcima da srede taj haos. Uostalom, takva prebacivanja odgovornosti donose više slobodnog vremena za gledanje tv-a ili za osvežavanje naših fejsbuk stranica.

3. Obučeni smo da prihvatimo ne-nasilje. Svi pravi heroji nikad ne bi podigli pesnicu iz besa: Isus, Martin Luter King, Gandi, Majka Tereza itd. Dobro, vlada i vlasnici korporacija nam oduzimaju prava i novac. Truju naš vazduh, vodu i hranu dok lukavi zakoni prave od zatvora svačiju skorašnju budućnost. Onog trenutka kad porazmislimo da pređemo granicu nenasilnog otpora, postajemo gori od svih tih ljudi. Nije li to tačno?

4. Mislimo da smo previše privilegovani da bi rizikovali da odemo u zatvor(ili nešto gore od toga). Prosečan stanovnik u Gazi ne može sebi da dopusti luksuz da se zapita da li će ga njegov otpor dovesti do zatvora i time sebi uništi reputaciju. A prosečni Amerikanac? E pa to je druga priča. Ne mogu da se suprotstavim zakonima kojima je cilj da omekšaju proteste. Mogli bi me uhapsiti a to znači da ću biti blizu onim strašnim kriminalcima. Opašće mi šanse da nađem dobar posao, možda bih izgubio sve svoje pristojne prijatelje. Mislim, ja jesam aktivista ali to bi bilo previše tražiti od nekoga. Pa nisam ja Mandela.

5. Jebene smo kukavice. Naš konformizam po ogromnom broju pitanja - pravo na pristup lečenju, tolerancija na glasačke nepravilnosti, direktno finansiranje izraelske ratne mašine, ---itd - izgleda ne zna za granicu. Amerikanci vole da pričaju kako su neustrašivi i jaki ali kad nam obezbeđenje naredi da izujemo cipele na aerodromu - uvek bude "Da, gospodine".

Znamo da su stvari odavno prekipele i da je 100% potrebna i opravdana momentalna akcija, ali mi smo toliki beskičmenjaci da ne možemo da uradimo išta što bi nas dovelo u nevolju. Nekako, strašnije nam je da pogledamo pandura u oči nego da razmislimo totalno uništenje našeg zemaljskog ekosistema.

Ako je tačno da akcija definiše prioritete, onda mi američki aktivisti i nismo preterano zabrinuti za budućnost.

Dok se zakoni ne promene ili ne nestane struje, Mickey Z. piše svoj blog na www.mickeyz.net