Perma-Revolucija

Slabljenje anti-globalističkog pokreta u SAD i neverovatni rast podrške od strane anarhista do kojeg je došlo nakon uništenja prouzrokovanih uraganom Katrina ukazuje na to da je moguće novo političko i taktičko prestrojavanje u Severnoj Americi. Anarhisti su obavili zadivljujući posao sa uvođenjem revolucionarnih ideala, taktika i diskursa u anti-globalistički pokret. Tradicionalne reformističke kampanje (npr. protiv svetšopova) i mejnstrim sindikata (npr. kamiondžija) su bili privučeni da prihvate različitost taktika, konsenzus, decentralizaciju zasnovanu na grupama afiniteta i druge središnje anarhističke principe. Bili smo u stanju da povežemo ove ograničene kampanje u našu opštiju kritiku države i kapitala, dok smo istovremeno izložili mnoge različite ljude idejama i snovima anarhije. Poslednji antiratni pokret (ili je bolje reći protiv rata u Iraku) predstavljao je neuspeh za severno američki anarhistički pokret, uprkos nekim ozbiljnim pokušajima anarhista iz San Franciska. Ko-optiran i izmanipulisan od strane autoritarnih frontovskih grupa i ne-revolucionarnih koalicija, poslednji anti-ratni pokret je brzo odbacio mnoge principe i ne-neaučene dobre prakse koje su dovele do toga da anti-globalistički pokret u ovoj zemlji bude tako dinamičan i efektivan. Konvergencije, treninzi, razmene veština, medicinske klinike, timovi pravne podrške, i besplatne kuhinje, nestali su preko noći. Učešće u anti-ratnim protestima postalo je atomizirano, koreografisano iskustvo levičara širom sveta, gde su ljudi dovoženi autobusima da bi učestvovali na protestima, šetali se naokolo mašući sa svojim jadnim transparentima (signs) koje su unapred pripremile fronovske grupe, slušali neke od dosadno ispraznih govora, i onda ulazili natrag u autobus da bi se vratili kući zadovoljni sa ispunjavanjem svoje demokratske dužnosti.

Period koji je usledio odmah posle debakla Države u Nju Orleansu nakon Katrine pokazao je da još uvek postoji aktivno prisustvo anarhista u ovoj zemlji. Spontano, grupe su prešle u Nju Orleans da bi radile u sopstvenim zajednicama pružajući solidarnost. Anarhisti su bili prvi koji su proširili kritiku jadne reakcije države dovodeći pri tom u pitanje rasnu, klasnu i ekološku pravdu kao i militarizaciju državne pomoći. I sada stotine anarhista rade i agituju u i oko NOLA (Nju Orleans). U anarhistički odgovor spadale su najbolje prkase anti-globalističkog pokreta (i središnji anarhistički principi): razmena veština/treninzi; konsenzus; decentralizovane organizacije; isticanje među-povezanost opresija, DIY radna etika i konvergencija.

Ironično, možda je bilo više anarhista sada nego tokom anti-globalističkog perioda, uprkos relativnom manjku javnog otpora od strane anarhista. Definitivno je sada bilo više anarhističkih projekata nego čak i pre godinu dana: periodična štampa i fanzini; infošopovi; komunalni centri; veb-sajtovi; kolektivne kuće; farme; itd. ali malo toga je učinjeno u aktivnom otporu Državi i Kapitalu. Ovaj manjak vidljivosti i inspirativne akcije su dovele do toga da mnogi anarhisti očajavaju i da osećaju da je "pokret" na zalasku. Pa ipak anarhisti nisu očajavali nakon 9/11, mi još uvek radimo u našim zajednicama i pokrećemo nove projekte ali postoji nesumnjiva potreba da refokusiramo svoja nastojanja.

Naš predlog je da anarhisti treba da rade sa zajednicama koje se bave vrhuncem naftne proizvodnje (peak oil - vrhunac proizvodnje nafte u globalnim razmerama - prim. prev.), permakulturom i bioregionima da bi se bolje pripremili za novo prestrojavanje koje sugeriše odgovor na Katrinu. Naš trenutni odnos sa "permakultura zajednicama" (uključujući i sve grupe i pojedince koji su orijentisani na pitanja održivosti, vrhunac proizvodnje nafte, energetke i krize životne sredine) sličan je odnosima koji su doprineli izgradnji uspeha anti-globalističkog pokreta (odnosi sa anti-svetšop kampanjama, sindikalistima među običnim radnicima, pripadnicima Earth First-a, itd.). Većina permakulturalista su liberali/levičari i mnogi među njima dele naša uverenja čak iako sebe ne nazivaju anarhistima. Većim delom oni su poltički angažovani na lokalnom nivou i biraju odnos sa Državom i Kapitalom kao alternativu konfrontativnom modelu. To je rezultat relativno privilegovanog položaja koji većina permakulturalista ima u mejnstrim društvu. Čak je postojala i slaba struja "zelenog kapitalizma" u mnogim eko-selima i permakulturnim zajednicama. Vrhunac proizvodnje nafte i druge krize su navele ljude da se kreću ka zauzimanju radikalnijeg i kritičkijeg gledišta u odnosu na Državu i svetski Kapitalizam; ipak, njihova nastojanja su uglavnom bila akademske prirode ili marginalizovana. Mi verujemo da su ovi ljudi naši prirodni saveznici u novom prestrojavanju. Oni poseduju impresivnu infrastrukturu i korisne veštine i taktike za nošenje sa krizom na održiv način. Zajedno mi možemo da pokažemo ljudima da postoje alternative ponovnoj izgradnji Vavilona i da se u krizi nalazi prilika za efektivno odupiranje smrtonosnoj moći Države i Kapitala. Sem toga permakulturalisti su naši prirodni saveznici zato što imamo mnoge zajedničke središnje organizacione principe uključujući: naglasak na razmeni veština; DIY radnu etiku; horizontalizam (ponekad); brigu za životnu sredinu i modele odlučivanja zasnovane na konsezusu. Mi verujemo da kombinovanjem naših resursa, ideja, snova i strasti, možemo stvarno da dovedemo u pitanje hegemoniju Države i Kapitalizma, posebno u pobunjenim (contested) područjima nakon neibežnih kriza. Mi znamo da ove krize disproporcionalno pogađaju siromašne i neprivilegovane zajednice, zajednice sa kojima su anarhisti radili decenijama unazad. Anarhisti mogu da obezbede suštinski most između filozofija i veština održivosti permakulturalista i zajednica u kojima ove veštine mogu biti najefektnije u kreiranju novog i održivog sveta.

Anarhisti treba da nauče od naših permakulturalističkih prijatelja veštine koje će nam pomoći da pomognemo ljudima da kreiraju održive autonomne zone koje mogu ozbiljno da dovedu u pitanje moć Vlade i Kapitala. Ovo je dugoročna strategija, a vreme je na izmaku, tako da moramo da delujemo odlučno i žustro. Mi moramo da stavimo jači naglasak na sporazume koje već imamo sa permakulturalistima, onima koji se već bore protiv "ko-optacije" njihovih zajednica, onih koji se protive "zelenom-kapitalizmu" i environmentalističkom reformizmu. Na osnovu rada sa tim radikalima možemo se nadati povezivanju lokalnog sa globalnim i pokazati da će bilo koja prava alternativa morati da bude suprotstavljena satus quo-u. Uskoro, kako se kriza životne sredine, enegretska, ekonomska i politička kriza, budu pomaljale na horizontu, privilegovana pozicija permakulturalista će biti dovedena u pitanje i oni će biti primorani da odaberu stranu u borbi protiv kapitalizma. Putem uzajamne pomoći i aktivnog angažmana, oslanjajući se na partnerstva koja smo izgradili sa radikalnim permakulturalistima, mi ćemo biti u stanju da postanemo snaga za aktivne promene. Zajedno sa permakulturalistima mi možemo da uvedemo anarhizam sa novom vizijom moćnijom od anti-globalističkog pokreta, vizijom koja sugeriše svet za koji se treba boriti, ne samo onaj protiv koga smo.

Napred ka perma-revoluciji!