Paravojni masakr u Boliviji

**
Reakcionarna jarost**

Proterivanje ambasadora SAD, Filipa Goldberga, 10. septembra od strane bolivijskog predsednika Eva Moralesa zbog navodnog pripremanja puča, podstaklo je najnoviju krizu u Amerikama. Ali diplomatski razlaz zasenio je internu dinamiku koja je dovela do masakra oko 30 kampesinosa i možda oko 40 ili više nestalih u El Porveniru, Pandu, nadomak severoistočne bolivijske granice sa Brazilom. Masakr se podudario sa 35. godišnjicom nasilnog rušenja socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea u Čileu.

CounterPunch*, 17. septembar, 2008.

Masakr u El Porveniru je bio najgori [pokolj] u Boliviji od kako je desničarski predsednik Gonzalo Sančez de Losada rukovodio masakrom više od 70 nenaoružanih demonstranata/kinja u oktobru 2003. Ovog puta, međutim, nasiljem nisu orkestrirale centralne vlasti, nego regionalni zvaničnici: provincijski prefekti zajedno sa građanskim komitetima. Administrativno organizovana slično kao Francuska, Bolivija je podeljena na devet provincija, a svakim od njih upravlja prefekt, dok su građanski komiteti sačinjeni od šačice neizabranih, lokalnih, komercijalno-zemljoposedničkih elita koje upravljaju jednom od najneravnopravnijih zemljišnih raspodela na svetu. Te vlasti javnog-i-privatnog sektora, redom, u savezu su sa kriptofašističkim paravojnim omladinskim bandama koje su naoružane bejzbol palicama, pendrecima, lancima, vatrenim oružjem, i u slučaju masakra u El Porveniru, službenim vozilima. Te grupe su dovele do toga da Moralesova administracija ne može da upravlja istočnom bolivijskom nizijom.

Možda bi čitaocima u SAD bilo lakše ako bi istočne bolivijske nizije uporedili sa američkim jugom. Tokom 1950-ih i 1960-ih, radeći sa guvernerima i gradonačelnicima država i naseljenih mesta, belačke rasističke paravojne grupacije terorisale su Afroamerikance/ke. Kampanjom terora nastojalo se očuvati status quo koji je išao na ruku majušne klase bogatih belih zemljoposednika, protiv kojih se federalna vlada - pod Ajzenhauerom i Kenedijem - suzdržavala da preduzme mere.

Zamislite, ipak, da su Afroamerikanci/ke činili/e izrazitu većinu stanovništva SAD, da je Kenedi bio crnac, i da je došao na vlast zahvaljujući nizu pobuna koje su predvodili Afroamerikanci/ke. Zamislite da su, kao odgovor na to, beli rasisti ne samo masakrirali crnce/kinje, već su i blokirali puteve, digli u vazduh cevovode, i zapalili i poharali prostorije i instalacije federalne vlade.

Granice analogije sa Džimom Krouom su značajne, ali druga analogija — od pre jednog veka, iz 1850-ih i 60-ih — ih prevazilazi. Južnjački secesionistički pokret je nastojao da očuva republiku ropstva i da je proširi dalje na zapad do Pacifika. Pokret je mobilisao masovnu podršku i organizovao oružani otpor federalnoj vladi. Takve analogije nam pomažu da prenesemo virulentnost onoga što jedan komentator nazvao "revoltom bogatih", kao i obim izazova koji je uputila bogata bela manjina vladi koju podržava većina radnika/ca i kampesinosa indijanskog porekla, vladi bez istorijskog presedana.

Masovna podrška centralnoj vladi ratifikovana je nedavno, 10. avgusta, na referendumu za opoziv na kome je Morales povećao ukupni deo glasova na 67% — od 54% kada je izabran za predsednika krajem 2005. Morales je popravio svoj rezultat i u sopstvenim uporištima — gradovima i seoskim predelima zapadnih planina i dolina, kao i u predelima u kojima se uzgaja koka u Jungasu i Čapareu. Ali još važnije od toga je to što se probio u srce opozicione zemlje u Beniju, Pandu, i Tarihi, gde je osvojio dodatnih 20% u poređenju sa 2005. U Pandu, skoro pola stanovništva je glasalo za Moralesa. Ni jedan bolivijski predsednik nikada nije imao tako široku podršku širom nacije.

Odmah nakon pobede, Morales je govorio o dijalogu i pomirenju sa opozicijom. Ali opozicioni prefekti, predvođeni Rubenom Kostasom iz Santa Kruza, i osnaženi značajnim rastom broja sopstvenih glasova na istom glasanju za opoziv, objavili su svoju nameru da primene "uredbe" koje su odobrene na "referendumima o autonomiji" u maju i junu 2008. "Referendumi o autonomiji" su bili defakto vežbanje glasanja, pošto im je nedostajalo bilo kakvo legalno uporište u Boliviji, niti su priznati od bilo koje strane vlade, i nisu nadgledani od strane međunarnodnih posmatrača/ica. Ipak, opozicioni prefekti su tražili mandat da uvedu sopstvenu policiju, poreske službe, i odvojeno zakonodavstvo. Implementacija ovog mandata jedino je mogla da bude izvršena uz upotrebu sile.

Kada je došao 11. setembar odredi smrti naoružani sa automatskim puškama masakrirali su nenaoružane Moralesove pristalice dok su bile na putu ka mestu održavanja masovnog mitinga u El Porveniru. Miting je otkazan da bi se razmotrili mogući odgovori na sve nasilnije napade na vladine pristalice. Centralna vlada je sporo reagovala i bila uzdržana onda kada je to konačno učiila. Ona nije bila u stanju da sačuva imovinu i živote svojih pristalica niti da odbrani sopstvene zgrade i funkcionere; ona nije čak ponudila ni humnitarnu pomoć preživelima, od kojih su se mnogi/e, strahujući za svoje živote, sakrili u planinama. U intervjuu koji je dala za televiziju, predsednička kandidatkinja u Pandou, Nensi Tehera, pitala je kolebljivim glasom grcajući od straha i tuge: "Zašto vlada u La Pazu ne radi ništa? Mi smo ovde napušteni."

Tokom proteklih sedam godina, Morales je negovao dobre odnose sa policijom i oružanim snagama, pa ipak uglavnom nije bio spreman ili nije bio u stanju da upotrebi ni jedne ni druge još od kako je počela kriza u avgustu. Oružane snage opozicije pregazile su i vojsku i policiju u niziji, pa prema tome i bez ikakvog rizika od kazne. Bolivijske snage bezbednosti su stoga bile ponižene sudeći po njihovom zajedničkim institucionalnom izjavama. Pa ipak, dok opozicija povećava rizik nasilja i nelegalnosti, centralna vlada sve više se suzdržava od monopolisanja legitimne upotrebe sile, i opozicija postaje sve drskija u progonu Moralesovih pristalica.

Ovo je, u najmanju ruku, bila dinamika u Pandu. Opozicioni prefekti u Beniju, Santa Kruzu i Tarihi u određenoj meri su se povukli iz njihovog juriša, i tobož pristali na "dijalog" sa Moralesovom vladom, ali šteta je učinjena. Morales je proglasio vanredno stanje u Pandu i 12. septembra naredio hapšenje provincijskog prefekta Leopolda Fernandeza. Mnoge Moralesove pristalice će pitati zašto insistira na dijalogu sa opozicionim prefektima u Beniju, Santa Kruzu, i Tarihi, kada bi oni — i njihove pristalice — mogli legitimno da budu izvedeni pred sud zbog počinjenih zločina.

Hitan sastanak Južnoameričke unije (Unasur) koji je sazvan 15. septembra u Čileu od strane predsednice Mišel Bašel znak je promena u Zapadnoj hemisferi. Vojni diktatori poput čelanskog Augusta Pinočea, bolivijskog Huga Banzera, i njihovih kopiladi, poput Leopolda Fernandeza — koji je započeo poznih 1970-ih kao paravojni operativac pod okriljem više uzastopnih diktatura — pripadaju prošlosti.

Ova nova regionalna diplomatija koju sprovodi Organizacija američkih država (OAS), Grupa Rio, i sada Unasur uspešno se suprotstavila diplomatskim krizama koje su izazivale vlade SAD i njihovi lokalni saveznici na desnici. Iako je proterivanje ambasadora SAD iz Venecuele koje je naredio Hugo Čavez bilo u udarnim vestima u Sjedinjenim Državama, Bolivijska kriza je sasvim drugačije prikazana u regionalnim medijima. Bolivija prodaje veći deo svog prirodnog gasa Brazilu i Argentini, a brazilski predsednik Luiz Injacio Lula da Silva i argentinska predsednica Kristina Fernandez osudili su separatistički pokret na neuobičajeno oštar način. Ishod sastanka Unasura dodatno je potvrdio da Morales ima robusnu podršku vlada susednih zemalja i glavnih međudržavnih organizacija kojima one pripadaju.

S obzirom na regionalno odricanje od secesionističkih pokreta u Boliviji i Moralesovu neupitnu podršku kod kuće, opozicione snage su imale malo mogućnosti za njegvo svrgavanje i postavljanje desničarske vlade. Sem toga, oni moraju da se nose sa opasnim i rastućim otporom unutar njihovih provincija, ne samo na selu već i u gradovima: severni deo Benija je pod kontrolom urođeničkih grupa koje podržavaju Moralesovu vladu, na primer, dok Moralesove pristalice među seljacima/nkama vodile žestoke ulične borbe protiv opozicije u Tarihi (glavnom gradu istoimene provincije).

Reakcionarno divljanje u niziji rezultat je očajne, u ćošak saterane manjine kojoj je dat značajan prostor za disanje od strane slabe, kolebljive centralne vlade koja uprkos svemu uživa masovnu podršku naroda. Pošto ne može da povrati centralnu vlast i međunarodno je izolovana, opozicija je posegla za svojim poslednjim oružjem: da isisa legitimnost Moralesove administracije tako što će zemlju učiniti nemogućom za upravljanje.

Opozicija je demonstrirala nesposobnost centralne vlade da nametne vladavinu zakona u sredini u kojoj vlada javno-privatni teror protiv njenih pristalica — što je spektakularni trijumf za bilo koji desničarski pokret. Od avgustovskog referenduma o opozivu, luk nelegalnosti i nasilja ostaje kao nepogrešiv trag opozicije. Mada niko nije očekivao razmere masakra u El Porveniru, gotovo da je bilo sigurno da će se nešto slično desiti.

Šta da je bolivijska vlada pokušala da spreči ovu tragediju slanjem vojske i specijalne policije pre nego što su njene pristalice ubijene, umesto da mlitavo i suzdržano reaguje ex post facto? Da li će vlada ubuduće pokazati da je dorasla prilikama, ili će biti još masakara?

Ako Moralesova administracija ne bude u stanju da garantuje živote i imovinu svojih pristalica, neki od njih će biti dovedeni u iskušenje da uzmu pravdu u svoje ruke, u kom slučaju bi medijski kliše predstojećeg "građanskog rata", koji je do sada bio samo retorička figura, mogao da postane stvarnost. Bez obzira na to šta se bude desilo u budućnosti, sada imamo još jedan masakr kog se treba setiti 11. septembra, a dilema koju je označio tragični Aljendeov primer i dalje je zastrašujuća kao i pre.

— — —
Forest Hilton je autor knjige "Evil Hour in Colombia" (Verso, 2006), i zajedno sa Sinklerom Tomsonom, "Revolutionary Horizons: Past and Present in Bolivian Politics" (Verso, 2007). On je čest saradnik NACLA-a.
— — —