Oto Rile: SAVJETI

(Rile, za koga – još dok je pripadao KRPN – revolucija „nije bila partijska stvar“, sad se okreće protiv svake partije, pa i protiv KRPN i zagovara ekonomsko politički jedinstvenu organizaciju.) Autoritarno-centralističke organizacije, partija i sindikat, imanentno – nužno dovode do birokratizma u slučaju preuzimanja državne vlasti. A kako bi i bilo drukčije! Ako hoće da se održi na vlasti, partija mora odmah da postavi pouzdane ljude na sve važnije položaje. Ove – u njenom smislu pouzdane, tj. u njenom smislu revolucionarne – ljude uzima iz svojih redova. Tako partijske glavešine postaju vladine glavešine, a državna vlast je u stvarnosti samo partijska vlast, projicirana u sferu opšteg važenja. Valjanost uverenja u partijskom smislu prvi je preduslov vlasti. Ali budući da partijski vlastodršci kao državni vlastodršci raspolažu policijom, vojskom, egzekutivom, javnim mnenjem, sudovima, tamnicom i – najzad, ali ne na poslednjem mestu! – mašinama za štampanje novčanica, i da etabliraju diktaturu, nastaje partijska diktatura, koja se ne okreće samo protiv buržoazije i kontrarevolucionarnijh slojeva proleterijata, nego i protiv revolucionarnih slojeva proleterijata, ukoliko su ovi revolucionarni u drugom jednom smislu, a ne u zvaničnom pouzdanom partijskom smislu, koji nosi žig vlasti.. Etičko-političko opravdanje za to daje jedan prost, demagoški, falsifikatorski trik: svako revolucionarno ubeđenje koje odstupa od partijske norme denuncira se kao „kontrarevolucionarno“. Tako, u Rusiji hiljade najvatrenijih i najpredanijih revolucionara sede u tamnicama samo zato što nisu revolucionari u smislu boljševizma, to jest slučajno vladajuće partije; i svakom boljševiku iz Oktobra, čiji se jedini revolucionarni učinak sastojao u tome što je, pametno koristeći političku konjunkturu i neopterećen istinskim revolucionarnim duhom, umeo da se progura do državnih jasala, dozvoljeno je da, uz aplaudiranje svoje partije i svoje vlade, na ove prvoborce revolucije pljuje kao na „kontrarevolucionare“. U Rusiji se i praktično pokazalo ono što je teorijski po sebi razumljivo: da centralistička partija – makar bila nadahnuta najpoštenijom voljom – nikad nije u stanju da stvori savete. Ona tone upravo u birokratizam. Ona egzistira u njemu i posredstvom njega. Rusija ima birokratiju komesarijata. Ona vlada. Ona nema sistem saveta. Sovjeti koji su ostvareni na javnim izborima, po partijskim listama i uz nečuven vladin teror, nisu saveti u revolucionarnom smilsu. Oni su kulise saveta. Oni su politička obmana. Svetska prevara. Svu vlast u Rusiji drži birokratija – smrtni neprijatelj sistema saveta. Smrtni neprijatelj zato što je polovina uvek neprijatelj celine.

S birokratijom centralizma mogla se izgraditi, organizovati, održavati građansko-liberalna država. Mogla se razviti i kapitalistička privreda (Malobrojni vladaju mnogobrojnima i izrabljuju ih.)

Ali politička samovlada i socijalistička privreda iziskuju sistem saveta. (Svi proizvode za potrebe, pa svi sudeluju u upravljanju).

Partija sprečava Rusiju da ostvari sistem saveta. A bez saveta nema socijalističke izgradnje,nema komunizma. Partijska diktatura je vladavina birokrata, despotija komesara, državni kapitalizam, još gore izrabljivanje i sluganstvo. Diktatura carizma bila je vladavina jedne klase nad drugim klasama i nad dvadeset pet procenata vlastite klase. Nema većeg neprijatelja klasne diktature od partijske diktature. To znači: nema veće smetnje za socijalizam, nema većeg otežavanja revolucije, nema većeg protivnika sistema saveta od – partije. Prevladavanje partije je elementarna pretpostavka revolucije, sistema saveta, socijalizma.

Saveti nastaju u pogonima. Oni sadrže samo proleterski element. Kao poverenička tela svih stvaratelja, oni proizilaze iz tajnih izbora. Nijedna partija, privilegovana sredstvima državne vlasti, nema u njima prvensto. Njihovo postojanje i njihov sastav neprestano su, u svakom trenutku, podvrgnuti efikasnoj kontroli prava opoziva. Tako se u njima izražava volja delatnih masa. Prestaje rascep na vođe i vođene (vučene za nos), vladajuće i povlašćene, pametne i magarce. Kao što svi rade, tako svi obznanjuju i svoju volju; svi vladaju sami sobom. „Buržoaski oblik organizacije usmeren je na individualnost, dostiže procvat u kultu herojstva, masa mu je materijal koji gnječe povlašćeni. Proleterski oblik organizacije vraća individuu u zajedničku, u društvenu sferu. Makar i najvećoj, ličnosti se ne podilazi, ona se ne uzdiže do dalekih visova, ona će se u svim pravcima širiti u zajedničnost, svojim vrelim tokovima prožeće mase i rasti zajedno sa masom.“ Tako je jednom napisao dr Šreder, dok još nije bio glavešina Komunističke radničke partije i dok još nije „simpatisao“ ruksu rublju.

Propagiranje saveta posredstvom KRPN bilo je zveckanje praznim, demagoškim rečima, jer je KRPN bila partija a partija je usmerena ka birokratiji. Takva je i KPN parola: Birajte političke radničke savete! – demagoški ukras iza kojeg se krije samo pokušaj da se vlast glavešina, koja se gubi u olupini partije, obezbedi pomoću spasilačkog čamca u vidu prividnih saveta, da bi proleterijat još dugo sačuvao blagoslov tih glavešina.

Savete mogu da pripreme samo organizacije čiji su koreni u pogonima, koje su bez ostatka prevladale karakter partije i odbacile svaku zavisnost od partije, (po mogućstvu) ovaploćujući u svakom sklopu sistem saveta.
Danas postoji samo jedan oblik takve organizacije: pogonske organizacije, objedinjene u Opštoj uniji radnika (jedinstvena organizacija).