Osvrt Ričarda Stolmana na 25 godina GNU projekta
Ričard Stolman je 27. septembra 1983. godine izneo svoju nameru o osnivanju GNU projekta kako bi napravio slobodan operativni sistem. Danas, 25 godina kasnije, Fondacija slobodnog softvera (the Free Software Foundation) obeležava godišnjicu te izjave celomesečnim slavljem. Osvrćući se na tu četvrtinu veka, Stolman izražava nešto uzdržanu satisfakciju rastom pokreta slobodnog softvera, delimičnu zatečenost njegovim kompleksnim razvojem zbog susreta sa novim izazovima spolja i iznutra, ali i svest o tome koliko je velik put do ispunjenja njegovih ciljeva.
Prema Stolmanovim sećanjima, GNU projekat je počeo sa “3, možda 4” programera pored njega. “Ali kad smo počeli da pravimo programe koje su ljudi mogli da koriste, priključilo nam se više programera.”
Stolman je puno puta pisao i pričao o tome kako je započeo GNU projekat zato što se sve više brinuo oko upotrebe vlasničkog softvera, pa je napravio prvo kompajler a zatim i GNU Emacs, program koji se najčešće pojavljuje uz njegovo ime. U početku, “naš prioritet je bio da zaposlimo ljude koji bi pisali slobodan softver. Nismo imali ni jezgro sistema, tako da je bio izazov napisati tako nešto. Nije bilo nikakvih pokušaja da se to što pišemo zaustavi. Jednostavno, bilo je to čisto programiranje.”
^(Richard Stallman
)
Mada, od početka je projekat morao da se posmatra i van sfere pukog razvijanja softvera, kako bi ispunio svoje ciljeve. Prvi programi su pušteni pod “ranom verzijom copylefta”, kako je naziva Stolman, a 1989. godine je napravio prvu verziju GNU Opšte javne licence, za kojom sledi druga 1992.
Na pitanje da li mu je potreba za dodatnim razmišljanjem o dozvolama i problemima oko zakonitosti teško pala, Stolman je direktan. “To je jednostavno moralo da se uradi. To je bilo toliko jasno da moram to da uradim te sam i uradio. Ne mogu da tvrdim da sam najbolje pristupio ovom poslu, ali taj prelazak nije nikakav problem.”
Dosta od narastajuće brige vezane za pitanja legalnosti je bio rezultat novih prepreka slobodnom softveru, kao što su napori da se zaštite autorska prava na interfejse, problem koji je bio suština poznatog slučaja Lotus protiv Borlanda kao i porast patenata u softveru sredinom devedesetih.
Postoji još jedan problem koji Stolman naziva “tajni hardver” – a to je hardver koji koristi zaštićene vlasničke (proprietary) drajvere i BIOS-e. “ Osamdesetih mi nikada nije palo na pamet da će kompanije prodavati hardver a da nam pritom neće objasniti kako da ga koristimo. Iznenadio sam se kada sam to otkrio devedesetih. Osamdesetih je još vladala praksa da se dokumentuje sve vezano za hardver.”
Skoriji problemi, kao što su vlasnički formati i tzv. menadžment digitalnih prava(što Stolman naziva mendžment digitalnih ograničavanja) su postali pretnja slobodnom softveru. “Čini se da svaki put kad napredujemo u određenoj oblasti, neka vrsta prepreke se stvori ili se neki novi socijalni fenomen sistamtski izgrađuje kao opozicija slobodnom softveru,” kaže Stolman ožalošćeno.
Stolman smatra da, suočavajući se sa ovim izazovima, pokret slobodnog softvera nije toliko promenio svoja filozofska i politička mišljenja, koliko ih je razjasnio. Na primer, Stolman priznaje da mu je trebalo par godina, da bi “uvideo potrebu za pažljivim i odlučnim razdvajanjem pojma “slobodan”, u smislu besplatan, i “slobodan” u smislu slobode. Mada, kada se osvrnem na neke odluke iz prošlosti, stvarno sam ih donosio na osnovu tog razdvajanja, iako ga nisam eksplicitno definisao. Negde sam u sebi imao pravu ideju, i izvlačio sam zaključke iz nje, ali nisam bio naučio da je izrazim na oštar i jasan način.”
Još jedan problem koji se pojavio devedesetih, je bio taj što “su me ljudi pitali da li se te ideje odnose i na druge stvari osim softvera. Tada sam razmislio i zaključio da bi i druga praktična dela u životu koja služe konkretnoj svrsi trebalo da budu slobodna, poput obrazovnih i referentnih radova.” Po Stolmanovom mišljenju, umetnička dela ne moraju biti slobodna, ali veruje da barem “možeš biti toliko slobodan da deliš njihove kopije u nekomercijalne svrhe.”
Sve su ovo veliki problemi, i Stolmanov glas zvuči blago iznenađeno dok se osvrće na istoriju GNU projekta. “Izgleda da sam tada radio prilično efektivne stvari,” kaže Stolman. “Ali, u neku ruku, stvari su postale teže od tada. Tada je samo trebalo da pišemo programe.”
Stanje slobodnog softvera danas
Po Stolmanovoj proceni, slobodan softver je došao do tačke kada može predstavljati alternativu. Na žalost, ljudi “i dalje vlasnički softver smatraju takođe alternativom. U stvari, većina ih i dalje koristi. Čak i većina korisnika GNU + Linux sistema i dalje koristi vlasničke programe, jer postoje programeri slobodnog softvera kojima nisu bitna etička načela slobodnog softvera. Oni sebe verovatno nazivaju pristalicama otvorenog koda, a prepuštaju se neslobodnom softveru. Ne smatraju da je neprihvatljiv. Čisto ga vide kao nešto pogodno.”
Kao primer, on navodi postojanje drajvera za Linux kernel za čiju upotrebu je neophodan vlasnički softver. “Dugo sam mislio da iako Torvalds ne podržava pokret slobodnog softvera, barem imamo slobodan kernel(jezgro). A onda sam video da se vlasnički upravljački softver koristi u izvornom kodu Linux-a. Tako da, Linux kakav je Torvalds napravio nije slobodan softver.”
Takve okolnosti govore o tome da je pokret slobodnog softvera “i dalje daleko od potpunog oslobođenja sajberprostora. Trebalo bi da postoji slobodan softver za svaki posao koji bilo ko želi da obavi,” kaže Stolman. “Ako pitanje glasi, šta bi bilo potpuno ispunjenje naših ciljeva, to bi dakle bilo: korišćenje slobodnog softvera i slobodne dokumentacije u svetu gde pisanje vlasničkog softvera ne zvuči više tako logično i prihvatljivo, i koji niko ne bi koristio i da postoji.”
Novi izazovi
Stolman odbija da špekuliše o mogućim događajima u budućnosti, osim što kaže da se nada da će nastaviti da se pojavljuju novi izazovi. “Majkrosoft je i dalje prilično bogat i moćan, i dalje koristi svoj novac za stvaranje novih prepreka za nas. U istovreme, suočavamo se s novim problemima neslobodnog softvera u web aplikacijama – kako sa vlasničkim softvera instaliranim preko internet pretraživača, tako i sa serverima na web-u.
Još jedna ogromna briga su mobilni uređaji. “Ovo je zanimljiv primer kako novi problemi nastaju iz novih tehnologija,” kaže Stolman. “Pre deset godina, kada se setim mobilnih telefona, nije bilo problema sa vlasničkim softverom, jer tada niko nije mogao da instalira softver na mobilne aparate. Tada sam još rekao da su oni san Velikog Brata: Gde god odeš, znaju gde si.
Onda sam otkrio, da od kad su postali programabilni, bilo je moguće da se na daljinu podese na prisluškivanje ljudi. U poslednjih par godina, mobilni telefoni su postali toliko moćni i pretvoreni u kompjutere na kojima može da se instalira softver, tako da se pitanje slobodnog softvera odnosi i na njih. Usput, pokretanje tog pitanje pokreće pitanje nadgledanja i prisluškivanja. Ukoliko koristite slobodan softver, telefon kontroliše sam korisnik, i moguće je podesiti ga tako da ne šalje povratne signale. Takođe, barem postoji dobra šansa da je siguran te da ga niko ne može programirati na daljinu.”
Takva pitanja pomažu u objašnjavanju razloga zbog kojih u poslednjih par godina pokret slobodnog softvera postao sve više aktivistički i pokušao da se poveže sa drugim socijalnim aktivistima. U ova vremena, “ne postoji tolika potreba za čistim razvojem slobodnog softvera, zato što se i drugi ljudi bave time. S druge strane, suočili smo se sa pretnjama kao što su menadžment digitalnih ograničenja koje su izgledale kao da će suštinski ugasiti slobodan softver, a nismo mogli da se borimo protiv menadženta digitalnih ograničenja samo programiranjem.”
Na žalost, Stolman primećuje da “ljudi koji se bore za ljudska prava i za bolje društvo ni ne shvataju da postoji problem oko vlasničkog softvera. Za ovo je delimično zaslužan otvoreni kod koji uspešno sakriva naše postojanje. U SAD-u je vrlo jaka propaganda koja odbija postojanje ikakvog rešenja sem komercijalnog. Misli se samo u granicama profita, i da se on mora odnositi na sve.”
U suštini, Stolmanova glavna kritika prvih 25 godina postojanja slobodnog softvera je što potenciranje na slobodama korisnika nije bilo jače od potenciranja na korisnika. On kaže da se ”devedesetih rasprostranilo pisanje slobodnog softvera, koje obično nije pratila briga za slobodu koju nam pruža slobodni softver. Tako da je naša zajednica slaba i osetljiva na razne načine, baš zbog nefokusiranja na ovaj problem.
Zato sam odlučio da je najbitnija stvar koju bismo mogli da uradimo skretanje pažnje na ovaj problem sloboda korisnika, te oformimo veliku grupu ljudi spremnu za odbranu slobode. Ljudi me ponekad upozoravaju da će ispasti da pridikujem našoj zajednici, ali u stvari, većina naše zajednice nije ni čula o idejama pokreta. Tako da je jako korisno da se priča sa ljudima koji su na neki način uključeni u pokret slobodnog softvera, ali koji često ne shvataju da postoji ikakva ideja pored odeje otvorenog koda.”
Stolman veruje da je dugačak put pred slobodnim softverom. Pa ipak, govoreći o ovih 25 godina, on odlučno odbija obeshrabrenja koja su posledica razlike između realnosti i njegovih ciljeva. Tačnije, kaže da “su druge sfere njegovog života obeshrabrujuće. SAD kao da je od Kine napravile svoj model, tako da praktikuje svakve odvratne stvari. Čudno je, ali makar na polju slobodnog softvera napredujemo, dok na svim drugim poljima ljudskih prava, stvari idu nizbrdo. Kada sam počinjao ovu priču, nisam mislio da će se generalno stanje ljudskih prava pogoršati, sem kad je u pitanju softver. Tako da je ironično i iznenađujuče da napredujemo u softveru, dok sistem ljudskih prava oko nas propada u fašizam.”