Oslobođenje žena

Ono što sledi je intervju koji je ‘mlada anarho-feministkinja’ vodila sa ‘starijom feministkinjom drugog talasa’. Intervju je vođen tokom nekoliko prijatnih popodneva, i predstavlja pokušaj da se razabere i razume značaj onog što se zvalo ‘Pokret za oslobođenje žena' tokom 70-ih i ranih 80-ih. Reci nam nešto o sebi.

Uključila sam se u Pokret za oslobođenje žena 1970. dok sam studirala. To je bila vrlo velika grupa, imale smo podgrupe i tako dalje, bilo je vrlo uzbudljivo! Kada pogledam šta sam radila poslednjih skoro trideset godina, čini mi se da je to najviše bila komunikacija i fasilitacija. Nisam nešto mnogo bila na ulicama. Radila sam dosta na izdavaštvu, i organizovala sam razne konferencije i događaje. Radila sam dosta tih grassroots stvari. Dosta sam učestvovala u radu lokalnih Ženskih centara, i bila sam uključena u Soho 16 kampanju, podržavajući šesnaest žena koje su bile uhapšene na ’Reclaim the Nights’ demonstracijama u Sohou kasnih 70-ih.

Kako bi ti opisala autonomni Pokret za oslobođenje žena? Od čega se sastojao?

Od hiljada i hiljada žena! Na poslednjoj nacionalnoj konferenciji Oslobođenja žena koju smo održale, u Birmingemu 1978. godine, bilo je 3000 žena. Budi sigurna da je na svaku ženu koja je došla bilo pet koje nisu mogle da dođu. Dakle, bilo nas je mnoštvo! Pretpostavljam da govorimo o periodu između 1970. i 1985. Bile smo organzovane najčešće u malim grupama, od kojih su neke imale koordinacije na nacionalnom nivou, npr. oko nekih kampanja, i to na socijalističko-reformističkoj strani. Ne želim ovim razlikovanjem da spuštam bilo koga, jednostavno moraš da imaš u vidu sve te različite načine na koje su se grupe organizovale. Što se socijalističkih feministkinja tiče, imala si Nacionalnu kampanju za abortus (National Abortion Campaign), Povelju radnica (Working Women's Charter) organizovanu u sindikatima, sigurno je bilo i mnogih drugih, ali ovih se svakako sećam. Na strani radikalnih feministkinja postojale su grupe poput 'Žene protiv nasilja nad ženama' (Women Against Violence Against Women), a tu je naravno bila i Nacionalna federacija za pomoć ženama (National Women's Aid Federation). Prvo utočište je Oslobođenje žena otvorilo u Brikstonu 1973. Bilo je jasno da se radi o odličnoj ideji, zato što je nasilje u porodici bilo zaista značajni problem za feminizam.

Otvaranje utočišta predstavljalo je preduzimanje direktne akcije...

Da, radilo se o tome da su neke žene koje sam znala otvorile skvot u Brikstonu, a nedugo zatim otvoren je i drugi, i nakon vrlo kratkog vremena stvorena je Nacionala federacija od deset ili dvadeset utočišta za pomoć ženama, uglavnom skvotiranih. Jedna od stvari o kojima sam razmišljala je način na koji mislim da mlade žene vide šta je i kakav bio Pokret za oslobođenje žena, i kakve smo akcije preduzimale. Rasprava sa jednom mlađom prijateljicom navela me je na razmišljanje o povezanosti toga sa kampanjom u kojoj sam sada najaktivnija, Prijatelji/ce Hakni vrtića (Friends of Hackney Nurseries). To je u osnovi savez roditelja, osoblja i aktivistkinja/a iz zajednice u Hakniju, koje/i žele da spasu ugrožene vrtiće. A Hakni je u suludoj situaciji, samo zbog toga što su stvari mnogo lošije drugde, jer smo zapravo imale/i jednu od najboljih usluga brige o deci u zemlji tokom poslednjih 10-15 godina. Kada pogledamo zašto je to tako, videćemo da je to najviše zbog te ogromne mreže komunalnih vrtića – oko 23 sada. Sad, verovatno je poslednjih deset otvoreno manje-više direktnom inicijativom Opštine. Ali prvih desetak je skvotirano od strane feminističkih grupa! Tako da su mnogi od ovih komunalnih vrtića, sada prilično organizacijski strukturisanih, zapravo rezultat aktivizma Oslobođenja žena, skvotirajući te zgrade u vlasništvu Opštine i odbijajući da ih napuste, govoreći: "Želimo vrtić ovde!" Mislim da je užasno važno da to ljudi shvate. Naročito u vezi Pomoći ženama, ne znam koliko je utočišta danas u zemlji, i pretpostavljam da se mnogima upravlja na konvecionalan način uz podršku policije i socijalnih radnica/ka, što nije baš totalno loše ali, znaš... da nije bilo radikalnog uticaja mnogih feministkinja koje su skvotirale zgrade, radile sve te stvari, ne bismo to imale danas.

Većina ovih grupa je prihvatila fundiranje u nekom trenutku, što je najverovatnije uzrok njihove deradikalizacije, iako u nekim situacijama ne možemo da krivimo ljude što prihvataju fundiranje. Do pre 18 meseci londonski Centar za žrtve silovanja (Rape Crisis Centre) uspevao je da ostane potpuno autonomna feministička organizacija. I bio je u opasnosti da mu se zabrani rad upravo zbog toga. Takođe, znam mnoge organizacije kojima se kolektivno upravljalo. A onda je londonski Plan za finansiranje četvrti (Boroughs Grants Scheme) uslovio kontinuirano fundiranje time da se ukinu kolektivi i uvede hijerarhija i rukovodilac. Moje trenutno iskustvo sa kampanjom za vrtiće je da su komunalni vrtići potpuno zavisni od opštinskog finansiranja. Moram da priznam da mi se ne sviđa ideja da je potrebno da se kaže ovim dvadeset grupama da je jedini način da se očuvaju - da skvotiraju svoje zgrade. Moraćemo još da vidimo, to je nešto suptilniji suptilni pristup trenutno.

Kako bi ti ukratko izložila razlike koje si pomenula, između socijalističkih i radikalnih feministkinja?

Bio je jedan rani slogan za koji sam uvek smatrala da nekako premošćava jaz, a glasio je: "Nema oslobođenja žena bez socijalizma, ni socijalizma bez oslobođenja žena". Ovo je zaista tačno. Iako nikad nije bilo toliko određeno u samoj praksi, najgrublje rečeno – socijalističke feministkinje su smatrale da je prvi uzrok ugnjetavanja kapitalizam, i da će – pobedom nad kapitalizmom – doći i sámo žensko oslobođenje kao deo toga. Zbog toga su uvek bile spremne da rade zajedno sa muškarcima. Sa druge strane, radikalne feministkinje su smatrale da je prvobitni uzrok ugnjetavanja patrijarhat, i da su muškarci – čak i pre kapitalizma – uvek ugnjetavali žene, i to je poreklo ugnjetavanja. I ne radi se o tome da radikalne feministkinje nikad nisu radile sa muškarcima - ja sam uvek bila spremna na to – već da ako ne možeš da središ odnos između patrijarhata i ugnjetavanja žena, nećeš moći da središ ni kapitalizam. To je taj rascep, grubo rečeno. Ja sam se uvek osećala rastrgnuto između to dvoje. Bilo je, zatim, i separatistkinja koje nisu htele ništa da imaju sa muškarcima, baš ništa, što je nekad išlo do tako suludih stvari kao što je čistka dokumenata od svega što sadrži muškarce. A bilo je i onih radikalnih feministkinja, poput mene, koje su bile krajnje ubeđene da je problem patrijarhat, ali su a) bile spremne da rade u savezu sa muškarcima, i b) nisu smatrale da je kapitalizam nevažan.

Da li bi mogla da kažeš da su radikalne feministkinje bile više pro-woman, ne nužno i separatistkinje?

Postojalo je to što se zvalo pro-woman linijom, koja je bila politička, a ne u vezi ličnog ponašanja bilo koje pojedine žene. Radi se o tome da u sukobu između žene i muškarca automatski staješ na stranu žene. Trebalo je, mada nisi uvek verovala, ali trebalo je da veruješ da svaka žena radi ono što mora da bi se održala. To je svakako bilo ono u skladu s čim sam htela da živim. U tom smislu, dakle, mislim da može da se kaže da su radikalne feministkinje bile više pro-woman, ali ne bih rekla da to znači da su se nešto izuzetno fino ponašale.

Da se vratimo na one razlike, mislim da su patrijarhat i kapitalizam toliko međusobno zavisni i povezani. Izgleda da anarhistički feminizam sjedinjuje socijalistički i radikalni feminizam u svom odnosu prema 'patrijarhalnom kapitalizmu' i moći kao takvoj, kao onome protiv čega se bori.

Vrlo je važno da se razume pozicija anarhizma. Mislim da sam sebe uvek smatrala slobodarskom socijalistkinjom. Sigurno je da su neke/i političke/i aktivistkinje/i šezdesetih bile anarhistkinje/i, a neke od njih ušle su u Oslobođenje žena. Uvek je bilo anarhističkih feminističkih grupa, iako nisu nikad bile velike. Ali ono što se ispušta u ovakvim formulama je činjenica da ako pogledamo načine organizovanja radikalnih feministkinja, i ako ih analiziramo u odnosu na konvencionalnu mušku politiku, videćemo da su zapravo najbliže anarhizmu. Socijalističke feministkinje su naginjale ka tradicionalnim marksističkim oblicima organizovanja – hijerarhijskim, demokratsko centralističkim, itd., prema čemu nikad nisam gajila simpatije. Ali ništa od toga nije bilo uvek eksplicitno. Jednostavno sam osećala da se organizujem politički na način koji mi najviše odgovara. Tako se najveći broj nas i organizovao. Čak su se i mnoge žene koje su definitivno bile socijalističke feministkinje organizovale na nehijerarhijski način, u stilu malih grupa. Što se organizacione politike tiče, koreni pokreta su bili Nova Levica, studentski pokret – koji je uglavnom bio marksistički, plus žene iz drugih radikalnih političkih grupa kao što su sindikati i crnačke grupe. Ali uticaj je dolazio i od strane ’običnih žena’, žena koje prethodno nisu bile politički aktivne. Vrlo interesantna grupa bila je, npr., grupa majki i domaćica iz Pekama (Peckham), iz južnog Londona. Takvi ljudi, i čini mi se ljudi kao što smo mi – radnička klasa koja uživa pomoć od posleratne države blagostanja – jednostavno smo smislili to i nastavili tako. Zanimljivo je da se ispostavilo da je to anarhistički način organizovanja.

Možeš li da opišeš metode koje ste koristile, neke akcije na primer?

Kakvo smo akcije radile? Pa, bilo je tu i poznatih, kao na primer ona prva koja je zadobila neku važnost u zemlji, invazija na takmičenje za Mis sveta. Prve stvari koje sam radile bile su, npr., kada sam bila u grupi u Kembidžu, bila je jedna samohrana majka, imala je strašno mnogo problema sa socijalnim osiguranjem. Neke žene iz grupe su otišle i okupirale kancelarije službe socijalnog osiguranja. Bilo je mnogo tih okupiranja kancelarija – jednom je grupa žena izvršila invaziju na prostorije Fleet Street novina zbog načina na koji su žene u njima bile predstavljene. Bile smo prilično jake u simboličnim akcijama. Bilo je i dosta skvotiranja. Znaš, to je druga stvar, kada govorimo o akcijama, vrlo je lako zakačiti se za patrijarhalna shvatanja šta uopšte znači preduzeti akciju. Mislim da smo definitivno videle od samog početka da menjati svoj život znači preduzimati direktnu akciju. Lako se primeti kako je to malo po malo inkorporirano u sistem kao puki lifestylism, učiniti svoj život boljim i nosite se ostali. Ali hiljade žena koje jednostavno prestaju da suše veš – to je bio iznenađujući fenomen u to vreme. I mnoge su žene napustile svoje muškarce. Mislim da je to veliki čin pobune. Ne radi se o tome da su žene jednostavno odlazile da zakucaju na vrata ženskih utočišta, već da je Pokret za oslobođenje žena naveo mnoge žene da shvate da ne moraju da ostanu. Današnje statistike pokazuju da su veći broj razvoda inicirale žene. Bilo je i užasno mnogo sastanaka i konferencija, pisanja pamfleta, odlazaka na demonstracije...

A metode grupa?

Da, jedno od originalnih političkih oruđa bilo je ono što smo zvale grupama za podizanje svesti. Ideja je bila da imaš svoju grupu za podizanje svesti u kojoj ćeš otkriti kako si svakodnevno ugnjetavana kao žena, a to će ti omogućiti da osmisliš maštovite akcije koje možeš da preduzmeš. Očigledno je da su odatle došle te lične stvari kao što je napuštanje muževa – žene bi se međusobno bodrile: ’Idi, napusti ga!’ A kada jednom u grupi shvatiš da nisi u pitanju samo ti... Žene su se mnogo podržavale, na osnovni način – prihvatajući i shvatajući se međusobno.

Bilo je naravno i žena separatistkinja, ne baš stotine i stotine, ali ipak dosta, dovoljno da znaš da je i to opcija, bez obzira da li si želela da to i sama budeš, ali to je ohrabrivalo nas ostale, čini mi se. S jedne strane, prilično sam rezervisana prema separatističkoj politici, zato što zapravo ne mislim da je korisna kao politička strategija. Pa ipak, dobra strana toga je da su žene bile potpuno sigurne da su muškarci neprijatelji, baš ništa nisu želele da imaju sa muškarcima do posle revolucije, i samo zbog toga što su bile separatistkinje žene su naučile neophodne veštine, i praktične i emotivne, koje su im trebale da bi ojačale. Mislim da je to bilo vrlo ohrabrujuće. Bio je tu i jedan vrlo moralistički element, žene su navedene da veruju da će posustati ako ne budu separatistkinje. Sada povremeno naletim na žene koje su bile vrlo separatistički orijentisane tokom 70-ih, a koje su omekšale. Osećam se nekako neodlučno jer sam, s jedne strane, zadovoljna što su malo omekšale, ali, sa druge strane, sećam se kakve su nekada muke zadavale ljudima! To je svakako bio održiv način života, najčešće vođen u skvotovima ili kolektivnim ženskim kućama, od kojih su jedna ili dve postale ženske stambene zadruge i stambene asocijacije.

Grupe za podizanje svesti – uvek sam se pitala kako su nastale. Kako su se okupljale?

Od najranijih dana u Londonu, kao i u drugim gradovima, imale smo novine Oslobođenja žena. U osnovi, mislim da ti je za svaku vrstu čvrstog radikalnog pokreta potrebna komunikacija u samoj bazi. Londonske novine Ženskog pokreta izlazile su svake nedelje – što je zaista bio uspeh. U neku ruku prava je misterija kako su žene našle svoj put. Sa druge strane, one su to jednostavno nekako učinile, mnogi su gradovi imali Ženske centre, i bilo je lokalnih novina. Pretpostavljam da su u ranim danima to bile najvažnije javne arene.

Šta misliš da su druge lekcije koje mogu da se nauče od Pokreta za oslobođenje žena, naročito kada se ima u vidu sav taj govor o ‘post-feminističkom društvu’ i kada je univerzitet danas jedino mesto na kojem nalazimo feministkinje? Žene koje preduzimaju akciju i izlaze na ulice kao feministkinje – to izgleda tako daleko.

Znam! Osećam se čudno u ovom razgovoru zato što mi jasno pokazuje koliko je istorijski na neki način. Sedim ovde sa drugom odraslom osobom koja me pita o nekim stvarima kao da su iz drugog dalekog vremena. Čini mi se da bi za mene lekcija bila da je sranje što smo u post-feminističkim periodu. To je potpuno sranje, na bilo kom nivou, od pitanja jednakih plata do nasilja u porodici. Po svakom pokazatelju, žene su još uvek ugnjetene. Ali je takođe očigledno da smo dovele do nekog progresa i bilo bi vrlo glupo, da ne kažem deprimirajuće, da se kaže da žene nisu ništa postigle u poslednjih 30 godina. Jedna od lekcija koju bi volela da naučimo je da nema smisla odustajati, jednostavno moramo da nastavimo sa trudom. Druga važna stvar je da nam je potreban snažni Pokret za oslobođenje žena da bismo bile sigurne da je ženska politika na političkom dnevnom redu. I mislim da su samostalni sastanci žena kao deo političkog pokreta apsolutno neophodni. Jedini način borbe protiv nepostojanja ženskog pitanja u politici je da se žene udruže sa drugim ženama iz svojih organizacija, da se okupljaju odvojeno, zato što se žene suviše lako osete izolovanim i relativno bespomoćnim. Važno je preuzeti inicijativu i znati da zaista imaš snage. A to je daleko lakše ako radiš sa grupom drugih žena.

Izgleda da više nema ničeg specifičnog u vezi ženskog otpora, kao da to nema smisla – pretpostavlja se da bi sve političke akcije trebalo da budu sveobuhvatne. Feminizam se shvata kao ograničeni, pojedinačni pristup, a isključivo ženske akcije/grupe kao nepotrebne i čak kontraproduktivne.

Mislim da je na nama, starijim feministkinjama koje su tu od drugog talasa, da podsećamo vas koje ću zvati trećim talasom (ili poslednjim delom drugog talasa, ili kako već) da zapravo ima otvorenih pitanja, da možemo da radimo zajedno, i da je moguće uraditi te stvari. Druga stvar koju bih naučila je da muškarci prokleto moraju da se promene. I da nikakvo dobro ne donosi to što sede i gunđaju. Mislim da sam oduvek osećala da uopšte nisam, uopšte, zainteresovana za ono što muškarci imaju da kažu. Zanima me samo šta muškarac radi. Da li je tu da provede 50% vremena sa decom? Da li je tu da kuva? Učestvuje li na sastancima? Dok žene rade svoje stvari, u suštini omogućavajući ženama da zauzmu svoje mesto. Njegova teorija me ne zanima, bar ne u ovom kontekstu. Moj partner je politički vrlo aktivan, i zabrinut je muškim ugnjetavanjem, ali on kanališe svoju političku aktivnost ka stvarima koje se generalno ne tiču seksualne politike. Ali ono što radi, to je preuzimanje 50% brige o deci, verovatno kuva više od mene, tamo je gde je potreban, i to je ono što me zanima. Mislim da je to ono što svaku ženu ili muškarca koja/i sebe poštuje treba da zanima.

Pored toga, godinama sam bila zainteresovana za žensku kolektivnu istoriju. Interesantno mi je što pričam ovde s tobom, jer shvatam koliko je to važno. Određene stvari su istražene, iako ne mnogo toga, npr. tu je hronologija Pokreta za oslobođenje žena, koju je izdao bredfordski Feministički arhiv, to je osnovno. Jesam li ti već rekla da jedan moj članak izlazi u knjizi uskoro? To je zapravo akademska knjiga, moj prvi akadamski članak! Bavi se izvodivošću stvaranja elektronske istorije Pokreta za oslobođenje žena, ali ono o čemu se zapravo radi tu, ili zašto sam želela da ga napišem, je zato što sam postala svesna činjenice da razgovori - kao što je ovaj naš – počinju da se dešavaju svuda. Mislim da je to nedopuštanje da se izgubi naša istorija važna politička stvar koja može da se uradi.

Ne smatrajući Pokret za oslobođenje žena za završenu stvar…

Upravo tako, shvatajući ga kao kontinuitet. Bogami, nadam se da ću imati još trideset godina za sebe – planiram da budem deo trećeg talasa.

(Women’s Liberation; Do or Die! br.8.)