Operacija Džabalesku

Nigde kao ovde ne postoji takva koncentracija najcrnjeg konformizma i političkog kibicerstva, koja se pri tom reklamira kao "kritička misao" ili "politički realizam". Aleksa iz misteriozne redakcije Blok 45, jedini je izdavač u Srbiji koji objavljuje novu kritičku misao "anarhizma posle sloma levice". Projekat se zove "Operacija Džabalesku": sve štampane knjige su besplatne ili se mogu besplatno skinuti sa sajta anarhija-blok45.

U trenutku kada se Srbija rasprodaje na gram, a građanstvo oduševljava najprimitivnijim primerima "prvobitne akumulacije kapitala", edicija Blok je već objavila dela Boba Bleka ("Ukidanje rada"), Gi Debora ("Društvo spektakla"), Situacionističke Internacionale i drugih autora koji razobličuju mehanizme Boga kapitala i nude mogućnost dalje evolucije društva.

Specijalno za "Glasno" redakcija Anarhija-blok 45 govori o njihovom" kratkoročnom cilju ukidanja kapitalističke civilizacije na svim nivoima stvarnosti, od svakodnevnog do planetarnog, u svim njenim ideološkim i geografskim modalitetima. Dugoročnih ciljeva nemamo".

Obzirom da edicija Blok 45 funkcioniše po sopstvenim pravilima, kako potencijalni čitaoci mogu doći do Vaših knjiga?

• Vrlo lako. Dovoljno je da se jave ili provere nekoliko Internet adresa (http://anarhija-blok45.modukit.com; http://www.dzabalesku.net; ovaj drugi sajt je u pripremi). Tu su i knjižare Beopolis, u Domu omladine i Bookvar u SKC-u, gde može da se nađe sve što je u datom trenutku dostupno u štampanom obliku. Trenutno, od ukupno sedam knjiga, dostupne su tri. Sve ostalo je na tim sajtovima, u celini. Ko nije iz Beograda, neka se javi na e-mejl adresu (blok45 AT EUnet DOT yu). Ima načina. Nismo nevidljivi.

Blok 45 je ujedno i jedina edicija koja daje uvid u vodeće teoretičare "anarhizma posle levice" i alternativne (ekstremističke) sociologije. Koga planirate još da predstavite?

• Ima mnogo dobrih tekstova koje vredi objaviti, ali treba raditi i druge stvari, ne samo prevode. U stvari, ti prevodi su od početka trebalo da budu u drugom planu, kao pomoćni materijal. Ali, očigledno ne može sve odjednom.

Ranije je bilo više kritičke literature.

• Dobra, stara vremena: bilo je politički oportuno objavljivati, tačnije, dopuštati objavljivanje Markuzea, Džekobija, Adorna, Horkhajmera, nešto malo anarhizma, itd. Takva su to vremena bila. Svi tako radikalni, svi tako nalevo nasađeni. Doduše, treba reći da je u to vreme, od kasnih 1960-tih, pa do ranih 1980-tih, izdavačka aktivnost bila drugačije struktuirana i usmerena.

Tada su objavljeni i Ivan Ilič, Luis Mamford, Levi-Stros, mnogo psihološke, sociološke i antropološke literature. Mnogo dobrih, dragocenih stvari. Znači, imali smo malo širi zamah. Toga više nema. Promenila su se očekivanja, interesovanja. Kapital deluje. Ti odnosi su u međuvremenu još potpunije kolonizovali ljudski element. Što više kapitalizma imamo, i sami sve više postajemo takvi, govorio je Žak Kamat. To upozorenje treba uvek imati u vidu.

Gde, po Vašem mišljenju, postoje najveće praznine u "teorijskom izdavaštvu", tj. koje krucijalne knjige u ovde nikada nisu prevedene?

• Možda najveći skandal jeste izostanak situacionističkih tekstova, pre svega "Društva spektakla" (Gi Debor) i "Revolucije svakodnevnog života" (Raoul Veneigem). Prvo smo pokrili, za ovo drugo nisam siguran da će doći na red. Ima još toliko toga, ali treba gledati i malo šire od knjiga i zvučnih imena. Ima i manje vidljivih pojedinaca i grupa koji objavljuju sjajne stvari: Killing King Abacus, Diavolo in corpo, Anarchy: A Journal of Desire Armed, Wilful Disobedience, Crimethink, Species Traitor, Green Anarchy, Do or Die, Troploin (Gilles Dauve), Against Sleep And Nightmare, Midnight Notes, itd. Ko ima pristup Internetu neka proveri. To je za sada, na žalost, jedini način.

Kako vidite vezu između situacionističke internacionale i terorističkih grupa kraja 60-ih i početka 70-ih?

• Postoje veze sa Angry Brigade, koji su delovali u Engleskoj 1968-72, utoliko što su, po svedočenju jednog člana te grupe, čitali "Društvo spektakla". Sve ostalo je mit. Doduše, sam Debor je na jednom mestu pothranio taj mit tako što je u svom poslednjem filmu kadar sa likovima Andreasa Badera i Gudrun Enslin (RAF) podvukao stihovima jedne stare, italijanske pučke pesme: "Najbolja deca nam umiru po zatvorima". Ali, to je sve. Ne vredi ni sve to prosto trpati u isti koš, "terorizam".

Tu su i noviji primeri, koji nemaju veze sa nasleđem levice: Ted Kacinski (Unabomber) ili Earth Liberation Front. Ipak, sve to lako zavodi na pogrešan trag. Nije stvar u nasilju ili nenasilju. Stvar je u drugačijim odnosima između ljudi, u odnosima bez robe i ucene, u drugačijem svakodnevnom životu i shvatanju života. Treba doći do tačke u kojoj će se ta pitanja postaviti, što je verovatno neizbežno. Prosto, neće nam dati da idemo svojim putem ili barem ne preko određene tačke. Ali, ko je od nas stigao do te tačke? Niko ne pokušava ništa, ali svi vole da ćaskaju o levičarskom terorizmu. Smešno.

Veza situacionista sa nastankom pank-roka kao sprovođenje u delo ideje o ukidanju elitne umetnosti?

• Priča o uticaju situacionista na britansku pank scenu postala je opšte mesto spektakularnog, pop-diskursa. Ti uticaji su očigledni, ali i ograničeni na svega nekoliko slučajeva: na Pistolse, Gang of Four (sigurno najbolji primer), Au Pairs, The Mekons, možda još neke. Meklaren i Džejmi Rid, menadžeri Pistolsa, u mladosti su se očešali o englesku situacionističku grupu Heatnjave, dok je uticaj na Gang of Four išao preko njihovih profesora sa univerziteta umetnosti u Lidsu.

U tim krugovima situacionisti su i danas vrlo vruća tema (Transgression, London Psychogeographic Society, itd.). I prilično pomodna stvar. To više nije do samih situacionista, ali njihove ideje i radovi danas su postali predmet istog onog robnog fetišizma koji hara svuda okolo. Imate i Džarvisa Kokera iz Pulp, koji je pisao nešto za neke od tih novijih situacionističkih publikacija. Dobar je Džarvis, ali, sve u svemu: gitare i frizure. Jaka stvar.

Kako biste okarakterisali današnju srpsku "intelektualnu" scenu?

• Ovde nema ničeg. U stvari ima: to je Zampa di Leone. On je jedini koji je, makar u jednoj vrlo ograničenoj oblasti (kultura/umetnost), napenalio tu gangrenoznu komodifikaciju svega i pokazao dokle to ide. On je car. Sve ostalo je Soros Prodakšn. Takva koncentracija najcrnjeg konformizma i političkog kibicerstva, koja se reklamira kao "kritička misao" ili "politički realizam", ne postoji nigde. Muka mi je od same pomisli na sve to. Ali, neće sve ostati samo na tome, biće prilike da se kaže i nešto više.

.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-

Knjige - materijal za obuku

"Čitanje" pop-kulture sigurno može dosta toga da nam kaže o duhu vremena, ali afirmacija "kulture", ma kakve, kao nekog odvojenog sektora, uopšte me ne zanima. Reč "kultura" znači nešto tek sa sociološkog ili antropološkog stanovišta. Pod time se podrazumeva način i shvatanje života. Ono što mi pod time obično podrazumevamo je samo jedan od sektora robne proizvodnje. Najzad, nas zanima proterivanje kapitalizma iz našeg svakodnevnog života, a ne primarno izdavaštvo. Te knjige koje radimo nisu "izdavački poduhvati" već materijal za obuku. Za put bez povratka! To je nešto što treba da nam da krila, a ne da samo zadovolji nečiju intelektualnu, potrošačku radoznalost.

.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-

Porobljujuća dinamika takozvane levice

Podela na levicu i desnicu je svuda izgubila smisao, a ovde posebno. Levica je još od Bernštajna prihvatila kapitalizam kao konačno društveno rešenje. Svi drugi pokušaji samo su menjali table iznad ulaza u radni logor. Ali, danas je sve to postalo prosto smešno. I DS je članica Socijalističke internacionale.

Građanski intelektualci, koji vole da se predstavljaju kao "levičari" (to im, izgleda, dobro pasuje uz njihov "humanizam"), ovde spadaju u najmorbidnije zagovornike kapitalizma. Uglavnom, i levica i desnica zagovoraju manje-više istu ideju života koja gravitira oko rada, masovne proizvodnje, masovnih sistema, robe, tržišta, ideje Progresa i ideologije Potreba - što bez obzira na ideološki predznak podrazumeva istu destruktivnu i porobljujuću dinamiku.

Najzad, kada jedan pojam zahteva tako velike ograde - u odnosu na Staljina, Tita, Slobu, Miru, Žarka Koraća, Nenada Čanka, Tonija Blera, Pol Pota, Gorana Svilanovića i celu DS - onda je to znak da je taj pojam odradio svoje. Svoje odbijanje kapitalizma, kao mreže svakodnevnih odnosa i predstava, trebalo bi da izražavamo na sve moguće načine, ne samo isticanjem te smešne etikete, "levičar". Svi levičari koje znam hoće da svi mi i dalje rintamo po firmama. Sviđa im se ono što taj rad donosi, iako možda imaju primedbe na neke naizgled nepotrebne nepravde i ekscese. Ali, nama je dosta svega toga. Kapitalizam je za kretene. Seremo se na komunizam. Postoji i sasvim drugačija perspektiva.

.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-.-