Odri Lord: Starosna dob, rasa, klasa i pol: kako žene redefinišu različitost*

Veliki deo zapadnoevropske istorije uslovljava nas da ljudsku različitost posmatramo u svetlu pojednostavljenih medjusobnih suprotnosti: glavni/podredjeni, dobar/loš, gore/dole, viši/niži. U društvu gde se dobro definiše kao profit, a ne kao ljudska potreba, uvek mora postojati neka grupa ljudi koja, kroz sistematizovanu represiju, može biti prisiljena da se oseti kao višak i da zauzme mesto dehumanizovanih bića nižeg ranga. Unutar ovog društva tu grupu čine crnci i ljudi koji su poreklom iz zemalja Trećeg sveta, pripadnici radničke klase, stari ljudi, i žene.

 

Kao četrdesetdevetogodišnja crnkinja, lezbejka, feministkinja, socijalistkinja, majka dvoje dece, od kojih je jedno muško, kao pripadnica medjurasnog lezbejskog para, obično se nadjem u nekoj od grupa koje su označene kao druge, devijantne, nižeg reda ili su, jednostavno rečeno, pogrešne. U američkom društvu se po tradiciji očekuje da pripadnici potlačenih i ugroženih manjina premoste ponor izmedju stvarnosti našeg života i svesti našeg tlačitelja. Jer da bismo preživele, mi, za koje je ugnjetavanje isto onoliko američko koliko je američka i pita s jabukama, morale smo uvek da budemo posmatračice, da upoznamo jezik i manire tlačitelja, pa čak i da ih ponekad prihvatimo u iluziji da ćemo se tako zaštititi. Kad god iskrsne neka potreba za prividnom komunikacijom, oni koji imaju koristi od našeg tlačenja pozivaju nas da podelimo sa njima naše znanje. Drugim rečima, odgovornost potlačenih leži u tome da svojim tlačiteljima ukažu na njihove greške. Ja sam, dakle, odgovorna za obrazovanje profesora koji u školi odbacuju kulturu moje dece. Od crnaca i ljudi iz zemalja Trećeg sveta očekuje se da prosvetle belce u pogledu naše ljudskosti. Od žena se očekuje da prosvetle muškarce. Od lezbejki i homoseksualaca se očekuje da prosvetle heteroseksualni svet. Tlačitelji ostaju pri svom stavu i izbegavaju odgovornost za svoja dela. U našim redovima postoji stalan odliv energije koja bi se mogla bolje iskoristiti u cilju našeg sopstvenog redefinisanja kao i radi stvaranja realnih scenarija za menjanje sadašnjice i gradnju budućnosti.

Institucionalizovano odbacivanje različitosti predstavlja apsolutnu neminovnost u ekonomiji profita kojoj su autsajderi potrebni kao ljudski višak. Kao učesnici u takvoj ekonomiji, mi smo svi programirani da na ljudsku različitost medju nama reagujemo ispoljavanjem straha i mržnje kao i da se s tom različitošću suočimo na jedan od tri načina: možemo pokušati da je ignorišemo; ako to nije moguće, onda ćemo je usvojiti ako smatramo da je dominantna ili ćemo je uništiti ako smatramo da je podredjena. Medjutim, mi nemamo nikakve obrasce za komunikaciju koji prevazilaze našu ljudsku različitost i povezuju ljude kao jedinke. Posledica svega toga je činjenica da su te različitosti pogrešno imenovane i pogrešno upotrebljene u službi razdvajanja i stvaranja zbrke.

Nesporno je da izmedju nas postoje razlike u rasi, starosnom dobu i polu. Ali nije to ono što nas razdvaja. Nas razdvaja poricanje tih razlika, odbijanje da ispitamo lažne predstave koje su rezultat pogrešnog imenovanja tih razlika i njihovog uticaja na ljudsko ponašanje i ljudska očekivanja.

Rasizam je uverenje u inherentnu superiornost jedne rase nad svim drugim rasama iz kog proističe njeno pravo da njima vlada. Seksizam je uverenje u inherentnu superiornost jednog pola nad drugim iz kog proističe njegovo pravo da njim vlada. Tu su još diskriminacija prema starim ljudima, diskriminacija prema pripadnicima drugih klasa, heteroseksizam, elitizam.

Životni zadatak svake od nas trebalo bi da bude iskorenjivanje ovih lažnih predstava iz našeg života, ali i istovremeno prepoznavanje, prihvatanje i definisanje tih različitosti na kojima te lažne predstave počivaju. Jer svi smo mi odrasli u društvu u kome su te lažne predstave prateća pojava našeg života. Energiju koja nam je potrebna za prepoznavanje i ispitivanje različitosti suviše često koristimo kako bismo te različitosti predstavili kao nepostojeće ili kao nepremostive prepreke. Posledica takvog stava je dobrovoljna izolacija s jedne strane, ili lažno i izdajničko povezivanje s druge. Bilo kako bilo, mi ne razvijamo instrumente kako bismo ljudsku različitost upotrebili kao odskočnu dasku ka stvaralačkim promenama našeg života. Mi ne govorimo o ljudskoj različitosti, već o ljudskoj devijantnosti.

Negde na ivici svesti postoji nešto što nazivam mitskom normom za koju svaka od nas u svom srcu zna "da to nisam ja." U Americi se ta norma obično definiše kao mlad, mršav, heteroseksualan muškarac hrišćanske vere koji je finansijski obezbedjen. Upravo u toj mitskoj normi počivaju instrumenti moći u ovom društvu. Mi, koji stojimo na marginama te moći, obično identifikujemo jedan način na koji smo različiti i pretpostavljamo da je to primarni uzrok sveobuhvatne represije nad nama, zaboravljajući druga lažna prikazivanja naše različitosti od kojih neka i sami možda praktikujemo. Sve u svemu, žene bele rase koncentrišu se danas, unutar ženskog pokreta, na represiju koja se nad njima vrši kao nad ženama i ne uzimaju u obzir razlike u rasi, u polnim sklonostima, u klasnoj pripadnosti i starosnom dobu. One stvaraju iluziju da reč sestrinstvo podrazumeva homogenost iskustva koje, u stvari, ne postoji.

Nepriznavanje klasnih razlika lišava žene zajedničke energije i stvaralačkog uvida. Nedavno je kolektiv jednog ženskog časopisa odlučio da u jednom broju štampa samo prozu, smatrajući da je poezija manje "rigorozna" ili manje "ozbiljna" umetnička forma. Medjutim, često je i oblik našeg stvaralačkog izražavanja klasno pitanje. Poezija je od svih umetničkih formi najekonomičnija. Ona je najtajanstvenija, zahteva najmanje fizičkog napora, najmanje materijala, može se pisati izmedju dve smene, u bolničkoj ostavi, u metrou, na neiskorišćenim komadićima hartije. U nekoliko prethodnih godina dok sam u finansijskoj oskudici pisala roman, shvatila sam da mi je potrebno mnogo više materijala kad pišem prozu nego kad pišem poeziju. U procesu stvaranja naše književnosti, poezija je bila glavni način izražavanja siromašnih obojenih žena iz radničke klase. Sopstvena soba je možda neophodna za pisanje proze, ali je onda neophodna i gomila hartije, pisaća mašina i mnogo vremena. Uslovi koje je potrebno ispuniti da biste se bavili vizuelnim umetnostima isto tako odredjuju čija je koja umetnost. U današnje vreme kad su cene materijala tako visoke, zapitajmo se ko su naši skulptori, slikari ili fotografi? Kad govorimo o širokoj osnovi ženske kulture, moramo biti svesne uticaja klasnih i ekonomskih razlika na dostupnost materijala neophodnog za stvaranje umetničkih dela.

Kako težimo stvaranju društva u kome ćemo svi moći da živimo bolje, diskriminacija prema starim ljudima predstavlja još jedan oblik izvitoperenja medjuljudskih odnosa koji nam upada u oči. Ako zaboravimo prošlost, bićemo osudjene da ponavljamo stare greške. "Generacijski jaz" je značajan društveni instrument svakog represivnog društva. Ako mladi pripadnici neke zajednice smatraju njene stare pripadnike dostojnim prezira ili ih sumnjiče za neumerenost, oni nikad neće moći da se udruže da bi istražili sećanje te zajednice niti će moći da postave ono najvažnije pitanje, "Zašto?" To dovodi do istorijske amnezije koja nas prisiljava da izmišljamo točak svaki put kad podjemo u prodavnicu da kupimo hleb.

Dolazimo u situaciju da moramo da ponavljamo i opet iznova učimo one iste stare lekcije koje su učile naše majke, bilo da je razlog tome činjenica što ne prenosimo dalje ono što smo naučile ili zato što ne umemo da slušamo. Na primer, koliko je puta sve ovo ranije već rečeno? Ili, ko bi poverovao u to da će naše ćerke ponovo dozvoliti da se njihovo telo sputava na visokim štiklama i sapinje u tesnim suknjama?

Ignorisanje rasne različitosti medju ženama kao i implikacija te različitosti predstavlja najozbiljniju pretnju mobilisanju zajedničke snage žena.

Pošto žene bele rase ignorišu belu boju svoje kože koja im je rodjenjem data i definišu ženu samo u okviru svog iskustva, onda obojene žene postaju "druge", marginalke čije su iskustvo i tradicija isuviše "tudji" da bi ih bilo moguće shvatiti. Primer za to je značajno odsustvo iskustva obojenih žena kao izvora materijala za kurseve u okviru ženskih studija. Književnost obojenih žena retko se uključuje u kurseve ženske književnosti, a skoro nikad u druge kurseve književnosti, niti u ženske studije kao celinu. Previše često se kao izgovor za to navodi činjenica da književnost obojenih žena mogu da predaju samo obojene žene ili da je tu književnost isuviše teško razumeti ili da studenti ne mogu da "proniknu u nju" jer je njihovo iskustvo "isuviše drugačije." Te argumente su u mom prisustvu iznosile žene bele rase koje su inače veoma inteligentne, žene koje nemaju nikakav problem kad treba da predaju ili pregledaju radove koji su rezultat veoma različitog iskustva koje obuhvata Šekspira, Molijera, Dostojevskog i Aristofana. Sigurno mora da postoji neko drugo objašnjenje.

To je veoma složeno pitanje, ali ja verujem da jedan od razloga zbog kog žene bele rase imaju toliko problema kad čitaju dela crnoputih žena počiva u njihovoj nevoljnosti da crnopute žene vide kao žene koje su različite od njih. Da bi se delotvorno proučavala književnost crnoputih žena neophodno je da budemo vidjene kao ceo narod u svoj našoj sadašnjoj složenosti - kao pojedinke, kao žene, kao ljudska bića - a ne kao jedan od problematičnih, ali poznatih, stereotipa koji se u ovom društvu stvaraju umesto istinske slike o crnoputim ženama. Ja mislim da isto važi i kad su u pitanju književnosti drugih obojenih žena koje nisu crnkinje.

U književnostima svih obojenih žena iznova se stvaraju strukture naših života dok se mnogobrojne žene bele rase upinju iz petnih žila da ignorišu tu istinsku različitost. Jer dok god se smatra da svaka različitost izmedju nas znači da jedna od nas mora biti inferiorna, onda priznanje da bilo kakva različitost postoji mora biti skopčana sa osećanjem krivice. Dozvoliti obojenim ženama da iskorače iz stereotipa značilo bi izazvati osećaj preterane krivice kod žena bele rase koji bi doveo u opasnost samozadovoljstvo tih žena koje represiju doživljavaju samo u smislu polne pripadnosti.

Ako odbijemo da priznamo postojanje različitosti medju nama, onda nećemo moći da vidimo sve one različite probleme i zamke s kojima se kao žene suočavamo.

Na taj način, u patrijarhalnom sistemu moći u kome je privilegija bele kože glavni rekvizit, zamke koje se u cilju neutralisanja postavljaju ženama crne i bele rase nisu iste. Na primer, strukturama moći je lako da crnopute žene upotrebe protiv crnoputih muškaraca, ne zato što su oni muškarci, vec zato što su crnci. Prema tome, mi, crnopute žene, neprestano moramo da razdvajamo potrebe tlačitelja od sopstvenih legitimnih sukoba unutar naših zajednica. Bele žene nemaju ovaj problem. Crnopute žene i crnoputi muškarci bili su i još uvek su izloženi rasnoj represiji, mada na različite načine. U toj zajedničkoj borbi protiv represije mi smo razvili zajedničku odbranu i zajedničku ranjivost u medjusobnim odnosima koji nemaju pandan u belačkoj zajednici, izuzev u odnosu izmedju jevrejskih žena i jevrejskih muškaraca.

S druge strane, žene bele rase suočavaju se sa zamkom da budu zavedene i da se pod izgovorom podele moći pridruže tlačitelju. Ova mogućnost ne postoji na isti način kad su u pitanju obojene žene. Ovo površno poštovanje koje se ponekad proširi i na nas nije poziv da delimo moć; naša rasna "drugost" je vidljiva realnost koja to svima sasvim jasno stavlja do znanja. Ženama bele rase nudi se veća mogućnost navodnog izbora i veća nagrada ako pristanu da se identifikuju sa patrijarhalnom moći i njenim instrumentima.

Danas je, posle poraza Amandmana za jednaka prava žena, u težoj ekonomskoj situaciji i s rastućim konzervativizmom, ženama bele rase opet lakše da poveruju u opasnu fantaziju da će im, ako budu dobre, lepe, slatke, tihe, ako uče decu da se lepo ponašaju, ako mrze prave ljude i ako se udaju za prave muškarce, da će im, dakle, biti dozvoljeno da koegzistiraju sa patrijarhatom u relativnom miru, bar dotle dok nekom muškarcu ne zatreba njihovo radno mesto ili dok se ne pojavi silovatelj iz susedstva. I zaista, samo ako ne živite i ne vodite ljubav u rovovima, teško je imati na umu da se rat protiv dehumanizacije nikad ne završava.

Ali mi, crnačke žene, i naša deca, mi znamo da je tkanje našeg života prožeto nasiljem i mržnjom i da nema odmora. Mi se ne suočavamo s tom činjenicom samo u prvim štrajkačkim redovima ili u ponoć, u mračnim uličicama, ili na onim mestima gde naš otpor smemo da pretočimo u reči. Nama se nasilje kao plima sve više uvlači u svakodnevni život - u samoposluzi, u učionici, u liftu, u školskom dvorištu ili na klinici - i dolazi od vodoinstalatera, pekara, prodavačice, vozača autobusa, blagajnika u banci ili od kelnerice koja nas ne uslužuje.

Neki od tih problema su nam zajednički kao ženama, a neki nisu. Vi se plašite da će vaša deca odrasti, da će prihvatiti patrijarhat i okrenuti se protiv vas. Mi se plašimo da će naša deca biti izvučena iz automobila i ubijena na ulici, a da ćete vi odbiti da razmotrite razloge zbog kojih naša deca tako umiru.

Opasnost od različitosti ništa manje ne zaslepljuje obojene žene. Mi, crnkinje, moramo da sagledamo realnost u kojoj živimo jer nas naša borba ne čini imunim od grešaka kao što su ignorisanje različitosti i njeno pogrešno imenovanje. Unutar crnačkih zajednica gde je rasizam očigledna realnost, razlike izmedju nas često nam izgledaju opasne i sumnjive. Potreba za jedinstvom često se pogrešno imenuje kao potreba za homogenošću, a vizija crnačkih feministkinja pogrešno se doživljava kao izdaja naših zajedničkih interesa kao naroda. Zbog neprekidne borbe protiv rasnog istrebljenja koja je zajednička crnkinjama i crncima, neke crnkinje još uvek odbijaju da priznaju da smo mi isto tako potlačene kao žene i da polno neprijateljstvo prema crnoputim ženama ne dolazi samo od rasističkog društva belaca nego se sprovodi i u našim crnačkim zajednicama. To je bolest koja tinja u srcu crnačke nacije i koju ćutanje o njoj neće izlečiti. Pojačano rasizmom i pritiskom zbog nemoći, nasilje prema crnoputim ženama i decom u našim zajednicama često postaje norma prema kojoj se meri muškost. Medjutim, retko se o takvim postupcima u kojima se ispoljava mržnja prema ženama govori kao o zločinima protiv crnoputih žena.

Obojene žene su kao grupa najslabije plaćena radna snaga u Americi. Mi smo primarna meta zloupotrebe abortusa i sterilizacije, kako ovde tako i u inostranstvu. U nekim delovima Afrike, malim devojčicama se ušivaju usmine na polnom organu da bi bile pokorne i služile samo za zadovoljstvo muškarca. Ta praksa je poznata kao obrezivanje žena i nije kulturna tekovina kako je naglašavao pokojni Džomo Kenijata, nego je zločin protiv crnoputih žena.

Književnost crnoputih žena puna je bola zbog toga što su one često izložene ne samo tiraniji rasističkog patrijarhata već i tiraniji crnoputih muškaraca. Medjutim, neophodnost i istorija zajedničke borbe učinile su nas, crnopute žene, posebno ranjivim kad je u pitanju lažna optužba da je borba protiv seksizma isto što i borba protiv crnaca. U medjuvremenu, mržnja prema ženama kojoj pribegavaju crnoputi muškarci podriva snagu crnačke zajednice i sam naš život. Silovanje je u porastu, prijavljeno i neprijavljeno, a silovanje nije agresivna seksualnost već seksualna agresija. Kao što ističe Kalamu ja Salam, crnački pisac, "Sve dok postoji muška dominacija, postojaće i silovanje. Silovanje mogu zaustaviti samo pobunjene žene i muškarci koji su svesni svoje odgovornosti u borbi protiv seksizma."**

Razlike izmedju nas kao crnoputih žena takodje se pogrešno imenuju i koriste da bi nas razdvojile. Ja kao crnkinja, lezbejka i feministkinja kojoj ne smetaju mnogobrojni i raznorodni sastojci u njenom identitetu i kao žena posvećena borbi za rasno i seksualno oslobodjenje od represije, smatram da stalno dobijam podsticaj da iščupam jedan vid svog sopstva i predstavim ga kao smisaonu celinu, skrivajući ili poričući pritom druge delove tog sopstva. Takav način života je destruktivan i iscepkan. Moja najpotpunija koncentracija energije dostupna mi je samo kad otvoreno integrišem sve delove svog sopstva, dopuštajući da se energija iz jednog izvora mog života slobodno preliva napred i nazad kroz moja različita sopstva i to bez ograničenja koja su nametnuta nekom definicijom spolja. Samo u tom slučaju sebe i svoju energiju mogu da spojim u celinu i stavim je u službu one borbe koju prihvatam kao deo svog života.

Strah od lezbejki ili strah da će vas optužiti da ste lezbejka naveo je mnoge crnopute žene da rade protiv sebe. Neke od nas to je odvelo u destruktivne saveze, a druge u očaj i izolaciju. U zajednicama u kojima žive žene bele rase, heteroseksizam je ponekad posledica identifikacije sa belačkim patrijarhatom i predstavlja odbacivanje one medjusobne povezanosti izmedju žena koje se identifikuju kao žene što sopstvu dozvoljava da postoji, a ne da bude upotrebljeno u službi muškaraca. Ponekad taj strah od homoseksualnosti odražava ukorenjeno verovanje da heteroseksualni odnos ženama pruža zaštitu. Ponekad je taj strah izraz mržnje prema samoj sebi i zato se sve žene moraju boriti protiv tog straha koji nam je usadjivan od rodjenja.

Iako elementi ovih stavova postoje kod svih žena, oni imaju poseban prizvuk heteroseksizma i homofobije medju crnoputim ženama. Uprkos činjenici da ženska prijateljstva imaju dugu i časnu tradiciju u afričkim i afroameričkim zajednicama i uprkos znanju i dostignućima mnogih snažnih i kreativnih crnoputih žena koje se identifikuju kao žene na političkom, društvenom i kulturnom planu, heteroseksualno opredeljene crnkinje često su sklone da ignorišu ili primaju s rezervom postojanje i rad crnoputih lezbejki. Taj stav se delimično može objasniti razumljivim strahom crnoputih žena od napada crnoputih muškaraca unutar uskih granica crnačkog društva u kome je kazna za svako žensko samopotvrdjivanje još uvek optužba za lezbejstvo i prema tome konstatacija da su takve žene nedostojne pažnje ili podrške malobrojnih crnoputih muškaraca. Ali deo te potrebe da se crnopute lezbejke pogrešno imenuju i ignorišu potiče iz veoma realnog straha da bi crnopute žene, koje se otvoreno identifikuju kao žene i kojima za sopstveno definisanje nije potreban muškarac, zaista mogle da izmene celokupni koncept naših društvenih odnosa.

Crnopute žene koje su nekad insistirale na tome da je lezbejstvo problem žena bele rase, sada insistiraju na činjenici da crnopute lezbejke predstavljaju opasnost za crnačku naciju, da se udružuju s neprijateljem i da su po svojoj suštini anticrnački orijentisane. Ove optužbe, koje dolaze od istih onih žena od kojih tražimo duboko i istinsko razumevanje, dovode do toga da se mnoge lezbejke skrivaju jer se nalaze u procepu izmedju rasizma žena bele rase i homofobije svojih sestara. Njihov rad se često ignoriše, trivijalizuje ili pogrešno imenuje kao što je slučaj sa Andjelinom Grimke, Alisom Danbar-Nelzon i Lorejn Hensberi. Pa ipak, žene koje se vezuju za žene oduvek su bile deo snage crnačke zajednice - od neudatih tetaka do amazonki iz Dahomeja.

Niko ne može da kaže da crnopute lezbejke napadaju žene i siluju decu i bake na ulicama unutar naših zajednica.

Širom ove zemlje, kao na primer u Bostonu, s proleća 1979.godine, posle nerazrešenog ubistva dvanaest crnoputih žena, crnačke lezbejke bile su na čelu pokreta protiv nasilja koje se vrši nad crnačkim ženama.

Koje su to posebne karakteristike prisutne u svakom našem pojedinačnom životu koje se mogu ispitati i promeniti kako bi se doprinelo ostvarenju promena? Kako da redefinišemo različitost za sve žene? Nije naša različitost povod za razdvajanje žena, već je to naša nespremnost da priznamo tu različitost i da se efikasno obračunamo sa lažnim predstavama koja su rezultat ignorisanja i pogrešnog imenovanja tih razlika.

Kao instrument društvene kontrole, žene se ohrabruju da kao legitimnu prepoznaju samo jednu oblast ljudske različitosti, dakle, samo onu različitost koja postoji izmedju žene i muškarca. Mi smo naučile da se uzdignemo iznad te različitosti s žarom svih potlačenih i potčinjenih. Mi, žene, morale smo da naučimo da živimo, ili da suživimo, s muškarcima, počevši od naših očeva pa nadalje. Mi smo prepoznale i prevazišle tu različitost, čak i kad se to prepoznavanje svodilo samo na produžavanje starog obrasca ljudskih odnosa izmedju gospodara i potčinjenog, unutar kog potčinjeni mora da prepozna različitost gospodara da bi preživeo.

Naš opstanak u budućnosti zavisiće od naše sposobnosti da komuniciramo na osnovama jednakosti. Kao žene, mi moramo iskoreniti svoje internalizovane obrasce represije ako želimo da odemo dalje od onih najpovršnijih vidova društvenih promena. Sada moramo da prepoznamo različitost medju ženama sa kojima smo na ravnoj nozi, koje nisu ni inferiorne ni superiorne u odnosu na nas, i da smislimo način na koji možemo da iskoristimo uzajamnu različitost kako bismo obogatile svoje vizije i našu zajedničku borbu.

Budućnost naše planete možda će zavisiti od sposobnosti svih žena da stvore i da se identifikuju sa novim definicijama moći i novim obrascima povezivanja uprkos razlikama. Stare definicije nisu bile od koristi ni nama ni ovoj planeti na kojoj živimo. Stari obrasci, ma kako lukavo prekombinovani da bi simulirali napredak, i dalje nas osudjuju na kozmetički izmenjena ponavljanja istih starih razmirica, iste stare krivice, mržnje, optužbi, jadikovki i sumnjičenja.

U svima nama usadjeni su stari obrasci očekivanja i reakcija, obrasci starih struktura represije, a oni se moraju promeniti istovremeno sa promenom životnih uslova koji su rezultat tih struktura. Jer gospodarev alat nikad neće srušiti gospodarevu kuću.

Kao što je Paulo Freire dobro pokazao u Pedagogiji potlačenih***, pravi fokus revolucionarne promene nikad nije puka represivna situacija od koje želimo da pobegnemo već onaj deo tlačitelja koji je usadjen duboko u svakom od nas i koji poznaje samo taktiku tlačitelja i tlačiteljske odnose.

Promena znači razvoj, a razvoj može biti bolan. Mi, medjutim, izoštravamo definiciju o sebi razotkrivajući sopstvo na delu i u zajedničkoj borbi sa onima koje definišemo kao različite od sebe, iako su nam ciljevi isti. Za sve žene, pripadale one crnoj ili beloj rasi, bile stare ili mlade, lezbejke ili heteroseksualke, to znači otkrivanje novih načina našeg opstanka.

Izabrale smo jedna drugu
i ivicu bitaka one druge
rat je isti
ako ga izgubimo
jednog će se dana zalediti ženska krv
na mrtvoj planeti
ako pobedimo
niko neće znati
da izvan istorije tražimo
novi i izvesniji susret.****

* Rad pročitan na The Copeland Colloquium, Amherst College, aprila 1980.godine.
** Vidi "Rape: A Radical Analysis, An African-American Perspective" koji je napisao Kalamu ja Salam u Black Books Bulletin, tom 6, broj 4(1980).
*** Seabury Press, New York, 1970.
**** Iz neobjavljene pesme "Outlines".

iz: Odri Lord, Sestra autsajderka, Žene u crnom/Feministička 94, Bgd., 2002.
Poslala: Eloiza